STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Nepoznati prostori: Greška je okej

Stvarno je okej
Piše: Lana Nikolić

24. November 2022

Ponovo sam počela da pamtim stvari. Ne proveravam mejl pre slanja sto puta. Tačno znam kada sam šta zakazala u kalendaru, znam imena ljudi, znam datume. Pamtim naslove knjiga koje čitam, pamtim nazive pisaca. Ali, zar to nije normalno?, mislite vi sada. Nije, ne uvek, ne za sve nas.

Pre par meseci gledala sam u svoj, tada potpuno prazan, kalendar, pa odlučila da je okej printskrinovati ga i staviti na stori. Taj printskrin je samo dobar slučajni prikaz totalnog energetskog kolapsa u koji sam upala posle dve godine pregorevanja na svim nivoima. Dok sam pregorevala, razume se, nisam ništa primećivala, zapravo mi je sve izgledalo kao jedna velika žurka. U momentu pravljenja pomenutog printskrina, mislila sam da nikad više neću imati energije da napunim kalendar. Da nikad više neću raditi na hiljadu malih projekata sa strane. Mislila sam da neću napisati ni jedan tekst bar još nekoliko godina. Nikad ne bih poverovala da je moguće biti toliko profesionalno umoran, da nisam to doživela.

A počelo je sasvim jednostavnim i naizgled bezazlenim sve češćim proveravanjem – svega. Od imena ljudi sa kojima sam bila u kontaktu, tačaka i zareza u mejlu, pa i samih mejlova (slovo po slovo, razume se), stotog čitanja teksta u panici od slovne greške, do zapisivanja svakog detalja za koji sam pomislila da može da zatreba i u rokovnik i u kalendar na telefonu. Došlo je dotle da sam na najjednostavnija pitanja odgovarala sa „ne znam, moram da proverim šta sam zapisala”. Guglala sam sve, ali sve ikada, čak i stvari koje sam nekad sa sigurnošću mogla da kažem. I taman kad bih završila krug provere i odahnula, dolazila bi misao „šta ako sam negde pogrešila?” pa bih kretala ispočetka, opet, opet, opet. Ogroman deo moje energije je, osim na proveravanje svega, išao na prikrivanje svega – pa neću valjda da pomisle ljudi kako ne umem dobro i kvalitetno da radim. Posle svega, danas bih i te kako dopustila sebi da pogrešim, da ne znam, da misle da sam glupa i neorganizovana. Ali, ova vožnja je ipak morala da se vozi do kraja.

Posle nekog vremena, primetila sam da mi je, pored sve jačeg perfekcionističkog straha od greške, sve teže da pamtim stvari, što mi se nikad ranije nije dogodilo. Nisam mogla da se setim, na primer, naziva neke publikacije sa kojom sam stalno u kontaktu, imena, brojeva, nisam bila sigurna koji je datum. Čak i kad bih pogledala u kalendar, istog trenutka bih zaboravljala. Ništa što nije bilo hitno i neophodno za sadašnji trenutak, nije postojalo među mojim neuronima. To je vremenom postalo sve teže nositi jer nije uvek bila tu sveska ili kalendar da prikrijem iznenadnu crnu rupu u pamćenju. Naprezala sam se da pamtim stvari, pokušavala da koristim asocijacije, ali sve što sam mogla da osetim bila je totalna praznina straha. Na psihoterapiji sam uporno govorila o strahu od greške, ali mi nije na um padalo da kažem „ne mogu više da pamtim stvari, ne znam šta mi je.” Mislila sam da to „moram sama da sredim”, da sam samo nedovoljno organizovana, ali nisam uspevala da prepoznam da je sve to samo skup simptoma koji govore o nivou stresa u kome se svakodnevno nalazim. Moje telo, i inače specifično u funkcionisanju, još je više bolelo i bilo umorno. Različite senzacije i umor smenjivali su se kao da neko proizvoljno pritiska pogrešnu dugmad.

Ali, ništa od ovoga nije se desilo odjednom. Ceo proces, od prvih alarma upozorenja, pa do situacije u kojoj ceo moj unutrašnji sistem gori u panici, ali nema energije da se pomeri, trajao je mnogo, mnogo meseci, i zato što je bio tako spor, zato što je delovao tako obično, bezopasno, neprimetno, nije ga bilo lako sagledati i prepoznati ni iznutra, a kamoli spolja.

Kad se otvorila mogućnost da uzmem nekoliko meseci pauze od posla, prešla sam iz agonije perfekcionizma i konstantnog straha u prazninu koja mi se do tada nije dogodila, u njoj sam se naginjala kao klatno čas ka sreći, odmoru i radosti, čas ka totalnom užasu pitanja „šta da radim sa životom?”. Najednom, postojao je dan koji je bio samo moj, koji treba ispuniti, u kome zaista mogu da radim šta god želim. Išla sam u šetnje osunčanim jutrima, krenula sam na trening, opažala sam ljude, pse, decu, ćaskala sa prolaznicima, sa konobarima, gledala u reku, ispekla sam svoju prvu proju, pa kolač, pa makarone, počela sam da osećam da imam telo koje ima svoje potrebe, puštala sam ga da se odmara. Najednom, postojao je strah u novom obliku, strah da ne znam ko sam, da nikad nisam ni znala, i da samu sebe treba da otkrijem od nule, da izmislim svoje biće ispočetka.

Izgledalo je kao plutanje na vodi, talas krivice, pa talas optimizma, ali sam duboko u sebi znala da, ako se ne dobro ne odmorim, neću moći dobro ni da radim ubuduće. Druga strana tog razumevanja otvarala je iznova polje straha da nikad više neću imati energije za posao, ili, još gore – da nikad više neću osetiti potrebu da pišem ili radim bilo šta kreativno. Nisam znala šta da radim sa tim praznim prostorom u kalendaru, a ni šta da radim sa premorom koji kao da nikako nije prolazio. Na psihoterapiji sam uporno govorila „imam osećaj kao da se samo vrtim u krug i da se nikad neću odmoriti”. Onda sam negde na netu našla sliku koja ilustruje da su ti krugovi zapravo jedna velika spirala koja nas vodi ka izlazu, i baš putanjom tih krugova što izgledaju kao rupa bez dna, počela sam da izranjam na površinu kreativnosti. Primećivala sam da sve bolje pamtim, da greška u mejlu ili tekstu nije više toliko strašna, i da odmor postaje neophodan prostor, uslov za bilo koji oblik kreativnosti.

Nekad bacim pogled na svoj kalendar, lepo sam ga isplanirala. Žuta boja su kafe sa prijateljima, plavo je sve što ima veze sa poslom, ljubičasto predavanja na fakultetu. Setim se da sam jednom mislila kako nikad više neću imati snage za toliko obaveza i da ću u njima uživati. Setim se koliki sam put prešla, i čini mi se kao da je to bio neko drugi. Na drugu stranu možda nisam izašla mudrija, ali jesam izašla sa željom da što manje ljudi prođe kroz sve to, i sa nekoliko podsetnika:

Greška je okej. Prazan kalendar je okej. Neodgovorena poruka koja čeka na tvoj odgovor je okej. Ne moramo sve sada i odmah, ne moramo sve savršeno. Usporiti je okej, odmoriti se je okej. Da bih napisala ovaj tekst, morala sam da razumem i ovo – biti ranjiv i nežan je okej, podeliti to sa drugima je okej. Stvarno je okej.

Naslovna ilustracija: Olga Đelošević

Preporučeni tekstovi

Pesak, fudbal i još ponešto

Pesak, fudbal i još ponešto

Đani Infantino obrisao je iz telefona sliku sa Svetskog prvenstva u Rusiji na kojoj s njegove leve strane sedi Vladimir Putin… Ali je zapamtio da je sedeo zdesna – Saudijski princ, Bin Salman

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *