Nikola Stojanović : Drenjine je dokument o životu moje porodice

Donosimo vam razgovor sa Nikolom Stojanovićem, mladim rediteljem, čiji film ,,Drenjine" ima svetsku premijeru na ovogodišnjem Beldocs-u
Autor/ka Iva Hadnađ

7. September 2020

Film ,,Drenjine, mladog reditelja Nikole Stojanovića imaće svoju svetsku premijeru na ovogodišnjem Beldocs-u. Govori o okupljanju porodice radi odavanja počasti voljenom psu Beriju koji je uginuo. Bavi se temama usamljenosti, nostalgije i bliskosti kroz opservaciju svakodnevice i odnosa između članova Nikoline porodice. Reditelj, koji često pronalazi inspiraciju za stvaranje u svojoj porodici, ističe da je za njega ovaj film izuzetno emotivan – dokument na kome je zauvek zabeležen život njegove porodice. Sa Nikolom smo razgovarali o tome kako su njegovi najbliži reagovali na film, koja je simbolika naslova, ali i o tome koje su prednosti dokumentarca kao forme. ,,Drenjine” možete pogledati 7. septembra u 20h u Amfiteatru ispred Muzeja Jugoslavije.

Do sada si snimao kratke filmove „Mi smo videli leto“, „Šerbet“ i „Sve kako treba“. Zbog čega si ovaj put izabrao formu dokumentarca ?

Nikola Stojanović: Najočigledniji razlog jeste ispit iz dokumentarnog filma na trećoj godini studija. Imali smo zadatak da snimimo istraživački dokumentarac i tako je nastao film “Drenjine”. Kroz prethodne dokumentarne vežbe na fakultetu osetio sam slobodu da se drugačije izrazim, da istražujem, da eksperimentišem. Prijala mi je promena u odnosu na igrane vežbe, kao i mnoge nove mogućnosti koje su se otvorile. Mislim da je proces nastajanja dokumentarnog filma dragocen i meni je jako inspirativan. Priče na koje naiđeš, posmatranje ljudi, njihovih navika, drugačiji pogled na prostor i tretiranje prostora meni su bili osveženje. Iskrenost i autentičnost koju sam otkrivao kroz dokumentarni film su me napunile, svaki dan rada sam bio prepun ideja. Ideja za igrane filmove, za likove, scene, postupke, scenografiju, kostime, osvetljenje. Jako mi je značajan taj uticaj dokumentarnog filma na igrani i obrnuto, ta promena je svaki put pozitivno uticala na mene.

Montaža dokumentarnog filma je isto nešto novo sa čim sam se susreo, potraga za novim postupcima u montaži koje je zahtevao dokumentarni film mi je bila značajna. Tretiranje vremena, „praćenje kontinuiteta” (koji ponekad ne postoji u materijalu), novi načini na koje ćeš napraviti elipsu su neki od „problema” sa kojim sam se susretao. Međutim, rešenja koja sam pronašao kasnije sam namerno koristio u igranim filmovima, što je još jedan dobar primer koliko je za mene značajan rad na dokumentarnom filmu. U pristupu ne pravim veliku razliku, koristim sva sredstva i za jedan i za drugi. Mada, često se napravi inverzija, da neka sredstva karakterističnija za dokumentarni, koristim za igrani i obrnuto.

Zašto si se odlučio da snimiš film o svojoj porodci ?

Prvi filmovi koje sam snimao su bili o mojoj porodici. Pogotovo dokumentarni. Snimao sam „reportaže”, uglavnom o dedinom životu na selu. On i tata sade beli luk, na kraju dana prave kljukušu od zaostalih zaliha belog luka i gledaju ,,Valter brani Sarajevo”. Takođe, pečenje rakije, različite ideje koje o tome imaju tata i deda, sukob oko toga, proces pravljenja. Sa druge strane, u igranim filmovima su uvek glumili neke uloge. Od glavnih do totalno sporednih, svi su se pojavljivali: deda, tata, mama, baba-tetka (svi akteri iz Drenjina). Baba-tetka najviše voli da glumi, skoro svakodnevno me moli da je snimam, da joj dam neku ulogu, pa se inajviše pojavljivala u filmovima, dok je mama sa druge strane nekako imala najmanje uloga. Tako da, snimanje porodice mi nije bila novost, a oni su se već uveliko navikli na kameru. U prethodnim igranim filmovima, inspraciju za mnoge likove smo našli u članovima moje porodice. Za kostim, neki zaplet, navike, postupke i slično. Tako da je moja porodica u velikoj meri protkana kroz maltene sve naše filmove. Sada sam želeo da napravim veći film o nama, da ispričam našu priču, zabeležim naše živote, da to ovaj put put bude u nekoj solidnoj formi – ne samo u vidu mini reportaža. Međutim, desile su se neke veće promene u našim životima.

Deda je postao zaboravan, tata se preselio na selo, a najveća od svih promena je bila smrt našeg psa – Berija. To nas je sve izbacilo iz koloseka, a moja mama je to posebno teško podnela. Prvo sam to sve video kao prepreku u snimanju filma. Tek kada je prošlo neko vreme i malo sam se distancirao, shvatio sam da o tome i treba da bude film. O smrti našeg porodičnog psa, o tome kako se moja porodica susreće sa tim. O tome kako nas to na kraju sve povezuje i zbližava. Shvatio sam da treba da nas prikažem onakve kakvi jesmo. U najgorem i najboljem izdanju. Da ne treba da krijem bilo šta, već da bez ikakve distance prikažem stvari kakve jesu. Bez „cenzure”. Bilo je trenutaka kada sam sumnjao u to, ali me je dodatno motivisalo to što ću sa ovim filmom napraviti neku vrstu posvete našem psu. Kada sam ispričao ideju članovima porodice, svi su pristali. U ubeđivanju mi je pomoglo što je u pitanju ispitni film. Jer, ako je ispit u pitanju, pogotovo glavni ispit, onda je to ozbiljna stvar oko koje treba da se pomogne. Tako je mama ovaj put dobila najveću „ulogu“, baba-tetka veću nego ikada do sad, a deda i tata su već bili potpuno naviknuti na kameru.

Kada si došao na ideju da snimiš film?

Jako dobra stvar u vezi sa studiranjem na FDU jeste količina filmova koje snimiš. To što te tera da snimaš, što moraš da snimiš filmove. Kada je rok za predaju scenarija, moraš da ga predaš, nemaš baš neki luksuz da se vadiš na nedostatak inspiracije i slično. Malo se i plašim nedostatka tog pristiska i moranja nakon fakulteta. Tako da, motiv za snimanje filma mi je najviše bio ispit iz dokumentarnog filma. Ideja o filmu o porodici je postojala mnogo pre toga, ali se najviše zbog ispita tada realizovala.

Radio si na filmu gotovo sam, sa izuzetkom scenarija – tu ti je pomogla Nađa Petrović. Koliko je to bilo zahtevno ?

Na snimanju mi je bilo jako bitno da ja budem jedina osoba koja je prisutna. Na taj način sam mogao da snimim scene što je intimnije moguće. Želeo sam da se odnos porodice prema snimatelju oseti, da se oseti ta intimnost i sloboda prema meni koji sam snimao. Ako bi bilo ko spolja bio tu – odnos moje porodice prema snimanju bi bio drugačiji, a to nisam želeo. Sa Nađom sam radio na skoro svim prethodnim filmovima koji su bili kratki igrani filmovi, a ovo nam je prvi put bila zajednička saradnja na nekom dokumentarnom filmu.

Pošto mi je bilo teško da se distanciram od svega, Nađa mi je pomogla kao neko koliko-toliko objektivan, da sagledam stvari sa strane. Ono na čemu smo najviše radili jeste struktura filma, kako uklopiti sve u jedan film, mamu koja živi u gradu, baba – tetku sa drugog kraja grada, dedu i tatu na selu, a da ne deluje kao tri različita filma, već kao celina. Kako najlakše objasniti odnose, kojim redosledom šta prikazivati i slično. Nekako je delovalo kao da montiramo film pre njegovog samog snimanja, pošto smo više-manje znali šta ćemo pratiti u filmu. U tom procesu smo shvatili da će glavno vezivno tkivo narativa i odnosa, kao i glavni pokretač radnje biti Beri, naš pas.

Koje su pozitivne, a koje negativne strane rada na ovako ličnom filmu ?

Kroz dosadašnji rad svi filmovi su mi bili lični, ali ,,Drenjine” je definitivno najličniji. Drago mi je što sam sa svojom porodicom prošao i kroz ovu avanturu. Mislim da smo se bolje upoznali i još više zbližili kroz ovo snimanje. Ja sam ih sagledao iz druge perspektive i video nove strane njih koje do tada nisam. Mislim da nam je kamera pomogla da malo rastereti situaciju, kao neka vrsta štita od realnosti. U nekim trenucima smo se osećali kao da snimamo film, a ne da je to sve stvarno što se dešava. To nam je značilo jer smo skrenuli misli sa bolne teme. Najdraže mi je što iza nas ostaje film, dokument o našem životu i o vremenu u kom živimo. Moja baba-tetka je čak napisala i zbirku priča o Beriju, našem psu. Tako da nas je film i snimanje sve poguralo da se otvorimo.

Negativne strane – trenutno ih ne vidim. Postojao je strah od reakcije porodice, ali je to sve prošlo dobro. Naravno, imam veliku tremu da se toliko otvorim pred publikom, to je stvar sa ovako ličnim filmom, ali ne bih rekao da je to nešto negativno. Ipak mi je drago što ćemo svi zajedno izaći pred publiku, pogotovo zbog baba-tetke kojoj je san da bude glumica. Ako nekome treba glumica od oko 60 godina, iskoristio bih ovu priliku da je preporučim. Nadam se da se neće naljutiti na mene što sam otkrio njene godine.

Da li ti porodica možda zamera jer si ih prikazao veoma realistično ?

Koliko ja znam, ne zameraju mi. Makar mi niko dosad nije rekao da zamera, nadam se da se to neće promeniti ni posle večerašnje premijere. Na ideju o snimanju su svi reagovali dobro, nije bilo neke potrebe da ih ubeđujem. Najveći strah mi je bila njihova reakcija na film, ipak su stvari prikazane dosta sirovo, realistično, svi su se na neki način otvorili pred kamerom. Imao sam ogromnu tremu, plašio sam se njihovih reakcija. Hvala Bogu film se svima dopao, sa uobičajenim zamerkama: ju na šta ličim, što si me snimao iz tako bezveznog ugla, a što si izbacio onaj lep deo

Organizovali smo prikazivanje za nas, na selu, na dedinom televizoru. Deda se na prvo svoje pojavljivanje u filmu okrenuo ka nama da kaže: vidi ovaj – isti ja. To zajedničko gledanje je meni bilo jako emotivno. Shvatio sam da mi je film koji smo snimili dragocen i značajan dokument na kom je zauvek zabeležen život moje porodice, nekada usamljene i ekscentrične, srećne i složne, melanholične i nostalgične.

Zašto si izabrao baš ,,Drenjine“ za naziv filma ?

U filmu moj tata to najbolje objašnjava. Beri, naš pas, je sahranjen na selu gde živi deda, između dva drena. Goca, baba-tetka, uređuje grob ređajući drenjine po njemu. Moj tata priča kako je naša porodica, Stojanovići, još u tursko doba živela u Lici. U selu u kom je bio potok koji se zvao Drenovac. Onda, kad su prešli u Bosnu, selo u kom su živeli (iz kog su moj deda i tata) se zvalo Drenova Glavica. Kada su došli ovde, u Čortanovce, nije bilo drenova, ali je deda otišao u šumu, isčupao par drenova i posadio ih u dvorište. Tako da je dren pratio Stojanoviće gde god da su išli.

Pošto je film o mojoj porodici, a drenovi su nas svuda pratili, to ime je bilo sasvim logično. Mislim da svakako ta scena najbolje objašnjava naslov filma, mnogo bolje nego što bih ja mogao da objasnim. Moj tata je na ime filma dodatno prokomentarisao: ,,Dren je u narodu sinonim za tvrdo drvo, a plodovi su mu specifično gorki, pa možda i tu ima neke simoblike. A od drenjina se pravi slatko i liker, tako da se od tog gorkog može urediti i da bude slatko.”

Sećanja i fotografije igraju važnu ulogu u tvom ostvarenju. Da li ću pogrešiti ako kažem da je „Drenjine“ film o sećanjima i nostalgiji ?

Mislim da to jeste glavno osećanje koje film nosi u sebi i da je to, na neki način, i glavna tema filma. Želeo sam dodatno da naglasim nostalgičnost i da pokušam da napravim atmosferu nostalgije u filmu. Da to osećanje koje dele moja mama, baba-tetka, deda i tata, kao i ja, stavim u prvi plan. Da se ono prenese na gledaoca. Česta prisećanja na prošlost likova iz filma, ponegde čak i zarobljenost u prošlosti, pokazuju taj osećaj nostalgije. Glavna radnja filma, odavanje počasti psu i nemogućnost da se nastavi dalje, svakako dodatno demonstriraju značaj koju prošlost igra u životima likova iz filma. Fotografije su značajno pomogle da se ta prošlost makar na kratko oživi na filmu. Nisam želeo da koristim video materijal, želeo sam da to bude par fotografija na par mesta u filmu i da gledalac domašta scene sa fotografija. Ko ih je napravio, šta se desilo pre njih, šta posle. Da vidimo promene u izgledu likova, promenu o okruženju, da naglasim duh vremena koji se menja.

Scenografija, kostim, odnosi likova sa fotografija su nešto što je ostalo zapečaćeno u prošlosti, ali zauvek uhvaćeno na fotografiji. Fotografije su u narativnom smislu isto igrale veliku ulogu. Kroz sekvence smenjivanja fotografija sam pokušao da objasnim odnose, kako su se oni menjali, šta se to desilo nekada. Moja baba-tetka, koja obožava da fotografiše i priča o tome u filmu, isto jako dobro objašnjava šta za nju znače fotografije, kao i trenuci koji su zabeleženi na njima. Slično tome, vidimo odnos mog oca i dede prema starim fotografijama. Deda, koji je sada zaboravan, i maltene živi u prošlosti, uz te fotografije se seti stvari na koje je potpuno zaboravio. Poslednja rečenica u filmu jeste pitanje koje moj otac postavi dedi: „Je l’ se sjećaš?“, koje ostaje da lebdi nad poslednjom sekvencom fotografija, tako da je ovo svakako film o sećanjima. Film na kom je zabeležen život, kao i sećanja moje porodice.

Kakve filmove možemo da očekujemo od tebe u budućnosti – da li će biti još dokumentarnih?

Sledeći na redu je diplomski film „Dok ne Sagorimo“. Kratki igrani film koji radimo sa produkcijskom kućom Non-Aligned Films, za koji smo dobili podršku od Filmskog Centra Srbije. Prvi put ćemo raditi u sa većim budžetom, u ,,profesionalnim uslovima” – što me raduje možda najviše, jer je to dobra priprema za debitantski film. Čekamo da se situacija stabilizuje da bismo krenuli u snimanje.

Naš poslednji kratki igrani film „Sve Kako Treba“ čeka premijeru, tu su se isto stvari dosta ispomerale i zakomplikovale zbog pandemije. Polako radimo na scenariju za debitantski film, razvijamo par ideja za dokumentarne filmove. Kratki igrani filmovi su ono što prvo sledi i što nas čeka, ali će definitivno biti još dokumentarnih filmova u budućnosti. Proces rada na dokumentarnim filmovima mi je zaista dragocen i inspirativan i ne želim da ga zapostavim u odnosu na igrani. Nastaviću i da beležim život svoje porodice, nadam se da ću jednog dana sve to spojiti u jedan veliki film. Posle intenzivnog studiranja ovo mi je najveća pauza bez snimanja, tako da nervozno jedva čekam da se upustimo u sledeću avanturu.


Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *