Nevena Caković: „Srbija je nepresušni izvor za dokumentarno pozorište”

Nevena Caković: „Srbija je nepresušni izvor za dokumentarno pozorište”

Nevena Caković je studentkinja književnosti iz Pančeva i trenutna direktorka nezavisne omladinska pozorišne produkcije Reflektor teatar, koja je izrasla iz pozorišnog programa organizacije Centar E8. Deo Reflektora postaje pre dve godine kada počinje da volontira u Centru E8. Zaljubljenik je u knjige, fantastiku, boje i cveće. Na neformalno obrazovanje gleda kao na ključnu komponentu, koja kompletira jednu osobu i veruje u snagu drame i scene. 

Kako se razvijao tvoj put od volonterke u Reflektor teatru do vršioca dužnosti direktorke Reflektora?

Došla sam u Centar E8 kao volonterka pre dve godine i to je bio trenutak kada je počela da se stvara priča o Reflekor teatru. Osnovali su ga Aneta Goranović, sadašnja direktorka koja je trenutno na svom školskom odsustvu u Londonu, reditelj Vojkan Arsić i dramaturškinja, autorka, rediteljka, sada i direktorka Šabačkog pozorišta Minja Bogavac. Bila sam tu sa njima, radila na ideji, učila od Anete o produkciji, medijima, odnosima sa javnošću i svim mogućim suludim stvarima i tako smo došli do toga da sam je sad zamenila na godinu dana tokom njenog odsustva.

Koliko ti je zahtevna nova funkcija? Da li ti oduzima više vremena?

Naš volonterski program se sastoji od jednog dana nedeljno u kancelariji po najmanje pet sati, što je jednostavno i s obzirom da smo svi studenti, tako nam i odgovara. Svako je birao ono čime želi da se bavi. Ja sam uglavnom ugovarala sastanke sa saradnicima, pisala tekstove i najave i slično, ali to je bio posao koji nije bio puno zahtevan i svoje slobodno vreme sam posvećivala nečemu što volim. Vremenom, to je postajalo zahtevnije i naravno, pred svaki događaj ti budeš zauzet gotovo ceo dan. U poređenju sa ovim što sada radim, bilo je drugačije, jer se sada bavim i nekim ne tako zabavnim stvarima, kao što su finansije, administracija, pravna služba, ali opet i to je deo posla.

Kada si počela da volontiraš u Centru E8 rekla si da si mislila da će ti to biti još jedna stanica na tvom dugom volonterskom putu. Zašto ti volontiranje toliko znači?

Volontiram od svoje 12 godine i tad je sve počelo da se razvija. Tokom srednje škole sam se upoznala sa ljudima iz tog sektora, NGO organizacijama u Pančevu i napravila se ekipa volontera koja je kružila po svim mogućim dešavanjma i to je bilo to. To je bila jedna divna atmosfera i nemoguće je posle da se iščupaš iz toga.

Svoju prvu predstavu „Ljuljaška” si postavila 2014. godine na scenu Kulturnog centra Pančeva. Kako se rodila ljubav prema pozorištu ?

Uh, to je duga priča. Baš sad u decembru će da bude godišnjica prvog mjuzikla na kom sam radila još 2012. godine. Imam stariju sestru, koja je išla u Gimnaziju i imali su školsku ekipu, koja je radila mjuzikle. U jednom momentu im je trebala osoba, koja će se baviti logističkim stvarima, organizacijom iza scene i tako sam se ubacila u priču sa njima i odlepila. Definitivno sam se zaljubila u pozorište naredne godine kada smo radili akademiju  povodom stopedesetogodišnjice Gimnazije sa rediteljem Vladanom Đurkovićem.  Sledeće godine, 2014. kada je Vladan opet došao da sarađuje sa nama, „Ljuljaška” je morala da se dogodi.

Sad se već neko vreme krećeš u pozorišnim krugovima, šta po tebi izdvaja Reflektor teatar od drugih pozorišnih trupa ?

Reflektor teatar je jedna porodica. Mi funkcionišemo zajedno, nema izdvajanja. Na primer, ne mogu da funkcionišem bez Milene Radovančev, koja mi radi PR, koji je jako bitan, jer putem društvenih mreža razvijamo naše predstave, prodajemo ulaznice i oglašavamo se, pa ljudi tako najviše saznaju za nas. Mladi smo, probleme prikazujemo na svojstven način i bavimo se dokumentarnim predstavama, kojima se ne bavi nijedno drugo nezavisno pozorište. Jako je važno što energija koja postoji u Reflektoru i verovanje u promene su i dalje tu. Nekada je teško i naporno i zaista puno radimo, čak se ponekad i zapitamo da li imamo nekog proizvoda od svega toga, ali onda dođeš u Centar za kulturnu dekontaminaciju u oktobru, gde staje 120 ljudi, a mi imamo 200 i to nam ulije osećaj da je ovo što radimo dobro i da moramo da nastavimo.

Prepoznatljivi ste po dokumentarnom pozorištu, zašto misliš da je ono značajno ?

Srbija je nepresušni izvor za dokumentarno pozorište i to treba iskoristiti. Ljudima to treba pokazati ne na uznemirujući način, već upravo kroz umetnički. Mi kroz pozorište prikazujemo zašto nam ovde nije dobro. „Muškarčine” sada ulaze u sedmu sezonu izvođenja nezavisne omladinske produkcije, što je jako retko, jer neke državne predstave nemaju preko 130 izvođenja. Sama ta cifra govori koliko je to atraktivna i važna tema.

S ozirom da se bavite kontraverznim temama, da li ste nekada bili cenzurisani ili doživeli neki incident?

„Crvena – samoubistvo nacije” je izazvala najburnije reakcije, jer se bavi pitanjem položaja žena u Srbiji. Pitanje abortusa je veoma diskutabilna tema, gde god da se pokrene. Bilo je pokušaja  cenzure dva puta, u Pančevu i u Leskovcu, gde je odigrana pod pratnjom policije. Dakle, 2:0 za Reflektor teatar.

Šta misliš o pozorišnoj sceni u Srbiji ?

Diskutabilno je, pogotovu sad posle svih skandala u Narodnom pozorištu. Umetnici su generalno u lošoj poziciji. Posmatrajući svoje kolege, glumce, reditelje, dramaturge uočavam da je situacija teška, država se ne bavi time, jer joj nije u interesu, naročito ne alternativnim pozorištem, koje se na sceni bavi temama, koje se njoj ne dopadaju. Jako sam ponosna što se dosta ljudi uključilo u celu situaciju sa Narodnim pozorištem, jer ako ono kao jedna od najuglednijih institucija propadne, šta onda očekivati. Dešavanja tamo su Srbija u malom.

Koju vašu predstavu bi izdvojila ?

Uhh, pa to ne možeš da me pitaš. Sada sam pod uticajem nove predstave „Smrt fašizmu – o Ribarima i Slobodi”, jer je  gledajući konstantno iznova proživljavam i svaki put naučim nešto novo.

Da li bi izdvojila neku izvan vaše produkcije?

U poslednje vreme nisam puno posećivala pozorište, zbog vremena, ali jedna od mojih omiljenih je „Gospođica” u produkciji Jugoslovenskog dramskog pozorišta, ali i „Metamorfoze”. Do sada nisam puno pratila novosadsku scenu, ali sam čula dosta dobrih preporuka i mislim da je vredna pažnje.

Autorka teksta: Marija Todorović

 

 

 

Leave a reply