fbpx

Naslednici: Zadruga za bogate

Jedan od razloga za to što prva sezona HBO-ove drame Naslednici (Succession) ove jeseni nije pobrala Emi nagrade u većini kategorija (dobila je nagradu za najbolji dramski scenario)jeste to što američka Akademija televizijske umetnosti i nauka gotovo uvek nagrađuje nominovane serije po principu stare slave, tako da nije bilo teoretske šanse da Igra prestola ne bude pobednik u kategoriji najbolje dramske serije. Drugi razlog za previđanje Naslednika mogao bi biti i to što malo ljudi uopšte zna za ovu seriju.

Iako su američki TV kritičari poludeli za Naslednicima, ova drama ni posle druge sezone nije mnogo popularnija nego što je bila na početku prikazivanja. Zvaničan sinopsis je sledeći: „Logan Roj i njegovo četvoro dece kontrolišu jedan od najvećih medijskih i zabavnih konglomerata u svetu. Naslednici prati njihove živote dok razmišljaju o budućim potezima kad im ostareli otac saopšti da se povlači iz firme.“ Ovakav suvoparan sažetak ne otkriva mnogo. Lično sam pokušala da nagovorim razne prijatelje da gledaju ovu seriju tako što sam je opisivala kao šekspirovski komad smešten u savremenu korporativnu Ameriku, ali to nikoga nije posebno privuklo. Premda je tačno da dosta podseća na Šekspirove tragikomedije, ali i ostala njegova dramska dela (serija Naslednici je po televizijskoj formi drama, ali po sadržaju je komedija tj. satira), kao i da junaci otvoreno referišu na Šekspira u skoro svakoj epizodi, propustila sam priliku da ovu seriju mnogo jednostavnije i efektnije opišem kao Zadrugu za bogate. Budući da se u Naslednicima deca ostarelog medijskog mogula međusobno bore za vlast u porodičnoj kompaniji, ali i protiv članova menadžmenta i upravnog odbora, količina preokreta, izdaja i neočekivanih zabadanja noža u leđa po epizodi vredna je divljenja. Figurativno rečeno, serija prati leglo zmija od kojih svaka ponaosob pokušava da se izbori za svoje parče kolača. Niko nikome ne veruje, svi sve rade tajno i spletkare bar na tri mesta istovremeno. A s obzirom na to da su u opticaju milijarde dolara, licemerje i neetičnost se podrazumevaju.

Roman (Kiran Kalkin), Kendal (Džeremi Strong), Konor (Alan Rak) i Šiv Roj (Sara Snuk)

Prva sezona nije ostavila posebno jak utisak na mene, izuzev jedne ili dve epizode od ukupno deset. Autor Džesi Armstrong, koji je radio i Peep Show (jednu od mojih omiljenih serija), jeste ono što me je isprva navelo da pogledam Naslednike. Porodica Roj skrojena je po uzoru na američku porodicu Koh, ali ispostaviće se da to nije presudno za radnju serije jer su Kohovi bili samo inspiracija za Armstronga. Dijalozi su sjajni i svojim britkim jezikom sa obiljem psovki podsećaju na The Thick of It i Potpredsednicu. Snimanje iz ruke je dinamično i u skladu sa brzim i dovitljivim replikama. Gluma je odlična! Brajan Koks, Kiran Kalkin, Hijam Abas, Džeremi Strong, Sara Snuk, Metju Mekfaden, Dž. Smit Kameron; apsolutno svi glumci su neverovatni, čak i oni koji se pojavljuju samo jednom. Muzika je fantastična i izuzetno teatralna – uvodna špica Naslednika je jedna od retkih koju nijednom nisam preskočila. Međutim, uprkos svim ovim izvrsnim sastojcima, krajnji proizvod me nije oduševio. Likovi su delovali većinom nesmotreno i glupo (ali ne na simpatičan način kao nesposobnjakovići iz Ometenih u razvoju), te nisam marila ni za jednog od njih i nije mi bilo bitno ko će da pobedi u bezglavom kapitalističkom nadmetanju.

A onda je počela druga sezona. U njoj su likovi produbljeniji, humanizovani – ali ne previše, ulozi su veći i budućnost je nesigurnija. (Za razliku od Milijardi, tematski slične i takođe dobre serije, drama Naslednici insistira na ličnim odnosima likova koji greše i koji nisu svemoćni, a uz to i ne zatrpava gledaoce Vol strit terminologijom, što je po mom mišljenju prednost.) Najzad sam počela da se vezujem i navijam za određene junake, prvenstveno za seksualno isfrustriranog najmlađeg sina Romana (Kiran Kalkin), rodno isfrustriranu i jedinu ćerku Šiv (Sara Snuk), kao i za korporacijskim iskustvom isfrustriranu savetnicu Džeri (Dž. Smit Kameron). Mislim da je velika prednost druge sezone i to što je pater familias, Logan Roj (Brajan Koks), potpuno oporavljen nakon bolesti iz prve sezone, pa ga konstantno viđamo u interakciji sa decom koja se maltene lome na svaki njegov mig. Tek u drugoj sezoni postaje jasno koliki je zapravo Loganov uticaj, koliko voli da ponižava podređene, kao i to da i dalje manipulativno upravlja ostalima kao marionetama, uprkos ili u inat tome što mu niti polako izmiču. Omiljena replika u celoj seriji mi je kada Roman za svog oca kaže da je on „Saudijska Arabija u čovečjem obliku“ jer je to najkraći i najtačniji portret tog lika.

Logan (Brajan Koks) i Kendal Roj (Džeremi Strong)

Druga sezona stavila je poseban akcenat na odnos Logana i njegovog bludnog sina Kendala (Džeremi Strong), koji su u Naslednicima pandani Marije i Miljane Kulić. Možda najzanimljivija dinamika iz prve sezone u drugoj je još složenija i neizvesnija. Do koje mere je Logan spreman da ide da bi bilo po njegovom, a sve zbog grabljenja novca i moći koji nezaustavljivo cure, predočava nam se upravo u odnosu sa Kendalom. Dostojanstvo Kendala Roja, koje fluktuira više nego glas Miljane Kulić dok peva, definitivno je moj najveći utisak protekle TV sezone (uz jezivu „igru“ Boar On The Floor), a scena u kojoj repuje panegirik o svom ocu na svečanosti priređenoj u Loganovu čast i dalje me tera da sebi u bradu mumlam „lele, Kendale, lele, Kendale“.

Iako sam promenila svoje mišljenje na prelazu iz prve u drugu sezonu, ne mislim da je serija Naslednici najbolja na svetu. Ako ne računamo Kendala, ona nam ne prikazuje uverljivu i postepenu transformaciju protagoniste kao Čista hemija, ne pravi duboku i detaljnu društvenu analizu kao Žica, ne kontemplira nad neminovnošću smrti kao Šest stopa pod zemljom, ne koristi netipičan narativni postupak na zanimljiv i uspešan način kao Flibeg i Peep Show. Ali, ona zahvaljujući svojim kvalitetima ipak isplivava visoko iznad drugih produkata trenutne TV hiperprodukcije. Serija Naslednici je duhovita, promišljena i upečatljiva u kritici najbogatijeg društvenog sloja Amerike, sa vrhunskim dijalozima, harizmatičnim junacima i izvanrednom glumačkom postavom. Možda nije najbolja ikada, ali prevare, spletke i dramatičnost svake epizode nemaju premca među igranim TV serijama. Meni je to sasvim dovoljno, a kladim se da će biti i više nego dovoljno glasačima za Emi nagrade sledeće jeseni.

Autorka teksta: Anđela Dubljević

Ostavi komentar