Naslovi iz srpske književnosti 20. veka o kojima ne govorimo

Ovom prilikom izdvajamo naslove koji su nastajali u prošlom veku, a danas se retko pronalaze na spiskovima preporuka i utisaka.
Autor/ka Anđela Đukić

5. May 2020

Prošli vek bio je od velikog značaja za književnost naše zemlje. Zahvaljujući piscima koji su stvarali oko velikih ratova, danas imamo klasike koje ne preskačemo u  nabrajanjima uz superlative. Oblakoder neretko podseća i objavljuje preporuke za čitanje, pa je nedavno pisano o  klasicima koje ne treba da propustimo.

Ovom prilikom izdvajamo naslove koji su nastajali u prošlom veku, a danas se retko pronalaze na spiskovima preporuka i utisaka, pa deluje da su pomalo zaboravljeni.

Knjige su nabrajane po godini nastanka, od najstarijih ka novijim naslovima.

Božji ljudi, Borisav Stanković (1902)

U srednjoj školi upoznali smo se sa Sofkom iz njegovog romana Nečista krv. Mnogima se krug stvaralaštva Bore Stankovića ne otvori dalje. U moru dela koja možemo da pročitamo, nije jednostavno preporučiti nekome da čita nešto napisano na početku prošlog veka, a posebno ako je delo iz domaće književnosti. Međutim, ako izuzmemo karakterističan jezik i vremenske okvire nastajanja zbirke pripovedaka Božji ljudi, u središtu su priče o kojima i danas možemo da govorimo.

U naslovu se aludira na ljude o kojima ćemo čitati – prosjake sa groblja. Sintagmom iz naslova njima je dodeljeno  uzvišeno i nebesko, u odnosu na zemaljsku svakodnevicu kojoj pripadaju. U dvadeset jednoj kratkoj priči (1916. će zbirku proširiti, pa govorimo dvadeset dve priče) dominantan je po jedan lik. Bez suvišnih opisa smenjuju se prizori i snažne slike. Kako književnost trenutka obiluje formom kratke priče, ova zbirka bi mogla da održi pažnju nas, savremenih čitalaca.

Na kraju, marginalni likovi, nimalo idealizovani, sa fizičkim i psihčkim problemima i odbačeni od društva univerzalna su tema.

Bespuće, Veljko Milićević (1912)

Deceniju posle Stankovićeve zbirke, nastaje roman, koji kritika smatra prvim modernim romanom naše književnosti. U početku se sporilo oko toga da li je u pitanju pripovetka ili roman. Mi ćemo danas govoriti o Bespuću kao o kratkom romanu.

Ukoliko kažem da je roman atmosfere, verovatno nikome neće toliko privući pažnju. Međutim, pre svega vredi reći da je u pitanju roman ličnosti. U našoj književnosti nije bilo uobičajeno da čitamo o apatičnom junaku bez korena, koji traga za smislom. Veljko Milićević je imao dvadeset šest godina kada je roman objavljen u celini, a pre toga je objavljivan u delovima. Dakle, u dvadesetim godinama napisao je delo u kome vešto gradi lik, služeći se psihološkom motivacijom i naišao na pozitivnu kritiku.

Danas ne čujemo tako često da se spominje njegovo delo. Ipak, ako ništa, bar u čast onoga „prvi srpski moderni roman”, savremeni čitalac bi mogao da da šansu Bespuću i da se prepozna u liku Gavre Đakovića.

Saputnici, Isidora Sekulić (1913)

Posebno mesto na ovoj listi zauzima Isidora Sekulić, a zaslužila ga je jer je pisala u vremenu kada je još uvek za ženu bilo rezervisano da piše ljubavne romane, koji se čitaju radi zabave. Bila je obrazovana i svojim znanjem mogla je da parira onima koji su pisali o književnosti u to vreme. Baš tada ona piše Saputnike, prozu u formi priča iz intimnog dnevnika. Naizgled baš kako se očekuje od žene tada – intimno i emotivno. Zbog ovog dela naišla je i na strogu Skerlićevu kritiku, koju je teško podnela, pa ga je zaobilazila u širokom luku.

Saputnici su karakteristični, jer predstavljaju kratke prozne delove. Brojni naslovi predstavljaju apstraktne termine koje kroz priču nastoji da opiše – Čežnja, Samoća, Nostalgija, Umor, Tuga, Glavobolja… Običnim slikama daje značenje u svojim afektivnim lutanjima misli – tako nastaje Krug. Intimno, apstraktno i neuhvatljivo, neko će opet reći – ženski, ali pre svega novo u okvirima naše književnosti prošlog veka.

Čedomir Ilić, Milutin Uskoković (1916)

Iznenadilo me je kada sam na polici poznatog izdavača uočila novo izdanje romana Čedomir Ilić  Milutina Uskokovića, jednog od utemeljivača moderne srpske proze.

Središnji lik romana otkriven je već u naslovu, što svakako ne odaje previše i čini roman manje atraktivnim iz današnje perspektive jer podseća na dela iz školske lektire koja smo na silu čitali. Ipak, unutar knjige krije se neštvo više od realističkog portretisanja lika. U središtu je ljubavna priča Čedomira i Višnje, koju otežavaju društvene okolnosti. Stara tema ljubavi na noviji način uvedena je u roman. Junaci su nesrećni zbog pripadnosti određenoj socijalnoj klasi, zbog političke pripadnosti, porekla i unutrašnjeg nemira.

Crveni petao leti prema nebu, Miodrag Bulatović (1959)

Godine kada je nastao roman, odlučeno je da se ne dodeli NIN-ova nagrada. Naime, Bulatovićev roman bio je u izboru, ali je žiri utvrdio da nijedan roman te godine nije zadovoljio kriterijume. To nas ne sprečava da ga 2020. godine spomenemo kao značajno delo iz srpske književnosti dvadesetog veka.

Radnja ovog romana smeštena je u zabačeno crnogorsko selo. Dok se istovremeno opisuju prizori sa svadbe i sahrane, kroz retrospektivnu šetnju otkriva nam se prošlost likova, pa nas pisac do kraja drži u neizvesnosti. Događaji se razvijaju paralelno, a u središtu je siromašni i bolešljivi Muharem, koji je namerio da proda petla gradu i tada susreće svatove, koje predvodi njegov bivši gazda Ilija koji ženi sinovca. Mlada je devojka u koju je Muharem zaljubljen.

Kroz ponašanje drugih prema njemu, slabom i smešnom, otkrivaju se ljudske slabosti. Tematizuju se pitanja dobra i zla u ljudima, a pred nama se razotkriva životna priča mladića kojeg muče i njegovog bivšeg gazde Ilije, koji je na strani mučitelja. Uz to prikazani su Petar i Jovan, koji su izvan priče o svadbi. Oni besmisleno tumaraju selom poput Beketovih junaka. Na seoskom groblju istovremeno se odigrava i jedna sahrana. Seoske propalice Srećko i Ismet u ulogama su grobara koji pokušavaju da sahrane preminulu muslimanku.

Važno je napomenuti kako ovaj roman čine brojni prizori nasilja, silovanja, sadističkog ponašanja, kao i smrti.

Dan šesti, Rastko Petrović (1961)

Dan šesti možda jeste najpoznatiji naslov sa spiska. Međutim, to što ne možemo da ga pronađemo na policama u knjižarama poznatih izdavačkih kuća govori o odnosu izdavača prema njemu kao klasičnom i značajnom delu iz naše književnosti dvadesetog veka.

Roman je objavljen posthumno, a najvećim delom bio je napisan već 1934. godine. Iako je tematika romana ratna, u njemu nema ni reči o ratu. U prvom delu romana pisac se služi formom dnevnika, a središnja radnja je prelazak preko Albanije, u kome je i Rastko Petrović učestvovao kao mladić. Međutim, ukoliko očekujete ratnu tematiku to nije ono što će vam pružiti ovaj roman. Niko nam ne govori kuda putuje ta grupa ljudi, ne vidimo koji su „njihovi”, a koji su „naši”, niti nam je prikazan sukob strana. Politička sukobljenost otvorena je kroz debate likova. Zanimljivi uplivi prošlosti u trenutak značajno doprinose motivaciji likova. Drugi deo romana nastajao je u Americi, pa se i radnja odvija na tom kontinentu. Priče iz prvog dela pojavljuju se i u drugom i do samog kraja, razotkrivaju se veze između likova, a posebno ljubavni odnos između Milice i Stevana, koji se na neobičan način susreću u prvom delu.

Nemoguće je u malo reči smestiti sve preplete koje nam nudi pisac. Svakako je u pitanju roman za koji treba da odvojimo vreme. Značajan je zbog afektivnog ređanja misli, pa iz ove perspektive podseća na romane toka svesti.

Škola bezbožništva, Aleksandar Tišma (1978)

Ova zbirka pripovedaka može posebno da vam privuče pažnju ukoliko volite da čitate o tabu temama. Kroz priče iz Škole bezbožništva Tišma uvodi teme seksualnosti, odnosa države prema pojedincu, društvene uloge porodice, ljubavi, a onda i odnosa žrtve prema mučitelju i obrnuto.

Granice se pomeraju jer čitalac dobija priliku da promeni perspektivu tokom čitanja i tako vrednuje postupke junaka.

Hodočašće Arsenija Njegovana, Borislav Pekić (1970)

Hodočašće Arsenija Njegovana privuklo je pažnju kritike, pa je 1970. godine nagrađeno NIN-ovom nagradom. Napisan je u formi rukopisa koji je naknadno pronađen. Radnja je uokvirena istorijskim okolnostima – junak prelazi period od Martovskih demonstracija, preko Drugog svetskog rata do Studentskih protesta iz 1968. Svi ovi događaju tek se ovlaš prelamaju kroz svest junaka, a njegova preokupacija su kuće, prema kojma gaji neobičnu strast (zaista neobičnu).

Istorijski okviri dela postoje kako bi se ironijski ukazalo na stalno ponavljanje istih akcija i neuspeh u njihovim realizacijama. Možemo slobodno reći kako pisac ironizuje i oduzima smisao bilo kojoj ideologiji. Arsenije je posmatrač, nezainteresovan za ono šta ga okružuje. U trenutku u kome piše rukopis, on odlučuje da ustane iz postelje u kojoj je proveo mnogo vremena i propustio smenu generacija. Njegov komični susret sa novim poretkom posebno je zanimljiv i pruža nam neobično percipiranje situacije u državi kroz prizmu kućevlasnika i materijaliste.

Naslovna fotografija: Andrea De Santis

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *