fbpx

Nemanja Stamatović: Lakše je postati glumac nego opstati

Mladi pozorišni i filmski glumac, Nemanja Stamatović, govori nam o studentskim danima provedenim na Fakultetu dramskih umetnosti, odnosu sa profesorima i kolegama. Takođe, o međuljudskim odnosima među glumcima, koji mu, kako kaže, najviše smetaju. Ističe da su ekstremni sportovi njegova strast i da tu pronalazi svoj mir i beg u prirodu. Glumu je zavoleo još od malih nogu i tu ljubav održao je do danas. Sebe smatra jako impulsivnim : “Sam sa sobom se borim da dođem do mira u glavi, a da mi ostane vatra u srcu!” Dodaje da je scena lekovita. Dok su nam pozorišta prazna, Nemanju možemo gledati u ulozi Scipiona koju tumači u predstavi "Kaligula" u Narodnom pozorištu.

 

Kada si poželeo da se baviš glumom?

Bio sam predškolac kada sam prvi put otišao u pozorište, nisam siguran, ali mislim da je tada sve počelo. Tada sam osetio miris pozorišta kog se i danas sećam. Da li je to bio miris parfema ljudi koji su dolazili ili su stvarno nečim špricali Užičko pozorište, ili je to bilo nešto protiv moljaca, ne znam, ali meni se svidelo. U drugom razredu osnovne škole krenuo sam u školicu glume. Zavirio sam iza kulisa. Tamo sam video samo neke daske, papire, maske, krpetine, stiropor... sve mi je izgledalo jeftino. Bedno. U istom trenutku sam bio razočaran i iznenađen. Možda sam tada shvatio da je suština, bar za mene, u glumi i tom duhu koji osetite tokom igre. Draž je u tom trenutku stvaranja koji se dešava pred ljudima. Verovatno sam tada shvatio da će to biti moj životni poziv. Možda lupam. Možda se to tada uopšte nije ni desilo u mojoj glavi nego sad romantizujem.

Da li misliš da su se neke stvari promenile na Fakultetu dramskih umetnosti u odnosu na vreme kada si ti studirao?

Za ovih pet godina od kada sam završio fakultet mnogo toga se promenilo, i to na gore. Kada smo mi studirali, ginuli smo za fakultet. Bili smo po ceo dan tamo, imali smo menzu, tuševe, čak i krevete smo imali... Spavali smo na fakultetu. To sada ne postoji, sada studenti kasne na predavanja. Mrzi ih da dolaze, misle da im neki predmeti nisu potrebni. Kao da su svi koji su studirali pre njih i koji su smišljali koncept studiranja bili budale. Ali, za to su svi zajedno krivi i profesori i studenti. Profesori sada kao da su izgubili volju.

Ne mogu čak ni da odem tamo da gledam neki čas. Bojim se da bih naleteo na nešto drugo što mi ni ne liči na ono kroz šta smo mi prošli. Bilo bi mi jako krivo, tako da bolje da sačuvam sliku koju imam iz studentskih dana.

Kakav ste odnos imali sa profesorima?

Prema nama su bili veoma strogi, mi smo to cenili i poštovali. Nikada nismo kasnili, dešavalo se da dolazimo i po sat vremena pre predavanja. Često smo ostajali posle predavanja da radimo ili da igramo žmurke. Sačekamo da svi odu, kažemo portiru da pogasi svetla i igramo se žmurke. Nisam čuo da se to dešavalo na drugim fakultetima, na ekonomskom ili na pravnom. Profesori su se prema nama odnosili kao da smo im deca, svi na klasi bili smo kao porodica. Mazili smo se, pazili smo se, svađali, psovali, gađali stolicama... kao prava porodica. Zato sam i danas emotivno vezan za tu ustanovu i sve ljude u njoj.

Šta je to, što je prema tvom mišljenju potrebno da čovek nosi u sebi da bi postao glumac? 

Glumac može biti svako ko neguje svoj unutrašnji život, ko se ne boji da kopa po svojim ranama, ko ne zaboravlja tako lako i ko ima petlju da to prenese. Takvih je jako malo. U mom poslu ljudi se dele na one koje se bave glumom (velika većina) i na glumce. Glumac je ozbiljna kategorija. On ne može da bude loš čovek. Nije lako postati glumac. Ali je lakše postati nego opstati. Ti si dobar glumac i dobar čovek onoliko koliko daješ, a ne onoliko koliko sebe turaš u prvi plan.

Ima li negativnih vibracija među glumcima?

Među onima koji se bave glumom, kao i svugde, ima dosta sujete i gordosti. Moram priznati da mi je teško da se pomirim sa tim i to još uvek učim. Oduševljavaju me kolege koji su jako strogi prema sebi, a prepuni razumevanja za druge. I ovo što sam ja sada došao da dam ovaj intervju, to je moja gordost. Šta sam ja tu sada kao bitan? Koga briga šta ću ja da kažem?

Koliko je ovaj poziv zapravo težak?

Naš posao je ujedno i težak i lep, mora da bude i jednog i drugog. Bez prvog bi se to zvalo mazohizam, a bez drugog površnost. Kada treba da popunim neki formular i da za zanimanje napišem „glumac”, uvek me oblije hladan znoj. Kažem sebi: “Polako, postaćeš jednoga dana. Možda.”

Uživam u tome da iznenadim kolege na sceni, kao i kada oni mene iznenade. Uživam svaki put kada istu ulogu treba da izvedem na drugačiji način. U pozorištu, kao i u životu, ne postoji nikakva stagnacija. Ili se ide napred ili se ide nazad. Obaveza svakog glumca je da svakog dana stvori novi život u sebi.

U ovom poslu čovek ne ide na odmor da bi se odmorio od toga što je radio, već da bi se spremio za sledeći zadatak. Sve što se desi u životu, i lepo i ružno, odražava se na to šta se dešava na sceni. Scena ti ponekad olakša život, a ponekad te natera da razmišljaš o nečemu što bi najradije zaboravio... Pa vi sad sami vidite koliko je lepo i koliko je teško.

Smatraš li da je gluma postala profesija kojom se mladi sve više bave radi dostizanja popularnosti?

Susrećem se sa tim da dođe mladi kolega i kaže „Ma neću bre da igram u ovoj predstavi, imam dve scene samo“. Mislim se, dođi, gledaj kako rade stariji glumci, uči. Znaš li koliko je naših glumaca koji su igrali šifonjere, pa su kasnije postali broj jedan? Svakome je pisano drugačije. Mnogi su i postali popularni, pa su se brzo ugasili.

Ima li nepravde na kastinzima za predstave/filmove i da li se oseća?

Mislim da su mene svi kastinzi u ovoj državi zaobišli. Na kastingu za film ne sećam se kad sam bio. Ni na audiciji za predstavu. Uvek su me zvali neki reditelji koji su me negde gledali.
Čuo sam šta se skoro desilo jednom eminentnom gradskom pozorištu. Imao sam potrebu da odem tamo, da čekam posle probe glumce i reditelje i da govorim „Sram vas bilo!“. Dovedeš mlade glumce koji prođu šesnaest krugova pakla glumačkih, pornografskih, pevačkih audicija, prođe deset proba, onda neki glumac iz podele kaže „Znaš šta, ne klanjaju mi se dovoljno. Daj da ubacim neke što se meni sviđaju.“ Reditelj klimne glavom i ponizno to i uradi. Meni je to... nemam reči. To se ne dešava zbog kvaliteta tih glumaca jer su prošli sve moguće audicije, već zbog nekih ''bitnijih'' ljudi u toj podeli. Zbog nekih ''imeeeeena''. To je jako bolno. Problem je što se ovde sve vidi i o svemu se ćuti.
Pored glume, obožavaš ekstremne sportove?
Volim da idem na penjanje, volim da vozim kajak... a pre sam trenirao svašta nešto. Mnogo je lepo vratiti se prirodi, ona probudi u vama nešto posebno. Zapravo, nešto normalno. Grad je, nažalost, postao mesto koje ubija sve ljudsko u čoveku, zato volim sportove u prirodi. Penjanje po salama, to je samo priprema za prirodu. Kad odeš u prirodu, tu se kampuje, živiš kao pre 2000 godina. Kupaš se u reci, ložiš vatru svaki dan, pešačiš po šumi. Lepo je kada se u vama probudi taj instikt za preživljavanje. Volim razne ekstremnije stvari. Trčanje, penjanje po stenama, padobranstvo (za to moji ne znaju). Voleo bih da ronim. Sve ostalo sam štriklirao.
Autorka teksta: Marija Milić

Autor fotografija: Igor Milakov

Ostavi komentar