Nebojša Yamasaki Vukelić: Unutra sve biće meko i nežno

Sa autorom izložbe razgovarali smo o radovima, značaju novobeogradskih blokova i nemogućnosti zamišljanja budućnosti koja nije hladna i distopijska

15. September 2020

Iako socijalističko stambeno arhitektonsko nasleđe u Beogradu na izvestan način odiše postojanošću, ozbiljnošću, dovršenošću, za umetnika Nebojšu Yamasaki Vukelića ono je inspiracija za radove koji tematizuju distopijsku budućnost i prošlost koju on posmatra sa određenom dozom sentimentalnosti.

Ovaj mladi umetnik završio je studije slikarstva na Fakultetu likovnih umetnosti u klasi Milete Prodanovića 2020. Izlagao je na više grupnih i jednoj samostalnoj izložbi, Šum događaja, sa Živanom Mijailović.

Posetili smo njegovu izložbu akvarela „Unutra sve biće meko i nežno“ u beogradskoj galerili „X Vitamin“ koja je otvorena 3. septembra, a sa autorom smo razgovarali o izložbi, značaju novobeogradskih blokova i o tome zašto nismo sposobni da zamislimo budućnost koja neće biti hladna i distopijska.

Kako je došlo do ideje da izložba dobije naziv „Unutra sve biće meko i nežno“?

Nebojša Yamasaki Vukelić: Naslov je rečenica iz razgovora sa arhitektom Milenijom Marušić, koja je ko-autorisala južne delove blokova 61 i 62, zgrade preko puta kojih sam odrastao i koje su predstavljene na nekim od crteža. U pitanju je njeno odbijanje izraza „brutalizam“, koji je danas postao popularan. Rekla mi je: „Šta je tu brutalno? Taj beton, to je samo spoljašnja košuljica. Unutra je sve bilo meko i nežno.“ Kao arhitekta, ona je mislila na određenu humanu pažnju s kojom su te zgrade i stanovi u njima bili projektovani. Mene je ta rečenica asocirala na jedan moj rad na kome je predstavljena zgrada sa slomljenim krovom kroz koji se vide ružičaste organske forme – meke i nežne.  Taj crtež je za mene predstavljao scenu iz budućnosti, pa sam i Milenijinu rečenicu stavio u buduće vreme – Unutra sve biće meko i nežno. Za mene, ona ima i neko šire društveno značenje – asocijacija na hladnoratovsko predstavljanje svih real-socijalističkih država kao istih, brutalnih, tvrdih društava i pitanje zamišljanja kolektivne budućnosti.

Koja je osnovna ideja koja povezuje različite teme (poput arhitektonskih konstrukcija, jednoroga koji na glavi umesto roga ima saobraćni čunj, blendera) koje se nalaze na vašim radovima?

Na radovima su uglavnom stambene zgrade, zatim moji predmeti iz detinjstva i predimenzionirani predmeti iz domaćinstva. Kada sam počeo ove radove, želja mi je bila da dam naznake neke utopijske budućnosti. Ali, ubrzo sam se suočio sa sopstvenom nemogućnošću da to uradim. Paralelno sam imao potrebu da se kroz crtanje nekih predmeta vratim u prošlost, u svoje detinjstvo. U nekom trenutku sam shvatio da to nije samo moj lični problem, već nešto što postoji i globalno – nesposobnost da se zamisle radikalno nove i pozitivne budućnosti i nostalgičan odnos prema prošlim pokušajima uspostavljanja humanijih društava kao nečemu što je „retro“.

Jednorog nekako odskače od ostalih radova i to je jedini rad na izložbi koji ima naziv – Arhitekta besklasnog društva trenutno bez zaposlenja luta Utopijom i ja ga razumem kao neku vrstu moje privatne šale na račun izložbe. Svi umetnici imaju želju da se bave nekim važnim društvenim pitanjima, ali uvek postoji ta dilema: da li smo u krajnjoj liniji samo proizvođači neke skupe i nepotrebne robe (predmeta, događaja, procesa, itd)? U 20. veku postojali su trenuci gde su umetnici zaista, na realan način bili učesnici radikalnih društvenih promena, na našim prostorima su, recimo, mnogi umetnici direktno učestvovali u NOB-u, prekidajući ili nastavljajući svoju umetničku proizvodnju. Ali to su bile specifične društvene prilike i postojale su političke snage sa kojima bi se umetnici povezali. U ovom trenutku je tako nešto nemoguće. Zato za mene taj jednorog označava je da je ovo, u suštini, period iščekivanja i rada koji je čisto u imaginaciji.

Kako su se novobeogradski blokovi našli u poziciji da, kako ste naveli, „lebde između prošlosti i budućnosti“

Tako što je njihova budućnost suspendovana raspadom države u kojoj je jedan takav projekat bio zamisliv. Možete li danas da zamislite da država kaže: evo, odlučili smo da je stambena kriza pitanje celog društva, a ne pojedinca, rešićemo je tako što ćemo graditi ogromna stambena naselja i svako će dobiti stan na korišćenje. Zar to za nas danas nije nešto što se graniči sa naučnom fantastikom? Ne da se graniči, već je čak i prevazilazi, jer naučna fantastika uglavnom ostaje u društvenim okvirima koji je proizvode. Ono što mi danas zamišljamo, kad pokušamo da zamislimo bolje društvo, koliko god da je legitimno, uglavnom je manje ambiciozno i smelo od toga – transparentnost izbora, sloboda medija i slično.  

Opišite na koji način je na Vas uticalo odrastanje na Novom Beogradu, u smislu kako se kroz vaš razvojni put menjao doživljaj takvog okruženja?

Ja sam odrastao u bloku 45 tokom devedesetih. To je, dakle, trenutak jedne radikalne i traumatične promene kroz koje prolazi čitavo društvo. U takvom trenutku je normalno i da ta naselja dobiju neku drugačiju atmosferu. Recimo, komunalne prostorije u tim zgradama su se pretvarale u privatne lokale i možda bi se u celoj zgradi „znalo“ da je taj lokal paravan za neke druge ilegalne radnje, i tako dalje. Tako da, bez obzira na zelene površine između zgrada, Savski kej i slično, mi smo, čini mi se, doživljavali blokove kao neka nehumana okruženja, „spavaonice“… Kasnije mi se taj doživljaj promenio. Bez obzira na sve promene koje su se dalje dešavale i koje se dešavaju, urbanistička rešenja u blokovima su značila da će, za razliku od mnogih drugih delova grada, te zgrade ostati osunčane, provetrene, da komšije neće moći da zaviruju jedni drugima kroz prozor, a da će opet biti dovoljno blizu. Ali, naravno, ovo je pitanje koje je šire od pitanja urbanizma i estetike tih zgrada.

Citirali ste Frederika Džejsona koji kaže kako je danas lakše zamisliti kraj sveta nego kraj kapitalizma, kako smo došli do toga da budućnost možemo da zamislimo samo kao hladnu i distopijsku?

Kada jedno društvo podvrgnete nizu drastičnih promena – ekonomskih, političkih, ideoloških; ratu i raspadu, siromaštvu, to dovodi do određenog stanja paralisanosti. Ako primenite to na globalnom planu… dobijete situaciju koju opisuje Džejmson. Sa propašću realnog socijalizma, kapitalistički svet je dobio ultimativni argument – to o čemu vi pričate, to je već isprobano i videli smo kako se završilo. Zajedno sa delegitimizacijom socijalizma došlo je do delegitimizacije bilo kakvih socijalnih ideja. Ako zamišljate društvo jednakosti, vi mora da zamišljate diktaturu i gulage! Ali, to je već stara priča. Ove godine desili su se masovni Black Lives Matter protesti širom SAD. Bila mi je uzbudljiva ideja o „definansiranju policije“ – smanjivanju budžeta ili, čak, potpunom ukidanju policije, ojačavanju drugih socijalnih institucija koje bi na humaniji i efikasniji način rešavale probleme koje policija ne može da reši. To je primer koji govori da smo ipak i dalje sposobni da zamišljamo radikalno drugačija društva i da u tome budemo beskompromisni.

Takođe ste rekli kako ideje poput slobode i jednakosti mogu da se ostvare tek nakon izumiranja ljudske vrste, šta predstavlja glavni „kamen spoticanja“ kada je reč o nemogućnosti ostvarivanja humanijeg društva?

Ja ne verujem zaista da je tako, ali to jeste neko trenutno raspoloženje. Kad uzmete vesti o ekološkoj krizi i o tome kako smo već zakasnili sa reagovanjem, ili o tome kako društvene mreže manipulišu našim političkim odlukama i iskombinujete to sa anksioznošću vezanom za ličnu budućnost i svakodnevno privređivanje, to stvara određeni mentalni pritisak koji neće nužno dovesti do artikulacije otpora. Sad imamo i ovu situaciju sa pandemijom i konstantnim osećajem vanredne situacije. Sa jedne strane, te stvari doživljavamo kao prirodne katastrofe, kao „osvetu prirode“, sa druge strane smo svesni ogromne i sve prefinjenije mašinerije koja služi manipulaciji našim ponašanjem. Što više znamo o tome, osećamo se sve pametnije, manje naivno, manje izmanipulasano, a ujedno i sve više anksiozno i depresivno i tu se stvara taj začarani krug. Ali, ne verujem da će se stvari promeniti tako što ćemo razmišljati o tome i postajati sve pametniji. Taj krug će biti probijen, ili neće, ali ako je „kamen spoticanja“ samo jedan, bilo bi dobro da znamo gde se nalazi!

Fotografije: Sarah Iva Vujin

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *