Nemanja Dragaš: Lična sloboda je stvar borbe sa sobom, nema trećih lica

Nemanja Dragaš mlad je pesnik, pa uprkos svojim godinama, a ima ih tek 26, iza sebe ima zavidan pesnički opus koji je uz to i prepoznat u srpskoj književnoj javnosti.

„Morfijum“ je njegova šesta zbirka pesama, koja je u izdanju Gramatika ovih dana ugledala svetlost dana. Tim povodom održano je i pesničko veče u klubu Polet, na kom je Nemanja uz prisustvo prijatelja i publike govorio odabrane stihove iz nove zbirke.

Neposrednost u nastupu, oslobođenost u ophođenju i srdačnost bez nametljivosti ono je što na prvi pogled primete svi koji ga prvi put sretnu. Odnos prema sopstvenom delu uz punu svest o vrednostima i nedostacima, prirodan. Još bitnije, odnos prema sopstvenom pisanju, bez pridavanja važnosti izvan nasušne potrebe.

Za sebe voli da kaže da se trudi da piše čistu poeziju. Priča mi da poznaje devojku koja je iz mog mesta, upamtio je i naziv ulice i zgrade u kojoj živi. Pomišljam da poseduje ono pesničko svojstvo da u kontaktu sa drugim nepogrešivo beleži ono što je sagovorniku važno. Ipak, ne skriva da je „Morfijum“ prva knjiga koju posvećuje sebi.  

Koliko se pesnik Nemanja Dragaš i na koji način menjao od svoje prve zbirke „Fantazija u plavom“ objavljene sad već pre jednu deceniju?

Stvaralački put i faze ličnog razvoja su suludo neraskidive, do te mere da je svaku knjigu pisao po jedan Nemanja Dragaš kojeg sam nekada poznavao. U Morfijumu svi oni stoje jedan naspram drugog i zatvaraju prvu dekadu sazrevanja. Dobar je osećaj.

Nova zbirka „Morfijum“ ima zanimljivu kompoziciju, četiri celine nazvane po četiri hemijska elementa koji zapravo formiraju jedinjenje morfijuma. Na koji način je ova okvirna metafora tvoje zbirke bliska iskustvu savremenog čoveka?

Savremeni čovek je istovremeno na putu do ambisa i na putu do vrha. Biće beskrajne ambivalencije. Perspektive su jednostavne, ali okretanje tela na bilo koju stranu koja nije trenutna, traje dugo. Množe se iskustva, ali se ne sabiraju naučene lekcije, isuviše lako oduzimamo sebi prilike da se menjamo, teško se delimo, a kada to činimo, nismo sigurni šta dobijamo.

Morfijum je omaž jednostavno komplikovanom čoveku koji bez etikete postoji kroz sve što je iskusio ili želi da iskusi. To je svako “ja“ na ulicama, u prevozu, na planini, u očaju, filmskoj projekciji, žudnji, pročitanom, nadigranom, u senkama, odrazima, ugrizu jabuke. Postoje u ljudima ogromne praznine i niko nam neće reći kako da ih ispunimo. Nemogućnost postaje bol, a najbučnije moje “ja“, tu bol leči rečima. Bez kiseonika, azota, ugljenika i vodonika, nema ličnih zamenica.

Morfijum i bol neodvojivi su u logičkom sledu. Koliko danas zapravo morfijum kao pojam u svesti ljudi dobija novo značenje usled bliskih životnih iskustava kojih nažalost imamo sve više?

Svet se sagledava u svemu i iz svega izlazi. Ako dodamo malo humora, možemo da se zapitamo: Život ili fenomen štrudle sa makom? Prvo zemlja, pa seme, pa biljka maka, pa polje maka, a zatim izbor. Morfijum ili kolač. San i smrt naspram održavanju života i slatkim navikama. Granica je nesrećan termin koji ispašta zbog svega što nismo u mogućnosti da uradimo. U ljudskoj svesti postoji samo cvet kojeg treba ubrati, ali misao o poreklu tog sveta i njegovom životu, zauvek je otklonjena. Naravno, tu uskaču pesnici i grčevito se bore protiv zaborava.

Nova zbirka pravo je malo bogatstvo motiva i tema koje na jedan poseban način okupljaš oko lirskog subjekta koji se kod tebe uvek vezivao za čoveka našeg vremena. Šta iz tih svakodnevnih opažaja možemo dobiti osim metafore za jedno postojanje? Šta je uopšte smisao pisanja danas i oduvek?

Postoji ona izlizana fraza na izborima za lepotu – “lepota sa svrhom“. Ako razmišljate o tome u kontekstu poezije, onda je jasno da smo u stanju da kanališemo harmoniju i energiju, kao melem za svaku ličnu i tuđu ranu. Više od metafore, to je kutija sa lekovima/lista odgovora na sve što je ljudsko i za ljude. Pisanje ne doživljavam kao učestalu radnju, aktivnost. Za mene, to je sebično moja i ponosno sebična terapija, koja, gle čuda, deluje i na druge. Eskapizam u mikrokosmos, u kojem sam i princ i paž.

Pitanje jezika neprolazno je i čini se da svaka generacija u književnosti najviše vremena potroši na traženje željenog stilskog i jezičkog izraza. Koja su tvoja razmišljanja o jeziku poezije koju stvaraš i na koji način ti svoj jezik gradiš?

Izbegavam stroge kategorizacije i potrebu da se sve nazove imenom. O jeziku poezije mislim kroz načine na koje funkcionišu sva čula i načine na koji mi se obraćaju ljudi i stvari. Lično i duboko. Bez bojazni da neću biti shvaćen. Ako u jeziku zadržiš suštinu pitanja postojanja, ne pišeš samo poezije radi i hermetički zatvorene misli ostaviš za sebe, stvorićeš delo koje se obraća vojniku, prolazniku, pekaru i profesoru, a ne samo književnom kritičaru. Kalkulacija u poeziji je virus u osetljivom organizmu.

Na jednom mestu kažeš „Čovek je samo patetika u sazrevanju; Koja se svake godine lepo osunča na plaži; Posluži gramatikom kada ne želi da spava sama; I oseća se savršeno prirodno u krznu“, dok završavaš stihovima „Ali o čemu da govorimo uopšte; Kada ono što je nekada bilo embrion; Plaća kiriju za prostor u svetu; Koji je odabrao njega“. Da li je teskoba ljudskog postojanja zapravo to ropstvo između ljudske nezrelosti i društvenih stega? Kako u takvim okolnostima čovek može da se izbori za ličnu slobodu? Gde su odgovori ?

Najčešće polazimo od zabluda. Uvek mislimo da nam drugi ljudi duguju nešto i da smo nesrećni isključivo tuđom zaslugom. Kraj. Lična sloboda je stvar borbe, ali one koju vodimo sa sobom. Nema trećih lica. To je dvoboj. Nezrelost će uvek optužiti društvo, bez osećaja da mu i sama pripada.  Prostor u svetu je dar, ali šta bismo radili sami u tom prostoru. Između čoveka juče, čoveka danas i čoveka sutra, stoje ljudi koji se nikada neće sresti na planeti. U našim života, najvažnija stvar nije logika ili kako biti srećan. Najvažnije je da nikada nećemo svi imati istu najvažniju stvar.

Autor teksta: Dejan Vojvodić

Fotografije iz privatne arhive

Leave a reply