fbpx

Nevena Savić – Špaga koja spaja telesno i duhovno

Nevena Savić – Špaga koja spaja telesno i duhovno

 Postoje devojke koje su fleksibilne, ali zato nisu snažne i obrnuto. I uvek učenice koje su snažne greše jer beskonačno rade špage, a u stvari ono što bi trebalo da rade je da usavrše svoju snagu jer tu leži njihov najveći kvalitet. Isto je tako što se tiče tela. Mršave devojke pate zato što su slabe, krupnije zato što nisu manje. Greška je što pate za onim što nemaju, a ne slave i rade na kvalitetima koje od starta poseduju. Filozofija je dakle jasna: Gaji ono što jesi!

Nevena Savić je rođena 1992. u Beogradu i trenutno je student Biološkog fakulteta, smer ekologija. Kao što je njen poziv neobičan, tako je i njena strast prema plesu posebna.  Naime, da bi umetnik igrom poslao poruku, on pre svega mora proći kroz niz riutala koji od njega zahtevaju da uz pratnju muzike, odradi beskonačan broj ponavljanja u pomeranju granice ljudskog tela. I tako, što više umetnik trenira svoj nastup, to poruka postaje sigurnija, a kada se na sam ritual ponavljanja dodaju ženstvenost, senzualnost i gracioznost tada sam čin igre postaje mesto spajanja fizičkog i duhovnog, oličenje savršenstva ljudskoga bića. Iskazivanje emocija u plesu je moguće kroz razne stilove, a danas pričamo o jednom posebnom. U pitanju je pole dance, igra koja stoji na granici između umetnosti i sporta.

Možeš li mi reći kako je sve počelo? Kakvi su ti bili prvi koraci i da li su boleli?

-Na Youtube-u sam videla gomilu devojaka koje se bave pole dance-om i bilo mi je mnogo zanimljivo zato što je bilo potpuno novo, ja uopšte nisam znala šta je to, te sam zatim sa grupom drugarica krenula u potragu za klubom u Srbiji. Našle smo klub koji je u stvari bio ogranak jednog hrvatskog kluba i tu sam krenula sa prvim koracima. Početak je bio drastično teži nego što sam očekivala. Na svim snimcima, taj ples izgledao je kao lagani scenski pokret, a ne pokret u kome učestvuje celo telo. Ovo mi je bio prvi sport koji sam trenirala u životu i bilo mi je jako teško da se prilagodim. Posle dva meseca bila sam najgora u grupi i prelazila sam ono što su devojke radile na prva dva treninga. Međutim meni se sve to mnogo svidelo i nisam odustajala, baš sam se trudila da ih stignem. Vremenom sam počela da napredujem.

Da li postoji neki obrazac napredovanja posle određenog vremena?

- Ono što je u početku bio problem je to da nije postajao jasan sistem za treninge i napredovanje. Sada kod nas u Akademiji postoji sistem po kojem devojke napreduju, što mi na prvim treninzima nismo imale. Program je napravljen tako da devojke bez ikakvog prethodnog iskustva u pole dance-u mogu da postignu sve i to samo bavljenjem ovom vrstom plesa. Nikakvi treninzi sa strane nisu potrebni.

Posle teškog starta, ti si krenula da napreduješ i za godinu dana prešla u Pole Dance Akademiju, gde ćeš kasnije postati instruktorka. Kako je tekao taj put? Koliko ti je vremena trebalo da postaneš trener i koja ti je uloga teža, plesačka ili trenerska?

-Posle godinu dana prelazim u Pole Dance Akademiju koju je osnovala jedna od devojki koju sam upoznala u prvom klubu. Posle dve godine aktivnog bavljenje pole dance-om postajem instruktorka, ali naravno, morala sam da prođem obuku od šest meseci, i to za početnike, da bi zatim usledio i srednji nivo. Iskreno kada sam učila za sebe bilo mi je manje stalo i stvari koje nisam mogla da savladam lakše sam prihvatala. Sa druge strane kada si na obuci za trenera, moraš sve da radiš do perfekcije i to zahteva mnogo veću posvećenost i trud. Neke osnovne elemente koje devojke rade na treningu morala sam da pređem po trista puta, prvo zbog sebe da bih ih potpuno razumela, a drugo zbog devojaka, jer one najbolje pamte vizuelno, mnogo bolje nego kada im objašnjavaš položaj tela.

Koliki je odziv devojaka na ove treninge? S obzirom da je ovaj sport sve zastupljeniji u javnosti, da li si osetila da se kroz tvoj lični put odziv povećava?

-Na početku je bilo baš malo devojaka i nije bilo mnogo klubova, stoga se i nije radila promocija ovog sporta kod nas. Sada već ima toliko zainteresonvanih devojaka da su se počeli razvijajati stilovi pole dance-a. Postoje sportski, plesni, gimnastičarski stil, takođe i egzotični. Na primer, mi već u Akademiji imamo drugaricu koja je sa Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja i koja zadužena za kardio treninge, treninge snage. Takođe imamo instruktorku koja drži gimnastičarkse, jake, sportske treninge. Ja sam zadužena za plesni deo. Svi ti treninzi su popunjeni.

 

Koliko je pole dance sport, a koliko ples? Da li se jedna ili druga strana više izražavaju kroz same stilove?

- Procenat je uglavnom ravnomeran u odnosu sporta i plesa u samom pole dance-u. Slična je stvar kao i u muzici, postoji bezbroj pravaca po kojima muzika može da se razvija. Pole dance jeste sportska disciplina, ali je i plesna, jer ako vladaš tehnikom, ako vladaš šipkom, tebi ostaje ogroman prostor da improvizuješ i smišljaš. Znači kada se savlada tehnika, tu na scenu stupa sama ličnost plesača. Tako je i na takmičenjima. Postoje sport takmičenja u kome do izražaja dolaze snaga i spremnost i art takmičenje koje je potpuno drugačije od sporta jer je to performans u kome uz pomoć plesa publici pričaš priču.

Prvo takmičenje u kome si učestvovala je i prvo zvanično takmičenje u Srbiji koje se održalo u Grand Casino-u 2015. godine u Beogradu. Kako je došlo do toga da se prijaviš?

-Nikad nisam imala javni nastup, pa je takmičenje došlo kao izazov da konačno negde pokažem šta ja to radim. Nastupi su nezahvalni, potrebna je određena publika za nastup, a na takmičenju je baš prava publika za tako nešto. Takođe su potrebni i posebni uslovi kao, na primer, adekvatan prostor. Jedan od problema je tehničke prirode jer šipke ne mogu da se prenose. Postoje mobilne šipke, ali one su kratke i njihova kućišta su teška, a da bi šipka funkcionisala kako treba, najbolje je da se zakuca za plafon i za pod. Iz tog razloga mesta za nastup je teško naći, jer bi svaka improvizacija što se tiče nameštanja šipke mogla da dovede do povrede. Prvo zvanično takmičenje je zato logičan izbor jer iza njega stoji ozbiljna produkcija koja može da obezbedi sve uslove koji su nam potrebni.

Kakve utiske nosiš sa prvog takmičenja s obzirom da si prvi put izašla na binu i predstavila publici svoje mogućnosti?

-Bilo je strašno. Najstrašnije je bilo to što je u žiriju bio moj idol, Marion Crampe, tako da sam se suočila sa devojkom koja je bila razlog zašto sam uopšte i krenula da se bavim pole dance-om. Kada je ušla na generalnu probu, mi smo se svi zaledeli, jer je žena čarobna i ima neku neverovatnu energiju. Koregrafiju koju sam smislia za takmičenje bila je vođena idejom da je čine samo oni elementi čijim se izvođenjem osećam dobro i da to budu pokreti koje odlično poznajem. Uopšte nisam htela da se bavim trenutnim trendovima i modom, pitanjima poput toga koji je pokret u vreme takmičenja popularan, već sam htela da budem sigurna i da mi bude prijatno. Imala sam ogromnu tremu, ali čim sam stala na scenu, to je bilo to, trema je prestala, jer sam u nastupu pre svega uživala. Čak sam i na licu mesta ubacila neke pokrete, jer sam imala utisak da vladam situacijom. Najviše mi je snage ulio sam početak jer sam nakon prvog pokreta, koji je bio jedan od jednostavnijih u koreografiji, dobila aplauz. Tada sam pomislila, ako sad tapšu, šta će tek posle da rade.

Da li si u momentu nastupa imala osećaj da ćeš ti biti pobednik?

-Nisam jer nisam ni razmišljala o tome. Pre svega sam smatrala da nisam najbolja jer sam znala koliko su ostale devojke dobre. Kada su proglasile treće i drugo mesto, ja sam se opustila i razmišljala kako ću sačekati da proglase prvo mesto, da bi zatim otišla kući da spavam. U trenutku u kojem preko razglasa čujem svoje ime kao pobedničko, bila sam toliko šokirana da nisam izašla iz kolone devojaka u kojem sam stajala jer jednostavno nisam mogla da verujem šta se dešava. Činjenica da je meni Marion Crampe dala bodove da pobedim je meni bila pobeda u svakoj sferi života. Posle sam sa njom imala i radionicu i to mi je definitivno jedna od najboljih stvari koje mi se desile u životu.

Za prvim prvenstvom došlo je i drugo 2018. godine u Madlenianumu u kome si se oprobala u dublu gde ste takođe zauzele prvo mesto. Zašto si se odlučila za promenu?

-Iako sam se isprobala u singl takmičenju mene je najviše zanimalo art takmičenje, pole teatar i to pre svega u dublu, međutim nikako se nije našao neko sa kim mogu da se uklopim i tu je na scenu stupila Nevena, moja drugarica. Od starta smo se povezali energetski i pogledom jedna drugoj objašnjavale koji je sledeći pokret. Od početka nismo imale nikakva očekivanja sem da uživamo, međutim ispostavilo se da nam je toliko bilo strava da na takmičenju radimo u duetu da sam se odlučila da bih u budućnosti volela da se bavim samo dublom.

Koliku razliku u nastupu unosi partner?

-Jednostavno imaš nekog sa kim deliš tremu i emocije na sceni. U istom ste sosu tako da je odgovornost mnogo veća jer ne odgovaraš samo za sebe. Na tom performansu moraš da radiš dovoljno na fleksibilnosti i snazi i da to povežeš sa zajedničkim elementima. Mi smo se podelile tako da sam ja bila zadužena za fleksibilne delove, a ona za delove gde do izražaja dolazi snaga. Tokom nastupa držimo jedna drugu u određenim delovima i ako jedna od nas pogreši ova druga ne može adekvatno da se nadoveže. I naravno, dva tela pričaju mnogo veću priču od jednog.

Šta je to što publika treba da oseti kroz performans? Da li vi pokušavate da im prenesete nešto više od samog pokazivanja pokreta?

-Publici moraš da preneseš emociju koju si na početku zacrtao da prikažeš. Sad zavisi iz koje tačke krećeš, da li imaš neku konkretnu poruku u nastupu ili samo želiš da ispratiš muziku uz koju radiš. Mi smo za ovu doubles koregrafiju izabrale pesmu Human - Sevdaliza, čiji je ceo refren usmeren ka tome da voliš svoje nesavršenosti, da si ti čovek sa svim manama i vrlinama pun ožiljaka i vena. To je poruka koju smo pokušale da prenesemo i bile smo skoncetrisane da pokreti prenesu smisao pesme, a ne da izvodimo neke velike trikove na šipci.

Da li je poruka vaše koreografije na neki način filozofija samog pole dance-a?

-Ono što pole dance i Pole Dance Akademija promovišu je to da sve devojke treniraju i ja se trudim da svakoj devojci na treningu pokažem da treba da neguje kvalitete koje poseduje. Postoje devojke koje su fleksibilne, ali zato nisu snažne i obrnuto. I uvek učenice koje su snažne greše jer beskonačno rade špage, a u stvari ono što bi trebalo da rade je da usavrše svoju snagu jer tu leži njihov najveći kvalitet. Isto je tako što se tiče tela. Mršave devojke pate zato što su slabe, krupnije zato što nisu manje. Greška je što pate za onim što nemaju, a ne slave i rade na kvalitetima koje od starta poseduju. Filozofija je dakle jasna: Gaji ono što jesi!

Svi ljudi su skloni predrasudama. Vi ste suočene sa time da samo zbog jednog elementa plesa u vidu šipke, pole dance porede sa striptizom. Kako ti to doživljaš?

-Mene je to na početku nerviralo i baš sam se borila da svakom ko ima neki komentar pokažem na koji način pole dance funkcioniše, međutim sada se više ne obazirem, jer ako u sebi imaš bilo kakve radoznalosti da saznaš o čemu se tu radi, iskoristi internet i samo će ti se reći. Popularnost pole dance-a raste konstatno, tako da je to uticalo da se predrasude umanje, jer devojke koriste svaku priliku da u javnosti odgovore na stereotipe svojim talentom. Tako da smo danas došli do toga da je pole dance u takmičenju talenata koje se prikazuju na televiziji skoro passe, jer su se devojke koje se njime bave dosta pojavljivale i na pravi način pokazale kolika je vrednost njihovog plesa. Treninzi su nam prepunjeni i to govori o tome kako devojke odgovaraju na predrasude, a i sami naši uspesi u ovom sportu idu tome u prilog. Na gluposti ne treba trošiti suviše reči, puštamo da naša dela govore umesto nas.

Mihajlo Andric

Ostavi komentar