STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Negde – nigde: O supermodernosti i (ne) mestima

Da li je vreme samo konstrukt i postoje li mesta bez kulturološkog značaja?

19. September 2022

Na nekoj velikoj metro stanici, u nekom ogromnom gradu, nekada i negde u Evropi, iznenada sam se osetio – nekako čudno. Ispred sebe sam video putnike koji žure, vozove, stepenice, liftove, toalete, kioske… policiju koja legitimiše neke odrasle ljude bez karte i neke odrasle ljude sa kartom, što nekuda vode svoju decu. Ulične zabavljače, sitne džeparoše i neke pomućene svesti što viču na mašinu sa Koka kolom – i njih sam video.  

A posle toga, u tom gradu – opazio sam još mnogo toga – muzeje i pozorišta, fontane i kaldrme, ljude odomaćene u svojoj okolini, i točkove kofera onih koji tek pristižu. Kao pravi turista – samac, posetio sam sva bitna mesta (onako kako Gugl nalaže). I bilo je lepo. Svako putovanje oplemeni – u to čvrsto verujem. 

Samo što sam se ponovo osećao – nekako čudno, pogotovo u supermarketima te države, gde je uvek bilo mnogo šaka koje posežu za rafovima. Čak i u hotelskoj sobi, koju je malo šta činilo drugačijom od svake koju sam pre nje video. I na aerodromu, pre leta ka kući – bilo je čudno, u Starbaksu koji se tu našao. A znao sam da je to mogao biti bilo koji drugi Starbaks, na bilo kom drugom aerodromu – i dalje bih se osećao čudno. 

To osećanje čudnog, preciznije bi se moglo opisati kao neka vrsta anksioznosti. Neprijatnost i neki mali strah, koji se tokom života, na različitim javnim mestima, javljao još bezbroj puta. Na primer u gužvama na velikim pešačkim prelazima, dok sam se vozio autoputevima, ili plovio oblacima. Stalno, iznova i iznova. 

,,Pa kako treba da se osećam na aerodoromu? Ili u supermarketu?” – nije neobično postaviti ovo pitanje. Još je legitimnije doći do instant zaključka da, ipak, nema na tim mestima mnogo šta da se oseća. Gledaš svoja posla, pa što pre kući (ili gde si već krenuo). Normalno, razglabanje  na ovu temu, uz tvrdnju da nema mnogo poente o tome razmišljati, može da se pojednostavi i potpuno zaustaviti u ovakvom trenutku. Pre nego što je zapravo i počelo. 

Ja, sa druge strane, mislim da je ogromna sreća što imamo sposobnost da verbalizujemo ono što osećamo. Koliko u datom trenutku umemo. Pa možemo da delimo iskustva, saznajemo i istražujemo. Možemo apsolutno sve da istražujemo. Recimo, da bih razumeo uzrok anksioznosti koja me je pratila na svim onim, specifičnim mestima, ja prvo moram da razumem šta ta mesta predstavljaju. Ali, preduslov za to jeste da se prvo  zapitam: Šta su to uopšte ,,mesta”? 

Oko definicije pojma ,,mesta”, većina antropologa danas, uspostavlja konsenzus. Oni kažu da su ,,mesta” prostori koji moraju imati određeni kulturološki značaj, da bi se kao takva mogla posmatrati. Na primer, glavni trg nekog grada, definitivno je mesto. Ista je situacija sa lokalnom pijacom ili kafeom. I  moja soba iz koje ovo pišem, takođe. Svi ovi prostori, dakle, razvijeni su pod uticajem jednog ili više pripadnika neke kulture i kao takvi – oni svedoče o idejama, aspiracijama, karakteru i istoriji jedne grupe ljudi (ili pojedinca). Posmatrajući arhitekturu jednog grada, mi zapravo učimo o onima koji tamo žive. Isti je slučaj i kada nas enterijer nekog kafića navede da se ,,približimo” njegovom vlasniku (koga ne poznajemo), ili nečiji stan, osobi koja u njemu živi. 

Međutim, svet se već odavno ne može svesti samo na prostore određene lokalnim kulturološkim značajem. Proces globalizacije, doveo je do specifičnog ,,uniformisanja” svih nacija, te se gotovo ni po čemu različita mesta, mogu videti na međusobno najudaljenijim krajevima Planete. Iz tog razloga, pomenuta definicija mesta, u kontekstu supermodernosti, devedesetih godina prošlog veka – nailazi na problem. Mesta u gradovima širom sveta tada više uveliko ne podrazumevaju samo one prostore kreirane od strane lokalaca, za lokalce. Šta više, ovih godina, dešava se ekspanzija lanaca brendova hrane, odeće,ugostiteljskih objekata. Čega sve ne! Pa tada slike svih svetskih metropola počinju da se spajaju u gotovo homogeni prizor. Ljudi širom Planete, devedesetih godina, oko sebe viđaju (i koriste) sve više prostora razvijenih pod uticajem ekonomskih komponenata liberalne ideologije.

U istoj dekadi, francuski antropolog Mark Uži, istraživao je već podmuklu fazu fenomena supermodernosti. Ono što je njemu najviše ,,zapalo za oko”, bila su upravo mesta koja ljudima pružaju komfor i omogućavaju da im sve bude lako dostupno. Mesta kao što su aerodromi, lanci supermarketa, tržni centri (sa identičnim brendovima – svuda na svetu), shvatio je Uži – zapravo ni nisu mesta. Vođen onom opštom antropološkom definicijom, Uži se pita: „Kako ćemo onda gledati na sva ona mesta koja zapravo to i nisu?“ A kao prvi, logičan korak, nameće potrebu za definisanjem funkcija ovakvih predela. Ubrzo uočava i određene pravilnosti, pa tvrdi da su proizvodi supermodernosti, kao što su aerodromi, hoteli koji posluju franšizno ili kilometri betona koji povezuju destinacije, ništa drugo do tranzicionih prostora, lišeni kulturnog značaja (barem u dovoljnoj meri), da bi se mogli sagledavati na isti način na koji to činimo kada su u pitanju „prava mesta“, razvijena pod uticajem lokalnog. Apsolutno očekivano, Uži tada odlučuje da jednom za svagda povuče jasnu granicu i teorijski odvaja ova dva tipa mesta. Pa sasvim opravdano ona u kojima je uočio odsustvo kulturološkog značaja, naziva ne-mestima. I potom dodaje da su ne-mesta formalne ili neformalne institucije, liminalni prostori u kojima ljudi samo „plutaju“ ka određenom cilju, najčešće ne otkrivajući sopstvo, bez prilike i želje da učestvuju u bitnim društvenim interakcijama, a samim tim i da jačaju svoj identitet. 

Sećam se svog prvog samostalnog dugačkog putovanja, oko pet prevoznih sredstava, i verovatno isto toliko država kroz koje sam prošao. Dobro pamtim dvadeset sati tranzita, i to ne kao referencu za nešto beskonačno dugo. Naprotiv, kada ti je veoma mali procenat uma zauzet trenutkom u kom se nalaziš, vreme je vrlo upitan pojam. Dok ti pred očima proleću slike predela sivih, metala, betona, plastike i globalno rasprostranjenih lanaca svega i svačega, dok se sam mehanički krećeš ka gejtovima i po toaletima viđaš jedan te isti brend vodokotlića, pa uzimaš, pa daješ, recimo pasoš i prtljag iznova stavljaš na pokretne trake iste – gde si ti? U „pravoj“ stvarnosti koju određuje mesto ili, pak – u nekom alterantivnom Univerzumu, koji povezuje svetove i vreme koje u njima teče? 

A o vremenu kao takvom, ali i njegovom odnosu sa mestima iz Užijeve studije, razmišljao je još jedan Mark. Drugi Mark, ovog puta je Englez, bio je teoretičar kulture i njegovo prezime je Fišer. Za njega vreme predstavlja konstrukt nastao pod uticajem lokalne kulture, koja ništa strukturiše u nešto, pa ni iz čega stvara određeno značenje koje nazivamo vreme (a sve to kao neophodan preduslov da bismo se u prostoru snašli). I dok su ljudi pre, reklo bi se, nagle tranzicije u ovo globalno selo u kom danas živimo, vreme posmatrali kroz paradigmu njima specifične kulture, svetska populacija sada, sve češće zapada u takozvani „vremenski vakuum“. Ovaj pojam, davno se vezivao isključivo za specifične „pauze” u percepciji protoka vremena, koje su se mogle doživeti na mestima i u prilikama, veštački i sa dobrim razlogom, izolovanim od svakodnevice prosečnog čoveka. Dobar primer „vremenskog vakuuma” jesu pozorišta, jer se tokom gledanja predstave, publika udaljava iz rutine u koju je samo nekoliko minuta pre nego što se svetla u sali ugase, bila uključena. Međutim, taj „vremenski vakuum”, taj osećaj „spljoštenog vremena”, danas se sve više vezuje i za bazično ljudsko funkiconisanje. „Spljošteno vreme“ karakteristično je za trenutke koje provodimo jurcajući po tržnim centrima, dok perifernim vidom „lovimo“ samo one prodavnice koje nas zanimaju, jer ipak – sa posebnim razlogom smo tamo. I kada smo danima sami u hotelskoj sobi, gotovo ni po čemu različitoj od bilo koje druge, u bilo kojoj državi – percepcija vremena takođe je izmenjena. Pa kada ulazimo u montažne hodnike i ka nečemu letimo u čeličnim kutijama – pravom osećaju za prostor i vreme, tu mesta nema. 

Inspirisan starijim kolegom, Užijem i njegovim konceptom ne-mesta, Fišer fenomen koji karakteriše „vremenski vakuum”, naziva, pogodićete, ne-vremenom. Jer baš kao što je to slučaj i sa pozorištem, čovek se na ne-mestima udaljava od svoje prave, životinjske prirode, prepuštajući se kulturi, čiji je i stvoritelj. Razlika, naravno, jeste u tome što se predstava gleda da bi se doživelo specifično iskustvo, momenat katarze. Dok „spljošteno vreme” tipično za sva ne-mesta, pak, pojedinca ne oplemenjuje. Vreme provedeno na ovakvim prostorima, nameće se isključivo kao nuspojava supermodernosti. Vreme „bačeno” da bi se postigao neki viši cilj.  

Verovatno ste i sami dosta puta tokom života bili uključeni u Fišerov „vremenski vakuum”. Setite se samo odlazaka u nabavku u neki hipermarket. Ili višečasovnog šopinga u lokalnom tržnom centru – svejedno je. Shvatićete da prostori koje Uži naziva ne-mestima, sa dobrim razlogom nose ovakvu titulu. Ovaki objekti, dizajnirani su sa ciljem da potrošače udalje od „pravog mesta” na kom se trenutno nalaze. Iako intelektualna svest o prisustvu na nekom mestu (recimo u nekom gradu), postoji, čovek na ne-mestima, ne može fizički opaziti gde se trenutno nalazi. Kada smo u šoping molu, mi znamo u kom se gradu nalazimo, ali ga tokom boravka u pomenutom objektu, nikako ne možemo opaziti, niti osetiti njegov duh. Ovakvi prostori, uglavnom ne poseduju prozore koji gledaju na grad, a nacionalna i kulturološka obeležja, ukoliko ih ima – svedena su na minimum. Ako bismo se iznenada samo probudili u nepoznatom, praznom tržnom centru, jedino bi pojedini detalji mogli da nam otkriju gde se mi  geografski nalazimo. Prodavnice, restorani, kafeterije (većina stvari koja nas okružuje), svakako nam ne bi bile od preterane pomoći pri orijentaciji, jer u današnje vreme, svi ovi prostori, u šoping centrima širom sveta – mahom su  standardizovani, „uniformisani”, gotovo isti.  

Globalizacija i sve ono šta ovaj fenomen sa sobom nosi, promenili su način na koji postojimo. Ubrzali su nas. Do svega onoga što je nama danas dostupno „na klik”, ljudi su nekada dolazili znatno sporijim tempom. I koliko god taj svetski standard koji živimo imao mnoštvo prednosti u odnosu na vreme koje mu je prethodilo, zapitati se koji su negativni aspekti ubrzanog načina života, čini se – nameće se kao neizbežno. 

Zamislite čoveka koji u prvoj polovini 18. veka (ili ranije), kreće na daleki put. Pa onda zamislite sebe, koji danas krećete na daleki put. Izvesno je da se mnogo toga promenilo, u ne tako velikom vremenskom periodu. Dok je nekada, sam čin dalekog putovanja, predstavljao niz događaja „za sebe”, današnjem čoveku, nije potrebno više od jednog dana, da stigne bilo gde. Taj se čovek, nekada, na putu od tačke A do tačke B, susretao sa mnogim stvarima. Možda je jahao od jedne do druge države, „korak po korak” upoznavajući svu onu kulturu, koja se između „njegove dve” destinacije prostire. On je, na svom proputovanju, na primer, verovatno morao da odsedne u nekoj usputnoj spavaonici. Pa bi ujutru, pre nego što nastavi svoj put, imao priliku da proba lokalnu hranu, izgradi  odnos sa meštanima i nauči neke od tamošnjih običaja.  

Hipotetičku priču o ovom „konjaniku”, koji polako, ali pun elana dolazi do svog cilja, konstruisao sam, jer se pomoću nje može razumeti dosta toga. Na prvom mestu, da je ljudima predindustrijske ere, život je bio znatno sporiji. To možemo primetiti poređenjem najbanalnijih primera kao što je nabavka hrane, ili garderobe.  Ove potrepštine, ljudi su u početku proizvodili sami za sebe, da bi se tek kasnije razvile lokalne prodavnice u kojima su se ovakvi predmeti mogli kupiti. Dok nama danas, nije potrebno ni da napustimo komfor svog doma, predmeti „sami” dolaze, sa svih krajeva sveta. Pa se lako da uočiti još jedan zaključak u vezi sa  različitošću između „nekada i sada”. Iako ne u doslovnom smislu, ljudima u prošlosti, bila je potrebna veća pomoć drugih da bi se u svetu snašli. Bukvalno da bi zadovoljili svoje primarne, sekundarne ili tercijarne potrebe, neposredna pomoć drugih – bila je neophodna. Podrška porodice ili suseda, na primer, nekada je bila ključna da bi se proizvela hrana za domaćinstvo (ili garderoba). Pa ni ovaj naš putnik sa početka 18. veka, koliko god dobro poznavao kopno (ili vodu), ne bi mogao bez povremene pomoći „slučajnih prolaznika” da stigne tamo gde je naumio.  

A onda je čovek, u korist čoveka – godinama izmišljao. Letelice i brze vozove, „uniformisane” zgrade i prodavnice, i kojekakve gedžete, velike i male – dizajnirane da odgovore na sve potrebe ljudi (koje su svakim danom, sve veće i veće). Kreirali smo čitavu mrežu „Androida posrednika”, robota stvorenih da savršeno zamene sve one delatnosti, nekada određene isključivo neposrednom, umnom i fizičkom sposobnošću čoveka. I oni su danas svuda oko nas. U našim domovima, na ulicama, u vazduhu, pa čak i u džepovima. Premda se sama ideja o robotima, u popularnoj kulturi širila u prvoj polovini 19. veka, kroz priče američkog pisca, Isaka Asimova, koji ih je predstavljao u ljudskom obliku – i aerodromi, savremeni putevi, liftovi, automobili, avioni, i supermarketi – predstavljaju specifične vrste robota. Baš kao što se i bilo koji softver ili hardver koji smo stvorili, može održati samo ako ga koristimo prema tačnom uputsvu – po istom principu, funkcionišu i sva Užijeva ne-mesta

Zanimljivo – humanoidi kreirani od strane čoveka, u pričama Isaka Asimova, na kraju uvek ostaju sami. Čovek ih je doveo do savršenstva, pa im više nije ni potreban. Tako sami, oni sada preuzimaju Planetu, postepeno uklanjajući sve do poslednjeg traga ljudskog postojanja, od sveta stvarajući tužno i usamljeno mesto. Igrom slučaja (možda), i Mark Uži, govorio je takođe o specifičnoj vrsti otuđenosti i izgubljenosti, klasifikujući ih kao emocije, potpuno prikladne (i očekivane) prilikom susreta čoveka sa ne-mestima iz njegove studije.  

Svako iz svog ugla, ova dva autora, godinama ranije, upozoravali su civilizaciju na negativne segmente koje ubrzana modernizacija može imati po budućnost svih nas. „Svet bez ljudi” – metafora je kojom bi se najefektnije i najprostije mogle opisati stotine stranica njihovih dela. Sadržaj knjiga koje, u jednom slučaju, sa aspekta naučne fantastike, a u drugom – „čiste” nauke, opominju na opasnost procesa globalizacije, koji će nas jednoga dana, gotovo sigurno udaljiti, ispostavio se kao tačan.  

Zbog toga sam se, valjda i osećao nekako čudno. Na metro stanici u onom gradu, u supermarketima, u hotelskoj sobi i u Starbaksu na aerodromu. Tamo je bilo mnogo nadražaja koji su dolazili sa svih strana. Međutim, ti nadražaji, veoma brzo bivali su zamenjeni nekim sledećim. Toliko brzo, da čovekove misli ni ne stignu da budu preokupirane momentom u kom se nalazi. Toliko brzo da ne mogu da popune prazninu koju čovek na ovakvim mestima može osetiti, niti da spreče doživljaj opšte otuđenosti među ljudima. 

I zbog toga ću se, verovatno, još dosta puta do kraja života – osetiti nekako čudno. Na svim ovim mestima, koja to zapravo ni nisu, a koja svakim danom, zauzimaju sve veću površinu Planete Zemlje. Na tim prostori po kojima danas koračamo kao da smo operativni sistemi neki, jedni drugima „vanzemaljci”, svako na svojoj speijalnoj misiji. Čvrsto rešeneni da sve obavimo što je brže moguće, svim silama spremni da sačuvamo to dragoceno vreme namenjeno onima koje volimo. Samo što izgleda kao da ne primećujemo – svet smo pretrpali robotima, pa sada u njima, na njima i sa njima živimo, a vremena za „nas prave”, imamo sve manje. Izgleda da često ne vidimo koliko smo neverovatno mali pred onim što smo stvorili, dok smo zapanjujuće ubeđeni da možemo sve. Neretko usamljeni, ali supermoderni. 

Autor teksta: Milan Rogić
Ilustracije: Emilija Terzić

Preporučeni tekstovi

Pesak, fudbal i još ponešto

Pesak, fudbal i još ponešto

Đani Infantino obrisao je iz telefona sliku sa Svetskog prvenstva u Rusiji na kojoj s njegove leve strane sedi Vladimir Putin… Ali je zapamtio da je sedeo zdesna – Saudijski princ, Bin Salman

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *