Ne može se o Otpisanima govoriti samo kao o socijalističkoj propagandi

Na news feed-u na Fejsu, naišao sam na objavu Vajsa: tekst koji tvrdi kako su Otpisani, je li, neopisiva istorijska laž. Nisu oni mogli da pobiju desetak Nemaca po epizodi, jer prema istorijskim izvorima  tokom okupacije ubijen je samo jedan vojnik u Beogradu, i to u organizovanom atentatu, veli autor tog teksta.

Isečak iz filma Otpisani

Možda deluje isprva nepovezano, ali ovo je zanimljiva anegdota: nedavno sam sa tečom, čovekom prefinjenog nepca za pop kulturu (novi talas – to je prava stvar, Dugme sa albumom Bitanga i princeza, to je ekstra, ostalo je čista seljanija – Brega je saučesnik u stvaranju neukusa, Kojo, Bjelogrlić i Žika Todorović – to može, ali Bajaga ne može jer je banalan) razgovarao o filmovima koje smo nedavno gledali. On je hvalio zapravo TV serije kao žanr koji raste, Modern Familly mu je najbolja serija koja se trenutno prikazuje, ali Igra prestola je kao španska serija i gledaju je samo debili. Ja sam mu rekao kako sam poslednje ponovo pogledao Hatefull eight od Tarantina, na šta mi je on rekao kako je Tarantino sjajan režiser, ali kako od ’’onog sranja sa Nemcima’’ ne želi da gleda njegove filmove jer se ovaj pretvorio i Bulajića. Naravno, radilo se o filmu Inglorious Basterds. Za one sa crno-belim televizorom, taj film je Tarantinova prilično ekstremna, nasilna, krvava, napeta i do zla boga uzbudljiva vizija Drugog svetskog rata i Savezničkog iskrcavanja u Normandiji. U tom filmu grupa američkih Jevreja pod komandom pukovnika Alda ’’Apača’’ ide okolo po šumama Francuske i skalpira vojnike Vermahta. Pobili su ih makar 1000, jer je Aldo naredio da svaki od deset vojnika pod njegovom komandom ubije i skalpira 100 nemačkih vojnika. I tu mi je bilo jasno zašto je moj tetak prvo pomislio na partizanštinu iz Jugo produkcije sedamdesetih i osamdesetih godina.

Vrlo mi je zanimljivo to što je moj tetak, dakle čedo Idola i ostalih buntovnika osamdesetih, povezao Basterdse sa partizanštinom i Bulajićem. I jasno je odakle to dolazi – kada te sa svih strana zatrpavaju dogmom i mitom o NOB-u, mladim herojima Partizanima, Salašima u ritovima, bruder Perama, i tako dalje i tome slično, nekako je za očekivano da razviješ otpor prema takvim matricama u umetnostima. Od Petog oktobra, kada smo valjda zvanično raskinuli sa komunizmom i postali neoliberali, nebrojeno puta sam naleteto na objašnjenja da je socijalizam ovaploćivao samog sebe kroz nemilosrdnu propagandu uz pomoć TV serija, muzike, filmova, književnosti. Ne samo to, za jedan vic se robijalo, za pogrešnu knjigu dobijala tuberkuloza... Tako da partizanske filmove i serije nikad nisam ni gledao, ubeđen da je to najgore đubre na kugli zemaljskoj. Sve do jedne zgode, kada sam u nekoj od nebrojenih repriza odgledao neku od epizoda Otpisanih. To se dogodilo kada sam već duboko zagazio na fakultet, učio i bavio se teorijom kulture. Dakle, može se reći da sam upoznao određene nijanse i, rekao bih najvažnije, kontekste.

Isečak iz filma Inglorious Basterds

Nakon prvih 15 minuta te epizode Otpisanih, bilo mi je sasvim jasno da je to verovatno najbolja akciona serija ikada snimljena na prostoru SFRJ. Dijalozi, režija, MUZIKA – sve je bilo neverovatno, a sama glumačka egzekucija i glumački roster – vanvremenski. I tu sam došao do konflikta sa svojim pređašnjim ubeđenjem da je partizanština prosto ogavna stvar. Kako je moguće da ti komunistički licemeri mogu da naprave nešto što mirne duše nadmašuje tolike superherojske filmove i crtane serije, snimane mnogo nakon Otpisanih? Da li je normalno da se mnogo lakše identifikujem sa Prletom i Tihim nego sa bilo kojom vojničkom ulogom Toma Kruza?

Skontao sam da je to zato što, kao i uvek i u svakom umetničkom pokretu, postoje dobra i manje dobra i loša ostvarenja. Otpisani su zaista u top 5 Jugoslovenskih TV ostvarenja, ali su ipak megalomanske Sutjeska i Neretva pune su aljkavosti i grešaka. Mirko i Slavko su zaista kičeraj prve klase, ali su Tri ugursuza za vreme okupacije fenomenalan strip koji odlično čuva humoristički duh iz Beograda tokom prve polovine dvadesetog veka. Pitao sam se dalje, zašto ljudi koji ne vole partizanštinu zatvaraju oči pred činjenicom da SFRJ kinematografija koja se bavi NOB-om ume da napravi malo remek-delo, kad već tako glasno primećuje da ume napraviti i strmoglavu katastrofu?

Tako dolazimo da magične reči propaganda. Istina je da je socijalistički režim voleo da o sebi lepo peva i snima filmove, usađujući od malena u glave ideju o sebi kao jedinom ispravnom političko – ekonomskom sistemu. Kada čujete da je vaša omiljena rok zvezda Goran Bregović član Saveza komunista, da je Dule Savić predsednik igračkog radnog saveta u FK Crvena zvezda, ili da je Prljavo kazalište dobilo nagradu Sedam sekretara SKOJ-a, to samo može da dodatno potvrdi legitimitet vladajućeg režima. Naravno, u svakom sistemu postoji antikultura i subverzija, na šta se omladina najviše loži, i to otkako je sveta i veka. Osamdesetih i početkom devedesetih, uz nacionalna bujanja i sve što se tada događalo, bilo je vrlo moderno i fensi pljunuti po mrtvom Titu i SFRJ, koja se još nije ni ohladila. O tome je već mnogo ispričano i u to nemam dovoljnan broj karaktera da u to zalazim, jer sam suštinu već naveo. Bitno je razumeti odakle je taj anti-partizanski stav došao.

Voleo bih sada da malo okrenemo ćurak: hajde da pogledamo filmove i serije koji se bave vojnom tematikom, a koji su snimljeni po belom svetu. Jedan dobar primer je, recimo, Forest Gamp. Film koji je odneo toliko nagrada, može se isto podvesti pod čistu istorijsku laž, baš kao Otpisani. Ne postoji istorijski podatak koji nam govori da je neki momak iz Alabame, pritom ometen u razvoju, bio inspiracija Elvisu za njegov čuveni ples; ili da je dizajnirao čuveni smajli; da je održao govor u Vašingtonu koji je zaustavio rat u Vijetnamu; da je pokazao golo dupe predsedniku SAD; da je bio svetski prvak u Ping-pongu; da je napravio najveću muntinacionalnu kompaniju u domenu trgovine morskim plodovima. Ako želimo biti zlonamerni, možemo reći da je to čista apologija jednog sistema koji propagira da i neko ko je ometen u razvoju, može da osvoji ceo svet, samo ako dovoljno veruje u sebe. A ako hoćemo da budemo dobronamerni, rećićemo da taj film navodi kako ni sva čuda sveta ne mogu nadomestiti prazninu u nečijem srcu, te da je život potraga za ispunjenjem koje donosi ljubav.

isečak iz filma Forest Gamp

Hajdemo dalje: film Troja je bezočna istorijska laž. Ne postoji pouzdan dokaz da je Troja uopšte postojala, a čitava farsa sa Trojanskim konjem je najobičnija besmislica. Ako smo zlonamerni, rećićemo takođe i da je film kič prikaz kako rat možda jeste krvav, ali da je opravdan ako je povređen nečiji lični interes, na primer – ako je nekome oteta žena. A ako smo dobronamerni, možemo reći da je ovo arhetipska priča o osveti, mladalačkoj ljubavi, ratovima koji plamsaju naoko zbog plemenitog cilja, a ispod žita zbog golog ekonomskog interesa...

Isečak iz filma Troja

Da li je serija Crni Gruja najobičnija istorijska besmislica i laž na kvadrat? Da li je zaista Crni Đorđe prebio nogu Vuku Karadžiću; je li zaista Ustanak izbio jer je Čeda Velja, obor-knez Zvižda i Pofaličkog uništio Turcima višegodišnje zalihe kafe; da li je zaista Albanac Srboljub Krstići bio glavni trgovac drogom na Balkanu u to vreme? Naravno da ni za šta od gorenavedenog ne postoje istorijski dokazi, i jasno je da nas tristani koji stoje iza ove serije obmanjuju u cilju da zaboravimo pravu istoriju... Ovako nekako mislite ako ste zlonamerni, ali ako imate dobru nameru, rećićete da serija Crni Gruja predstavlja alegoriju o svim srpskim političkim sistemima, svim njihovim manama i vrlinama, i sugeriše da se na Balkanu živi izvestan politički perpetuum mobile.

Isečak iz serije Crni Gruja

Hajde da zagolicamo i moderne serije koje se bave istorijom: odličan primer su Nemanjići. Aljkava i prepuna grešaka, teško da su dijalozi i poneki sleng iz savremenog doba imalo istorijski opravdani. Kako autori serije znaju šta je Stefan Nemanja šaputao ženi u postelji? Istorijske laži i nagađanja, zlonamerno ćemo reći. Ako smo dobronamerni, rećićemo da su te stvari nužne zbog dramatizacije i posledično činjenja serije zanimljivom. A to je ipak prvi uslov koji svaka serija mora da ispuni.

I da završimo krug: da li su Inglorious Basterds patološka istorijska laž? Je li zaista Hilter skončao tako štošto su ga dvojica Jevreja maskirana u kelnere izrešetala automatskim puškama? Jesu li američki vojnici zaista urezivali svastike vojnicima Trećeg Rajha? Za ovo ne postoji trunka istorijskih dokaza i zvanična istorija govori sve suprotno. Je li onda ovaj film očajnički pokušaj Američke propagande da se prikaže kao jedini good guy u Drugom svetskom ratu? Zlonamernici bi rekli da Holivud sa svakim svojim ratnim filmom justifikuje i opravdava svaki mogući rat koji su poveli ne u istoriji, već samo nakon Drugog svetskog rata. Ali dobronamerni bi rekli da je Inglorious Basterds odličan larpulartistički film koji je želeo da izbegne klišeiziranu priču i svesno izabrao iskrivljenu istoriju kao svoju tematiku; Forest Gamp nije istinita priča istorijski gledano, već jedna romantična alegorija. Ali zato mirne duše možemo reći da su Sutjeska i Neretva, ali ništa manje ni recimo Trinaest dana (film o Raketnoj krizi) vrlo providan pokušaj propagande.

I zato hajde da budemo dobronamerni kada gledamo svoje omiljene serije i filmove. Budite svesni propagandnih delova, ali ne dozvolite da utiču na vaše slobodno mišljenje. Budite uvek otvorenog uma i ako je nešto kvalitetno, recite to slobodno, nema ničeg lošeg u tome ako mislite da su Otpisani odlična serija.

Imajte na umu sledeće: osim ukoliko nisu dokumentarne (mada i tu postoji umetnička sloboda), TV serije su fikcija, a ne faktografija. Tako da u fikciji Tihi i Prle mogu ubiti i milion Nemaca, ako požele, i Amerika može uvesti slobodu u bilo koju zemlju sveta.

Da za kraj parafraziramo Zelenog Zuba, autentičnog subverzivnog junaka osamdesetih: Licemerju treba reći ne!

Sve slike: Youtube screenshots

Ivan Radisavljevic

1 comment

Leave a reply