Nemanja Dragaš: Književnost je mera svih prošlih vekova

Sa Nemanjom Dragašem razgovarali smo o ciklusu pesama „Deoba paramparčadi” za koji je dobio nagradu „Milutin Bojić”.
Autor/ka Anđela Đukić

26. May 2020

O nagrađenom ciklusu pesama „Deoba paramparčadi” razgovarali smo sa mladim pesnikom Nemanjom Dragašem.

Nemanja Dragaš, mladi pesnik iz Beograda, dobitnik je nagrade „Milutin Bojić” za 2020. godinu. Njegov ciklus pesama „Deoba paramparčadi” ocenjen je kao najbolji među pristiglim radovima. Pored toga što je među najnagrađivanijim pesnicima mlade generacije, Nemanja je diplomirani dramski i audovizuelni umetnik. Član je Udruženja književnika Srbije od svoje dvadesete godine. Autor je nekoliko knjiga poezije: Fantazija u plavom (2008)Mikrofonija zrelosti (2010)Obećani svemir (2014)Okovani satima (2015)Izbor iz poezije/Gedichtauswahl (2016) i Morfijum (2018). Dnevne novine Politika uvrstile su ga među najuspešnije mlade umetnike Srbije 2012. godine. Laureat je 45. Festivala poezije mladih u Vrbasu i dobitnik priznanja „Timočka lira”. Radio Beograda 2. Za knjigu poezije Obećani svemir dobio je književnu nagradu „Branko Marčeta”.

Nemanja Dragaš bio je deo producentskog tima u filmovima i predstavama: Jami distrikt , I živi(m) sasvim (eksperimentalni film), Himalaji (dokumentarni film), Nagon (studentski film), I kroz granje i nebo…, Čistač, Gavrilo, Kašika, Hana ili Metamorfozis, Daska koja život znači, Veče Mike Antića (multimedijallna predstava).

Ovog puta sa njim smo razgovarali o njegovom nedavno nagrađenom ciklusu pesama „Deoba paramparčadi” .

Dobitnik si brojnih pesničkih nagrada. Koliko su  značajni pesnički konkursi i nagrađivanja?

Najkraći mogući odgovor je da znače mnogo. Ne znače više od onoga što smo stvorili, ne znače više od onoga što ćemo tek stvoriti, ali kada se dese, nešto u nama se nasmeje i prilično smo ponosni. Gotovo, roditeljski ponosni. U suštini, nagrada znači mnogo više publici, jer će se neko, u svojoj dokolici, nužnosti ili nekom igrom slučajnosti, najpre usuditi da otvori nagrađenu knjigu, koliko god prethodno nemali potrebu da nagrade sebe sa ta dva minuta (ne)prijatne tišine, koja dolazi iz papira prepunih ljudskih laži i istina.

Diplomirao si produkciju u dramskim umetnostima, a postdiplomske studije pohađao na Fakultetu dramskih umetnosti, na smeru Teorija dramskih umetnosti i medija. Koja nit povezuje poeziju i dramske umetnosti?

Povezuje ih to gladno tkivo moje potrebe da se oslobodim svih „mogu” i doprinosim kao umnoženo „jesam”. Poezija ima glas, treba joj lice iz publike, pogled sa scene, treba joj apsolutni sluhista. Svaka pesma je rečima zabeležen filmski trenutak, u kojem nema mesta za dosadu svakodnevnog života. Ima za bol, za plač, vapaj, smeh. Reč je i detalj oka u krupnom planu i tragična inscenacija smrti voljenog. Dramske umetnosti neguju kolektivno, a poezija želi da se deli i bude dostupna. Naravno, sinkretička moć dramskih medija uvek može da računa na vernost poezije.

U kom periodu su nastajale ove pesme?

Pesme su nastajale postepeno u protekloj godini. Još uvek radim na rukopisu „Antitela”. Ciklus o kojem govorimo je izveden iz njega.

Kroz pesme ovog ciklusa uočavamo kako lirski subjekti pokušavaju da se razaznaju u razbijenom. Šta bi moglo da sledi nakon Deobe paramparčadi? Odnosno, postoji li nešto što joj prethodi? Da li će nakon ovog ciklusa uslediti neki naredni, uz koje će činiti veću celinu?

Zasigurno da postoji, ali rukopis je u nastanku. I sam ću se razbiti u paramparčad ko zna koliko još puta, to je pesnički usud, alternativa danima proste ljudske svakodnevnice. Već dugo ne umem ili ne smem da mislim o onome što sledi. Navikao sam sebe na neudobnost sopstvene kože. Kosti to razumeju na svoj način. I taj mali razbijeni deo je jednom bio najbliža celina onome što je od njega ostalo. To je među većim ljudskim utehama.

Kroz ciklus stalno uočavamo spajanje početka i kraja. U pesmi „Podigla je tugu sa poda” početnim stihovima naslućuje se strah od upliva života u smrt, od blizine života i smrti: „Ništa nas ne plaši više od živih tela naših mrtvih voljenih”, a sa druge strane nas ništa ne kori kao misao: „Da smo iz majčinog tela izlazili krvavi kao zabranjena poezija”.

Da li nas ta davnašnja misao podseća na to kako u našom rođenju ima smrti? Da li se život i smrt u tvom doživljaju ogledaju jedno u drugom?

Oduvek su mi bili zanimljivi ovi vešti načini zamaskirani u pitanja, kojima bi se autor dodatno objasnio, ali istina je da sva pitanja idu publici. Pesme su zapravo odgovori na te još nepostavljene, neizgovorene nedoumice. Ima svega u svemu, ako ste u poziciji da uvek drugačije vidite. Život i smrt su najveće pesničke lepote. U kontekstu pesme, da bismo podigli ono što nam vraća snagu, to nešto je moralo da padne. Da bi nešto palo, izvesna snaga je uložena da dođe do prekida inercije. Verujem da nam misli uzvraćaju, ne po zasluzi, već po prirodi naše slabosti i da su nam naklonjene više nego što treba. Da nisu, sada bih bio pod kamenom o kojem sam već toliko puta dobro mislio.

U pesmi „Otac plače samo u dubinu” ponovo se susrećemo sa motivom rođenja. Ovaj put ono je dodeljeno ocu – „Dok u kolevci opet spava/Napuklo bivše očevo celo”. „Bivše” i „napuklo” u našem doživljaju ne pripada kolevci. Vraćanje na izvor i život pre pitomosti krije se u pesmi „U tundrama”, a u pesmi „Sekunde između Pangeinih promena” vraćamo se na još jednu podelu, koja je deo daleke prošlosti. Ovakva pesnička pitanja bila su pristutna u književnosti prošlog veka. Veruješ li da poezija današnjice treba da ih nasledi i pruži novo okrilje?

Sve je već rečeno, samo su načini drugačiji i nadajmo se – beskrajni u potencijalu.  Istina je, kada mislimo o kolevci, mislimo na novorođenče. Međutim, i ono je celina, koja je majčin deo i očev deo. Mi ne bismo vodili ovaj razgovor da je sve merljivo po opštim asocijacijama. Poezija nije formalna logika, ali je logika naše duhovnosti. Daje i uzima. Naši roditelji su kao i mi, toliko puta tiho umirali i tiho se rađali, bez svedoka. Pesma je posvećena očevima i svim prećutanim ranama na telima njihovih nežnosti, koje gotovo uvek oblače u vojnička odela. Isti dar života imamo i mi i ljudi pre nas. Razlike su samo u prezentacijama. Književnost je mera svih prošlih vekova. Ono što smo danas, dugujemo onome što smo bili juče. Nijedno pitanje nismo ostavili za sobom, jer nije rođen samo jedan tačan odgovor koji će umetnost učiniti nepoželjnom, a čoveku uskratiti nasušnu potrebu da zna.

Otac plače samo u dubinu

Udarajući glavom u drvo, čelo mu ljubi pupak.

Povorka ptica ne zatvara kljun, taj deo preskače čak i san.

Izvan reči se kruni kuća što nosi puža od sebe težeg

I kičma se njena pod celim svetom savija.

Ni ova godina ne odlazi bez snega, paramparčad njegova

Mene seku na sebi jednako, plamen iz ognja beži nazad u stud.

Izvan reči se osipa stena što raste iz cveta od sebe većeg.

Zjapi u sebi grana što lista u nevreme, pa vara dan

Bez suze i sasvim naga, uvreda šeta po tkivu rane

I peva se himna od meda

I goni je reka niz nedra

Dok u kolevci opet spava

Napuklo bivše očevo celo.

Poslednja pesma ciklusa „Višak u kamenu (obesna naša vajanja)” ostavlja utisak zaključka, konačnosti. Put koji je lirski subjekat prešao od prve do poslednje pesme možemo da doživimo kao traganje za čvrstinom, koja se može naslutiti kamenu. Na kraju, stihovima – „Pogovor ima svoje načine oblikovanja” možemo pomisliti kako je ova pesma nalik jednom pogovoru koji u skladu sa formom teži zaokruživanju priče. Ostaje nam da se pitamo – ili da pitamo pesnika – znamo li mi išta o kraju?

Radoznali pesnik pita vas: Znamo li kako smo počeli?

Uz osnovnu nit ciklusa – odnos života i smrti, putovanje ka početku – povezana je i sveprisutna tema ljubavi. Šta misliš, kako današnje pesništvo slika ljubav?

Čitanjem ulazimo u prostor nečije ljubavi. Poetike su samo posledice nemira. Nemira koji dolazi iz stomaka. Kao što se ljubav ne može precizno meriti, tako se ne može ni ponoviti jedno ime u dnu ili na poleđinama njenih portreta.

Pišeš li trenutno?

Da! Upravo kucam ovaj odgovor. (smeh)

Koji pesnici su bili tvoji uzori kroz sazrevanje, a šta najčešće čitaš danas?

Uzore zaiste nemam. Uživam u različitim poetikama i volim kada me reke nose. Što mi se više svetova otvara, to više radosti osećam, čak i onda kada dolazi sa gorčinom.

Bio si deo produkcijskog tima u mnogim filmskim i pozorišnim projektima. Da li si trenutno deo nekog projekta?

U ovim danima, još uvek nastojim da se usaglasim sa promenama i izvesnim očekivanjima. Jedna od stvari u kojima uživam je snimanje voice-overa, tako da sam na taj način bio prisutan u pojedinim dokumentarnim filmskim delima i nešto komercijalnijem sadržaju, ako se osvrnemo na prethodni vremenski period.

YouTube

Fotografije: Privatna arhiva

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *