Nedelja kad je otišao Džej

Kako smo, umesto da preminulom priredimo omaž, rešili da je bolje da se raspravljamo na društvenim mrežama
Autor/ka Snežana Pajkić

13. December 2020

„Je l’ moguće da je već decembar?“ pitanje je koje ćete, sasvim izvesno, postaviti poznaniku u neformalnoj konverzaciji. Ali, ovo se ne odnosi samo na decembar. Vreme neumitno prolazi, nekad tolikom brzinom da se neretko zapitamo je li moguće da je prošlo toliko-i-toliko-od-tad-i-tad. No, decembar je specifičan jer se, uz ovo pitanje, obično provuče i neko sublimiranje proteklih dvanaest meseci.

Godinu koja je uskoro za nama mnogi su okarakterisali kao lošu, zloćudnu, protraćenu, a šta drugo i reći za vreme koje smo uglavnom provodili u kućama, bolesni, izolovani i uplašeni (čast izuzecima)?

Dve hiljade dvadeseta odnela je mnoge živote i mnogi ljudi izgubili su nekoga, a korona nije jedini uzrok za to. Ipak, povod za ovaj tekst nastao je usled smrti čoveka zbog koje nam danima sa različitih društvenih mreža dopire njegova muzika: umro je Džej, u nedelju, i time učinio ovu pesmu proročkom (iako kafanske priče kažu da pesma obeležava period u kom je nastala i stekla popularnost; znate, odlazak u vojsku, ispraćaji, život van roditeljskog doma i nostalgija; sam Džej je ove navode demantovao, uz objašnjenje da je Marina Tucaković refren napisala za 10 minuta kada joj je saopštio da su ga iz popravnog doma puštali kući onda kada se dobro vladao – u suprotnom mu to ne bi bilo dozvoljeno).

Ovo, međutim, nije tekst o tome kakav je Džej pevač bio, niti u narednim redovima sledi spisak njegovih hitova (kako uopšte izdvojiti samo neke od njih?), odavno smrt neke poznate ličnosti nije izazvala ovoliku buru najrazličitijih emocija i komentara. Čitava javnost kao da se gotovo sasvim polarizovala, sa malim brojem onih koji ne pripadaju nijednom od dva suprotstavljena tabora koja su se, po svoj prilici, spontano formirala. Prvi od njih glorifikuju ovog pevača, personifikujući kroz njegov lik i delo čitavu turbo-folk kulturu koju uzdižu na pijedestal kao apsolutnog pobednika svih muzičkih žanrova, bez premca (a sam je čovek otpevao da nije svetac). Druge je najlakše opisati rečenicom koju je neko sročio u svom tvitu: „Beskrajni plavi krug i u njemu elita koja doživljava kulturološke šokove.“

Umro je Džej, u nedelju, i zvuči gotovo neverovatno da smrt jednog pevača (a ako u obzir uzmemo njegovu veselu prirodu, sve zvuči još neverovatnije) može da izazove toliku količinu svađe i prepucavanja koja se odvijaju – a gde drugde – nego na društvenim mrežama. Po količini ljudi koja je ovaj događaj ispratila, reklo bi se da ljubitelja lake čašice i teških emocija ima u priličnom broju. No, ima i onih koji su morali da istaknu kako ne razumeju zbog čega se o tome toliko govori jer vešto izbegavaju bliski susret s turbofolkom – jednostavno, ta vrsta muzike im ne prija. Prisutni su (i meni lično omiljeni) i oni koji su, uz obavezno ograđivanje kako ne slušaju narodnjake, ipak ispoštovali Džeja uz komentar kako, eto, Džej nije bio narodnjak, kao što su svi drugi, već „nešto više od toga“. Nije on poput ostalih trovača kulturnog prostora i ne remeti sistem vrednosti ove kulturne kvazi elite.

Umro je Džej, u nedelju, i još jednom se pokazalo da društvene mreže, osim što su nam dale mogućnost da izrazimo mišljenje, takođe jesu i sredstvo pomoću kog imamo uvid u to kako drugi ljudi razmišljaju. I, osim društveno poželjnih komentara koje možemo primetiti na raznim portalima, još jedna ništa manje evidentna stvar je opštemestašenje koje nastaje uglavnom jer sa ovom mogućnošću da izrazimo mišljenje, kao da nas je neko obavezao da moramo da ga imamo i iznosimo, uvek i o svemu, pa čak i o stvarima o kojima znamo jako malo ili gotovo ništa. A ako ne znamo baš ništa, bar uvek možemo da vređamo.

Ovo me podsetilo na anketu rađenu pre nekoliko godina u bratskoj nam Hrvatskoj gde su prolaznicima čitali Sinanove (još jedan preminuli pevač sa priličnom zaostavštinom na Youtubu prim. aut.) stihove i pitali ih šta misle o njima. Iznenađujuće, mnogi odgovori bili su afirmativni, jer ispitanici nisu znali da je reč o pesmama pomenutog izvođača. Josipa Lisac, s druge strane, nije dobila baš najbolje komentare. Ili ovo, ipak, nije iznenađenje?

Iako ne mogu sa sigurnošću da tvrdim, verujem da bi slična anketa u Beogradu donela i slične rezultate. Evo, zamislite da vas neko pita da prokomentarišete sledeće stihove:

Ni u proleće, leto, u jesen
ja više ti ne dolazim
nemoj tragove da pratiš i da skitaš
po komšiluku i birtijama pitaš
ja ti ne dolazim

Ne traži me pod mostovima, stanicama
tu me više nema
nestao sam kao zadnji list
kad se zima sprema

Ukoliko postoji bilo kakva dilema, otkloniću je – izvodi ih upravo Džej. Teško da ovo ikako možemo podvesti pod kategorizaciju šunda, a iz svega navedenog proističe pitanje: da li je problem, ipak, u načinu komponovanja?

Iako je od nastanka turbo-folka prošlo četrdesetak godina i ova (hteli to neki da priznaju ili ne) zaostavština Jugoslavije uz silne modifikacije koje su joj se vremenom dogodile i dalje opstaje, oni koji preferiraju drugu vrstu muzike odbijaju da je prihvate kao deo naše realnosti. I ne samo da opstaje, već neupitno postoji kao deo mejnstrim kulture, i to i van granica Srbije. Turbo-folk iznedrio je mnoge pevače čije su pesme često bile osporavane, a njihovi najoštriji protivnici neretko su im se na neki način priklanjali ili koketirali sa ovim žanrom muzike. Primera radi, Rambo Amadeus turbo-folk definisao je kao kakofoniju svih ukusa i mirisa vezanih u jednu zvučnu promaju koja ima zadatak da zadovolji najšire ukuse, najniže strasti. To ga, međutim, nije sprečilo da kasnije ostvari saradnju sa Lepom Brenom, Vesnom Zmijanac i Draganom Mirković. Bora Đorđević takođe je autor pesama koje su izveli Svetlana Ražnatović, Predrag Živković Tozovac i Srećko Jovović (i naravno Džej). Vlada Divljan napisao je čitav muzički opus za potrebe Turbo Nindže u filmu „Kako je propao Rokenrol“. Milić Vukašinović je još jedan od primera mešanja folka i rokenrola. No, razmatranje o tome šta i koga je sve iznedrila rokenrol kultura je tema za neki drugi tekst. Vratimo se na Džeja (čije se pesme ne mogu isključivo podvesti pod turbo-folk, iako u svojoj diskografiji ima i takvih).

Istim intenzitetom kojim se kvazi elita šokirala zastupljenošću Džejevih pesama na profilima svojih prijatelja i pratilaca, poklonici ove vrste muzike nisu mogli da shvate kako je moguće da nekome njegov muzički opus ne prija, a internet se još jednom pokazao kao mesto koje teško podržava različitosti. Pre ili kasnije, dolazi do sudara svetova, a sukob koji nastaje čini se neminovnim. Umesto da se preminulom ukaže neka vrsta omaža, nastalo je neugodno prepiranje i ubeđivanje onih koji Džeja ipak nisu uvrstili na svoje plejliste kako silno greše i kako nisu u pravu. Iako glasnogovornici i zagovornici turbo-folka insistiraju na tome da ih drugi ljudi ostave na miru da slušaju šta žele, izgleda da oni sami ne mogu to da urade. Zaista, dokle ćemo procenjivati kakva je ko osoba samo na osnovu muzike koju sluša?

Umro je Džej, u nedelju, a među brojnim anegdotama u kojima se ističe njegova duhovitost, neposrednost, humanost i emocija, primećuje se još jedna stvar između redova – ograđivanje. Negde sam davno pročitala da se sve što izgovorimo pre „ali” ne računa i istinitost te tvrdnje i dalje me nije napustila.

Ne slušam tu muziku, ali…

Promenio je način na koji posmatramo Rome, ali…

Žalosna vest, ali…

Sve što sledi nakon ovih rečenica nije važno. Jer, ako želimo da nekog ili nešto pohvalimo, treba to uraditi javno i transparentno. Bez uvijanja. Bez otklona. Bez pravdanja. I bez osećaja da nekome dugujemo dodatno objašnjenje za ono što mislimo.

Umro je Džej, u nedelju. U petak je, uz pratnju 50 violina, a na predlog romskih udruženja, sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Dorćolci su se od njega oprostili uz baklje, transparente i vatromet, ljubitelji njegove muzike obećali su jedni drugima da će organizovati veče u njegovu čast jednom kada prorade kafane, novinarske ekipe zabeležile su sam čin sahranjivanja, a u danima pred nama sasvim izvesno će se polemisati o tome da li nas je dovoljno zadužio da bi bio sahranjen baš u Aleji.

Usled nedovoljne informisanosti, ovde dolazi do nove zabune – da je Aleja zaslužnih građana isto što i Aleja velikana. Da, i u jednoj i u drugoj sahranjene su javne ličnosti. Međutim, u Aleji velikana sahranjuje se i porodica preminulog, dok se u Aleji zaslužnih građanin posmatra kao jedinka. Ovakva podela logična je u odnosu na društvene okolnosti – Aleja velikana nastala je 1920-ih, i baštini tradiciju porodice, dok Aleja zaslužnih građana otelotvoruje jugoslovensku ideju – sahranjene ličnosti pripadaju društvu, odnosno, svima nama.

U Aleji zaslužnih građana sahranjeni su književnici, pesnici, političari, sportisti, glumci… Pored nosioca najviših državnih odlikovanja, članova SANU i počasnih građana Beograda, u Aleji mogu počivati i osobe koje predlože relevantna udruženja kojima su pripadali i njihove porodice. Pa, ipak, mnogi su se zapitali da li Džej treba da počiva na istom mestu gde i Ivo Andrić, Zoran Đinđić, Milena Dravić ili Vasko Popa?

I pre nego što se otisnemo u internet okršaj sa nekim po pitanju toga da li Džej pripada Aleji zaslužnih građana, treba uzeti u obzir to da je Džej rođen u višečlanoj romskoj porodici. Otac mu je bio obućar, a majka radnica Gradskog zelenila. Odrastao je u domu „Vasa Stajić” (prethodni naziv „Stanoje Glavaš”) na Voždovcu, čiji je štićenik bio devet godina, a koji je u kasnijem periodu života finansijski pomagao i opremao. Kažu da je često znao da pokupuje celu pekaru i nahrani one koji nemaju. Snimio je 13 studijskih albuma i veliki broj singlova. U odnosu na njegovu početnu poziciju i delikventnu mladost, neko će reći da je postigao mnogo jer je pitanje koliko je onih koji su u sličnoj situaciji, a nikada neće moći da svojim radom obezbede stalna primanja. Drugi će reći da je to ništa.

Umro je Džej, u nedelju, i šta nam na kraju ostaje? Da priznamo, i sebi i drugima, da je svaka rasprava na internetu unapred izgubljena. Niti ćemo uspeti da ubedimo nekoga u svoje tvrdnje, niti će taj neko uspeti da ubedi nas. Nečija smrt nikako ne bi trebalo da bude razlog za toliku ostrašćenost onih koji sa osobom nisu bili u ličnom kontaktu. Pogotovo ako je reč o osobi koja je svojim postojanjem usrećivala mnoge, pa čak i one koji ga nisu poznavali.

Umro je Džej, u nedelju. Onima koji su ga voleli ostale su pesme.

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Preporučeni tekstovi

Iskustvo: Posao 2.3

Iskustvo: Posao 2.3

Account manager with English, treći dan obuke. Decembar, 2020. Prethodno iskustvo: prva dva dana obuke

Iskustvo: Posao 2.2

Iskustvo: Posao 2.2

Account manager with English, treći dan obuke. Decembar, 2020. Prethodno iskustvo: prva dva dana obuke