fbpx
STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Nepoznati prostori: Novogodišnji existential dread

Ovaj novogodišnji tekst verovatno neće biti prijatan i optimističan. Nemojte posle da kažete da vam nisam rekla.
Piše: Lana Nikolić

27. December 2022

Nikad nisam uspela da napravim spisak novogodišnjih odluka, naročito ono kad se poređaju kao „to do” liste. Kako ja da znam šta će da bude u junu 2023.? Šta ako se odselim? Šta ako umrem? Iskreno sam zavidela (i dalje se tako osećam) ljudima oslobođenim existential dread-a, one užasne strepnje da može da se desi bilo šta, bilo kada, bilo šta loše, naravno. To su oni što uplaćuju letovanje za avgust u januaru, što znaju kad će da idu na odmor, znaju gde će biti za godinu dana, imaju ono što se zove dugoročan plan. Kad samo pomislim na to obuzme me užas veći od pomenute strepnje, jedini dugoročan plan koji smatram za sigurnim je, pa, činjenica da jednog dana nećemo biti tu. Htela sam da napišem smrt, ali sam se setila da je to kao neka psovka, vrlo neprijatna reč koje se svi klonimo kad god možemo, ali opet sam je kazala. Eto, upozorila sam vas da neće biti prijatno, ali ova kolumna i nije obećanje optimizma, ona je za razmišljanje i osećanje, a obe ove aktivnosti su (bar kod mene), vrlo često neprijatne.

Nova godina je, čini mi se, kao neka slika života ali u skraćenom pregledu. Imaš neku ideju kako želiš da bude, upadneš u hajp, nagaziš na gas, voziš nekad lagano nekad mnogo brzo, a kad stigneš do kraja osetiš se prevareno i puno nade istovremeno. Kao da su ti nešto obećali, pa su te slagali, sve će biti bolje i lepše ali nije bilo, bilo je kako je moralo da bude, ili, bolje rečeno, bilo je kako je bilo, nema pomoći, snašli smo se najbolje što smo mogli, ali stižemo na izmišljeni cilj kao deca što su se radovala nekom šarenom događaju da bi na kraju shvatila da je sve otkazano, ali im to niko nije rekao. Ona nada koja postoji naporedo sa osećanjem prevarenosti čini da pravimo novi spisak, da se nadamo da će stvarno biti bolje, od bilo kog datuma, bilo kog novog početka koji zacrtamo. Možda stvarno i bude bolje, možda sve bude kako treba, jedan deo mene želi da veruje u to, ali ja sam ona što ne uplaćuje letovanje u januaru, meni se ceo svet čini kao jedna nestabilna površina gde ima toliko lepog i teškog naporedo da se može preživeti jedino stalnim nadanjem i istalnim uspostavljanjem novih veza ljubavi, poverenja i podrške među nama, ali garancije nema, posebno ne ganancije da će biti super (samo da kažem, to znači i da nema garancije da će sve biti katastrofa što je valjda dobra vest).

Ako vam se čini kao da ovaj tekst zvuči malo ucveljeno (tužno je nedovoljna reč) to je zato što jeste. Ne kažem da se ne radujem okićenim izlozima i jelkama, svim lepim željama, trenucima sa ljudima koje volim. Radujem se vala i torti i kolačima, i poklonima, zagrljajima. I sama sam pre nekoliko dana kliknula na jednu korpu onlajn pa kupila ukrase za jelku, srećna kao malo dete, a kupila sam i ćebad na sniženju za celu užu porodicu, da svima bude toplo, da budu dobro i ušuškani, i opet sam bila srećna, stvarno srećna. Međutim, naporedo sa tom srećom svesna sam da je napolju sve hladnije, i da na tom istom napolju, negde na betonu, ili na kupi, spavaju ljudi koji nemaju gde drugde, a nemaju ni ćebe. Napolju su ljudi koji gledaju u izloge u kojima vise jakne koje ne mogu da kupe, napolju su ljudi koji su gladni, a u pekarama je sveže ispečen hleb, napolju su ljudi koji upravo gube nekoga i ne raduju se dočeku, napolju su ljudi koji znaju da će i naredna godina biti naporna, sa poslom od deset sati dnevno i merenjem šta sve može da stane u korpu iz samoposluge. Napolju i unutra su ljudi koji samo žele da budu zdravi i dobro, a niko im to ne može obećati, napolju, unutra i iznutra smo svi mi koji svakodnevno moramo da izmislimo razloge za ustajanje znali to ili ne, svi mi koji govorimo još samo ovo, i ovo, i ovo, i onda ću malo da se odmorim.

Jesi mogla malo vedrije?, pitate se vi što ste stigli do ovog dela teksta, a i dalje imate mrvicu optimizma i energije, pored želje da ovu kolumnu nikad niste otvorili. Mogla sam, naravno, šta me je koštalo da vam napišem jedan veseo lep novogodišnji tekst sa listom filmova za gledanje ili predloga za čitanje, ili da vam kažem da će sve biti okej? Koštalo bi me srca, jer bih vas slagala, a ovde smo da osećamo zajedno, da budemo istiniti zajedno, da delimo zajedno ovo sada, kakvo god bilo. Svakog dana na sekund poželim da ne mislim o svim tim ljudima napolju i unutra, svim ljudima koji se iz ovih ili onih razloga ne raduju dočeku, jer im je život na nekoj vrsti samo njima znane granice, ili se raduju dočeku i Novoj godini baš zato što znaju da je to jedna od retkih noći u kojoj mogu da se opuste, da poveruju, da žele na miru, dok ne ustanu sutra i ne shvate da se malo toga u svetu promenilo. Jebiga, ljudi moji ja bih da je lakše i bolje, i vama i meni. Zato i pišem ovaj tekst, jer me najvše pogađa ta pretpraznična hajpčina, to pitanje „a gde ćete za doček”. Nije da ne uživam u njoj velikim delom, samo naporedo znam da je tamo negde neko kome je ovo doba godine najranjivije i najteže doba, doba kad je neko koga je voleo otišao, doba kad se preispituje, doba kad misli da nije dovoljno dobar/a, doba kad veruje da je svima bolje, da je svako srećniji, doba kad želi toliko toga, a tako malo može da ostvari, doba kad se umota u ćebe i oseća se kao da nema ama baš nikoga na ovom svetu kome je stalo, a ono napolju okićen grad i ljudi sa poklonima, puni tržni centri, samo je unutra praznina koju skoro ništa ne može da ispuni.

Rekla sam da nemam to do liste, ali imam želje, i nisu sve povezane sa existential dreadom (znam da vam je teško da poverujete posle svega ovoga). To su stvarno, stvarno jednostavne, male želje, na primer da niko nikada (osim ako baš to želi) ne bude sam za Novu godinu, da svima bude toplo, da svi imaju i ćebe i tortu i lampice na jelki, i nekog koga će da zagrle. Želim da svi imamo na umu dragocenost našeg jedinog, toplog, svetlucavog života i da ga živimo znajući da je taj nepoznati čovek pored nas ustvari mi, da se takođe nada, da takođe voli i želi, pa kad poželimo da detoniramo i naljutimo se osetimo da je mnogo lepše pomilovati nego povrediti rečima. Želim da znamo da svako od nas ima nešto u čemu je čudesno dobar, jedinstven i što niko drugi ne bi mogao ni lepše ni bolje. Na primer, da zalije cveće ili ispeče kolač baš na takav, poseban način. Želim da znamo da je okej osetiti tugu i da ona ne poništava radost i sreću. Želim da znamo da ne moramo da budemo bolji, da smo već okej, samo nam nedostaje da malo manje grdimo sebe i da malo olabavimo sa ciljevima i naporima da budemo uspešni na ovaj ili onaj način. Želim da budemo hrabri u izražavanju onoga što nosimo iznutra, i da bez straha stalno govorimo volim te i tu sam.

Sebi želim manje existential dread-a i poverenje da će sve biti okej i da slobodno mogu da uplatim to letovanje, na primer. To mi je sasvim dovoljno za početak.

Preporučeni tekstovi

Skrinšot: Krivica

Skrinšot: Krivica

U sistemu u kome se stalno ponavljaju iste greške i u kome žene nisu bezbedne – ko je zapravo kriv?

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *