fbpx

nekud: Suština muzike je da komunicira

Novosadski kompozitor Marko Kurilić, koji nastupa pod imenom “nekud”, objavio je pre nekoliko dana svoj prvi pop singl “Pull”, praćen spotom. Za manje od 24 časa, bez velike pompe, privukao je pažnju medija i publike, dok je najčešći komentar da “pesma zvuči kao da nije sa ovih prostora”. Uz kvalitetnu produkciju, nesvakidašnji zvuk i prodoran vokal, Marko jeste ponudio muzičkoj sceni u Srbiji ono za šta nije ni znala da joj treba - komercijalnu, nimalo jeftinu, slojevitu pop pesmu.

Iako se na master studijama kompozicije bavi savremenom umetničkom muzikom, odlučio je da svoje stvaralaštvo proširi i na popularnu muziku ne bi li, kako kaže, pronašao kompromisno rešenje koje komunicira sa slušaocima. U stanu koji je pretvorio u studio i do plafona napunio instrumentima i opremom, govori za Oblakoder o svom poimanju muzike i na koji način je nastala njegova debi pesma.

Foto: Aleksandar Danguzov

Po čemu ti se razlikuje pristup kada komponuješ i kada pišeš pesme?

Mnogo sam slobodniji u savremenoj umetničkoj muzici. U ovakvoj vrsti muzike koju sad radim, ako želiš da bude komercijalno, da bude prijemčivo, ne možeš previše da budeš slobodan što se tiče forme, harmonije, nekih drugih kompozicionih sredstava, proširenih tehnika… Ali ona je mnogo interesantnija u pogledu izbora zvukova.

Ovo je prva pop pesma koju si objavio, jesi li nezvanično već pravio slične pesme?

Imam ih koliko hoćeš.

Zašto si se odlučio da baš ova bude prva, šta je čini posebnom?

Nisam mogao lako da se odlučim, bio je zeznut proces. U tom momentu sam imao neki nalet ljubavnih pesama i, obično umem da prekomplikujem, a ova mi je bila interesantna jer je imala dozu jednostavnosti, minimalizma, tekst te vuče na emocije, i mene je vukao jako. Prvi put kad sam preslušao demo, samo sa klavirom i glasom, ja sam se naježio, a pazi, moja pesma. To mi se nikad u životu nije desilo.I, kad sam to shvatio, rekao sam To je ta. Posebno zbog tog poslednjeg dela koji je bezobrazan. Vokal se paralelno razvija s tekstom, on je ubedljivo najbitnija stvar u ovakvoj vrsti pesme, imaš strofe koje su zaokružene celine, ali gradiraju. Napisati ovakvu pesmu deluje jednostavno, ali uopšte nije, za nju sam se namučio više nego za diplomski.

Kakav je osećaj kad prvoj pesmi daš konačnu formu i pustiš da drugi sude o njoj?

U, jako jeziv. Navikao sam da ispravljam, jer sam veliki perfekcionista. Mnogi to kažu za sebe, ali u mom slučaju to znači da se ja vraćam sa večere - a radio sam već deset sati tog dana - i do četiri ujutru ispravljam jedan stih jer ne mogu da dobijem da reč “shine” zvuči kako treba. To je luda priča i moram toga da se rešim jer će mi trebati predugo da završavam pesme, a realno nije toliko bitno, ljudi to ne čuju.

U kojoj meri taj perfekcionizam utiče na tvoje zadovoljstvo?

Ja sam ovim aranžmanom skroz zadovoljan, stignem ja dotle, ali je put užasno dug. Kad smo radili miks, ja sam svakodnevno tri nedelje donosio nešto novo na usb, producent mi ga i dan-danas proklinje. Rekao mi je Znaš šta je problem, to što ti doneseš zapravo svaki put poboljša stvar, to me brine; svaki put je unaprediš, pitam se dokle ćeš to da radiš, jer moramo da prekinemo s tim jednom. I to mi je drago jer znači da nije nerazumno. Najboje u svemu tome je što znam da ostanem objektivan čak i kad preterujem; prosto znam šta hoću i idem ka tome. Makar ga 4 meseca radio, ali da znam gde hoću da stignem, nije besciljno.

Takav pristup se dosta razlikuje od današnje hiperprodukcije, šta misliš o tome?

Da, ovo je skroz drugačije od izbacivanja na traci. Mnoge stvari u pop muzici su danas predodređene; zna se šta se traži i kako se to radi, na tome se bazira hiperprodukcija. Izostaje bilo kakav oblik eksperimentisanja. Imaš šablon u koji možeš da ugradiš manje ili više kreativinosti i koji ti omogućava da bez mnogo problema brzo završavaš muziku i prodaješ nove ploče. Moj pristup se od toga razlkuje po tome što je prilično eksperimentalan, ne u smislu da to niko pre nije radio nego u smislu da, kad krenem, nisam baš siguran gde ću stići, kako će na kraju da ispadne aranžman, da li je pucketanje neophodno, da li je zvonce imbecilizam. Ništa mi nije predodređeno kad krenem. “Pull” je ubedljivo najmanje luda stvar koju imam.

Foto: Aleksandar Danguzov

Zašto si odlučio da se sada baviš ovom vrstom muzike?

Neću da pričam nikakve bajke, suština mi je da nađem jezik koji je kompomisan između umetničke i popularne muzike. Više na stranu popularne, jer kompromis na drugu stranu je besmislen. Mislim, nijedan kompromis nije besmislen, u srži leži jedna želja da se komunicira sa što više ljudi, to je suština muzike. Hoću da ispričam priču i ljudima koji nisu navikli na klasičnu muziku, to mi je želja i mislim da je ovo dobar medij, videćemo.

Kako reaguješ na fidbek, bilo pozitivan ili negativan?

Meni je fidbek jako bitan, to je jedna od mojih najvećih mana. Postao je trend da svi govore kako ih nije briga šta drugi kažu, ali nije tačno, sve nas je briga. Meni je bitno kako percipiraju moju muziku, ja tako osećam. Za neke druge stvari mi nije bitno, tipa da li neko misli da sam lep, ali za muziku mi je baš bitno. Zato sad tražim jedino od ljudi koji sa mnom rade.

Sa kime si sve sarađivao na pesmi i spotu?

Ima ih mnogo, ključni su reditelj Simo Đukić, zatim Božidar Sekulić koji je snimao klavir, koji na kraju nismo ni iskoristili. Ovo je prvi put u životu da radim nešto a da ne mislim da sam najpametniji u svemu. To je tako bitan momentu u životu bilo koga ko se bilo čime bavi: ima ljudi koji su jako dobri u tome što rade, imaju dobre ideje, ne radiš sve najbolje, prepusti drugim ljudima da rade ono za šta su stručni. Iz te kolaboracije sa ljudima koji razbijaju će i izaći uspeh ove pesme. Čolaković je od traka napravio potpuno drugi umetnički momenat. Ni za koga ne govorim da je genijalan, ali on je na granici toga. On radi mimo svih pravila, baš razbija. On je tako lucidna rešenja imao za ovu pesmu, to se i čuje, ja mislim. Svaki zvuk je učinio svojim, ovo je njegova pesma koliko i moja. Direktor fotografije Ljubiša Joković je super lik, on je doveo svoje ljude. Moram da pomenem i Vuka Petrovića koji je legenda, to mu nikad ne bih rekao u facu jer nemamo taj tip komunikacije, ali ovako mogu. Izgurao me je, svaki dan me pitao kako napreduje pesma, bio je podrška sve vreme, kao i Tomislav Jašić. Imam fenomalne ljude oko sebe i nenormalno sam zahvalan, jer da te mase nema, ništa se ne bi desilo.

Foto: Aleksandar Danguzov

Kako ste došli do vizuelnog rešenja pesme, odnosno spota?

Reditelj Simo je genije isto, sad koristim tu reč kao da je smoki, ali jako je interesantan lik i ima šta da kaže. Nas dvojica smo išli zajedno u gimnaziju i odjednom mi je obelodanio da je upisao Fakultet dramskih umetnosti - pozorišnu režiju. I ja sam išao kod njega u Beograd 6-7 puta da pričamo, legnemo tako on na jedan kauč, ja na drugi i razmišljamo: E, a kako bi bilo da ti sediš na sredini sobe? A kako bi bilo da sediš za klavirom? A kako bi bilo da ti devojka leži na klaviru? A kako bi bilo da napunimo stan sa trideset devojaka?

Je l’ bilo: Marko, koliko ćeš devojaka u spotu? - DA.

Nije to bez razloga. Mnogo je manje lično kada ih je trideset nego kad je jedna. Bilo je ili bez devojaka ili previše devojaka. I onda smo krenuli da brejnstormujemo, pa sam dolazio još pet puta, slao mi je šeme boja i tako smo formirali estetiku i na kraju je došao direktor fotografije koji je rekao poslednju reč. Dva meseca smo to radili. I ovde mora shoutout za fotografa Aleksandra Danguzova koji je sve hvatao, on grmi.

Zašto si odlučio da ti tekstovi budu na engleskom?

Tako se bolje izražavam. To je sad zvučalo snobovski, ali lirički ne bih mogao da je napišem na srpskom, nemam to iskustvo. Drugačije je pisati na srpskom, drugi je ritam, dikcija je isto mnogo bitna. Ako ne znaš kako da izgovaraš određene reči, zvučaće glupo, čak i ako pogodiš ton. Na engleskom sam se uštosio, toga sam naslušan i sad te pesme idu. I mogu da nas razumeju i van Srbije i ovde.

Ti tehnički živiš u svom studiju. Je l’ možeš uopšte da povučeš granicu...

Tačno znam šta je pitanje. Ne. Čim uključim komp, ja automatski otvorim FL studio, čak i kad mi ne treba, prešlo mi je u naviku. Nema granice i to je jako dobro. Nekad je zeznuto jer ti lakše ode pažnja, ali je mnogo dobro jer si uvek tu. Ta soba je doživela svaki momenat i u njoj je zapisan, ovaj prostor je postao deo mene. Onda i muzika bude neposrednija. Kad sam ovde, ja radim. To je malo bolesno kad malo bolje razmislim, ali ovde nemaš šta drugo da radiš, sve je podređeno tome - ili ćeš za klavir ili ćeš gitaru ili ćeš da udaraš u tarabuk ili ćeš za laptop.

Foto: Aleksandar Danguzov

Kako ti deluje naša muzička scena?

Slabo pratim našu scenu. Ne mislim ništa loše, ta muzika može da ne bude po mom senziblitetu i meni je to okej, ali nešto se kotrlja. Imaš jednu grupaciju mladih ljudi koji uzimaju stvari u svoje ruke po pitanju muzike i meni je to kul, imaju publiku. Njima ne rukovode korporacije kao što je to slučaj u Americi, čini mi se da je kod nas prisnije. Naravno, još uvek su narodnjaci-narodnjaci, ali i tu se javlja promena; javlja se fuzija folka sa raznim stvarima i to je velika razlika u odnosu na pre. Reći ću sad jedan unpopular opinion, ali i tu može da se izrodi nešto što nije tako loše.

Šta dalje planiraš u okviru ovog projekta?

Nadam se da ću drugi singl da objavim u aprilu-maju, a treći ide jun-jul. I to ćemo imati spotove sigurno, jer nemam luksuz da ide bez spota. Trudićemo se, imam dobru ekipu. Ova prva je bila najteža, sad će sve biti postepeno lakše, ja mislim. Druga pesma je već na putu, počeću da mučim Čolakovića za nedelju-dve da miksa.

Je l’ ti u planu da uživo nastupaš samostalno ili sa bendom?

Svu muziku bih sa bendom, ali ova pesma bi mogla i solo za bis ili za sam početak pošto je prepoznatljiva. Ja volim da aranžiram na različite načine, tako da ova pesma možda bude da se izvodi samo na klaviru, možda malo brža, malo jača.

I kako se osećaš posle prvog intervjua?

Nisam ni osetio, ovo je kao kad ti uključe infuziju. Zabavno je ovo, dobra su ti pitanja. Ili ja volim da pričam. Ne volim, zato sam i zabrinut.

 

Autorka teksta: Marija Stojadinović

Naslovna fotografija: Milica Josić

Ostavi komentar