Šta znači biti najgora osoba na svetu? U svetu u kojem nam je toliko uloga zadato, koje su one koje treba da ispunimo? I kako i kada znamo da je nešto prava odluka za nas?
Upravo ova pitanja postavlja film Najgora osoba na svetu norveškog reditelja i pisca Joakima Triera, koji smo imali priliku da gledamo na ovogodišnjoj Slobodnoj Zoni. Takođe, film je bio prikazan i na Festivalu evropskog filma Palić 2021. gde je proglašen za najbolji film Glavnog takmičarskog programa festivala, a svetsku premijeru imao je na Kanskom filmskom festivalu.
Film prati priču o životu Džuli, mlade žene sa turbuletnim ljubavnim životom koja se bori da pronađe svoj karijerni put. Kroz preispitivanje svog puta, pitanja koja joj okolina nameće i očekivanja koja nastaju u ljubavnim odnosima, Džuli počinje i da preispituje i realno sagledava – ko je ona zaista.
Film je podeljen u 12 poglavlja uz epilog. Svako poglavlje donosi nam novi isečak iz Džulinog života, koji nam približava život junakinje, ili ukazuje na ključne trenutke koji su uticali na njene životne odluke. Izrazito nežan, ali istovremeno iskren i ogoljen, film kombinuje elemente ljubavnog filma i tipičnog coming-of-age filma (filmova o odrastanju). Iako je film o ljubavi, romantičnoj i prema sebi, on nije romantičan u tipičnom, kliše maniru, već predstavlja suprotnost romantičnim filmovima koji idealizuju ljubav. U ovom filmu, ljubav i život deromantizovani su, ali upravo zbog toga ne gube na svojoj lepoti.
Iz ugla žene u dvadesetim godinama, ovo je osnažujuć film koji nas podstiče da postavimo pitanje – u trenutku kada mlada žena odluči da napravi otklon od nametnutih uloga i odluči da se ne definiše kroz profesiju ili kroz emotivan odnos sa partnerom, ko je ona? Šta je ono što definiše nju kao nju, bez okvira društvenih uloga i očekivanja? Da li je ona dovoljna sama sebi? Ako jeste, kakva je onda osoba i šta nju, u stvari, određuje kao osobu? Ova pitanja provejavaju kroz život glavne junakinje, iako ih ona ni u jednom trenutku direktno ne postavlja. Odluke, čak i greške koje ona pravi u životu su ljudske, životne – od konstantnog menjanja profesije koja je posledica prevelikog pritiska i očekivanja da bude najbolja, do bežanja u fantaziju u trenutku kada oseća pritisak u vezi. Kroz priču glavne junakinje prikazana je (nepatetično) realnost mladih u dvadesetim godinama, a o čemu filmovi, pogotovo holivudski, retko iskreno govore. Taj osetljiv period života jeste upravo pravi period sazrevanja, kada se životne istine menjaju, kada život postaje stvaran i kada njegova brzina postaje sve opipljivija, kao i činjenica da je on, na kraju krajeva – prolazan.
Iako je glavna protagonistkinja žena i, mada je neupitno fokus na ženskoj perspektivi, film donosi i dve upečatljive muške uloge, koje prikazuju muškarce iz jednog „svežeg” ugla. Ono što povezuje dva glavna muška lika, iako se karakterno razlikuju, jeste upravo ta „običnost” i „normalnost”, uslovno rečeno. U toj normalnosti oni su stvarni i autentični, pravi muškarci. Današnji muškarci bombardovani su različitim očekivanjima – šta je pravi muškarac, koliko je on jak, kako se postavlja u odnosu prema ženi – a upravo nametnuti stereotipni prikazi prečesto su prisutni na filmskom platnu. U ovom filmu muškim likovima je dozvoljeno da budu jednostavno – muškarci, sa svim svojim emocijama, vrlinama i manama, žudnjama i preispitivanjima. Kada razmislim, u ovoj priči muškarci najviše liče na muškarce kojima sam ja okružena u svojoj sredini i takav prikaz njih je ono što filmu daje dodatni kvalitet.
Još jedan od važnih motiva u filmu jeste ljudska konačnost i prolaznost. Kroz različita poglavlja, Džuli se menja, ali menja se i njeno viđenje stvarnosti koju živi i odnosa koje neguje. Ono što je u jednom trenutku bila La la lendovska romansa, u sledećem trenutku je iritantna svakodnevica. Ono što je nekada bilo odraz mladalačkog poleta i alternativnosti, sada počinje da vene. Kroz veoma važan lik u filmu, ljudska konačnost postaje sve opipljivija, podsećajući na prolaznost trenutka i činjenicu da je življenje gledanje unapred i stremljenje, a ne konstantno preispitivanje i vraćanje na ono što je bilo.
Film Najgora osoba na svetu predstavlja istovremeno beskrajno prelep i turoban prikaz jednog sazrevanja, upoznavanja sebe i činjenice da u životu nikada ništa nije niti crno, niti belo, već sivo i nikada apsolutno i konačno. Film je podsetnik da živote čine trenuci, lepote i stremljenja, kao i odnosi sa ljudima koji su nam važni i da je on ipak, na kraju krajeva, konačan. Najgora osoba na svetu je, nepretenciozno, lektira za sve mlade u svojim dvadesetim koji preispituju svoje životne puteve i misle da su u tome sami. Jer upravo ta preispitivanja, pronalaženja i ljubavi su ono što odlikuje apsolutno sve (a rekli smo bez apsolutnog!) koji su u tom životnom periodu sazrevanja u dvadesetim. Film svakako opravdava svoj status favorita na filmskim festivalima ovog leta, zbog svoje veštine da život, iako ogoljen, prikaže prelepim u tome kakav stvarno jeste, ne forsirajući ga da bude nešto više od toga.
0 Comments