fbpx

Nikola Isaković: Bilo koje društvo da bi napredovalo na bilo kom planu, mora da se pokrene

Nikola Isaković: Bilo koje društvo da bi napredovalo na bilo kom planu, mora da se pokrene

Upoznajemo vas sa diplomskom predstavom Nikole Isakovića koja će biti izvedena samo jednom i to u subotu 16. juna u KPGT-u. Nikola ima 27 godina. Student je završne godine pozorišne režije na NOVOJ Akademiji umetnosti. Radio je kao asistent režije na predstavama Ateljea 212, ISPAD Teatra, Teatra Levo i ArtBeat Centra. Njegova prva predstava u samostalnoj režiji (NE)Radno vreme se igrala u okviru Bitef Polifonije, Pozorja Mladih i Dev9t festivala. Pored toga, Nikola radi i kao nastavnik u školici glume za decu ArtBeat Centra i kao stručni saradnik u Teatru Levo.

Kada si se prvi put susreo sa poezijom Žaka Prevera?

Za Žaka Prevera sam prvi put čuo u srednjoj školi kada smo na času književnosti analizirali njegovu čuvenu pesmu Barbara. Već tada mi je bio veoma interesantan način na koji govori o celom društvu i svim problemima čitave jedne epohe kroz slikovito opisivanje samo jednog trenutka. Posle par godina sam našao i zbirku njegovih pesama kod kuće i prvi put pročitao pesmu Pokušaj opisa jedne večeri uglednih glava u Parizu, Francuska. Od tada svuda u svom okruženju vidim i prepoznajem stvari o kojima je Prever pisao.

Koje si paralele uočio između pomenute Preverove pesme i teme tvoje diplomske predstave?  

Kako bi što bolje prikazao celo društvo u tom jednom trenutku, Prever gradi jedan niz slika i karaktera koji čine jedan grad i život u njemu. Čitajući to imao sam osećaj kao da se nalazim u nekoj galeriji ili muzeju i da posmatram sliku po sliku. Tekst predstave je pisan tako da svaki stih predstavlja po jedan pozorišni prizor koji ima svoju priču, stil i žanr. Takve scene su potpuno nezavisne jedne od drugih, ali posmatranjem svake ponaosob tako u nizu u glavi se stvara čitava mapa društva koje nas okružuje. Predstava zato i jeste koncipirana kao muzej ili galerija. Publika se svojevoljno kreće od prizora do prizora koji su kratki i direktni poput Preverovih stihova i ponavljaju se u krug, kako bi cela publika sve videla.

Zašto ti je važno da publika bude u pokretu?

Publika u Beogradu u poslednjih 20-ak godina je navikla i naučila da se u pozorištu sedi mirno i pomno sluša neka zanimljiva priča. Sve što odskače od toga prepoznaju kao nešto novo. Slučajno ili namerno zaboravljaju da je toga oduvek bilo, da su se čak i kod nas 70-ih i 80-ih igrale predstave koje imaju drugačiju formu. Naučili su da gledaju Gospođu Ministarku i smeju joj se iz svojih udobnih sedišta, a onda odu kući i žale se kako nam se ništa ne menja, kako je sve isto kao i nekad. Bilo koje društvo da bi napredovalo na bilo kom planu, mora da se pokrene. Ne može se samo sedeti i gledati tuđi život. Vreme je da se pokrenemo, da ustanemo, šetamo i tražimo svoje puteve i redoslede. Baš kao i u ovoj predstavi.

Da li Pariz iz prve polovine 20. veka u tom kontekstu podseća na Beograd danas?

U ovoj pesmi Prever opisuje društvo Pariza u godinama između dva svetska rata. I Beograd je u poslednje vreme uvek u toj mešavini između nekih sukoba. Mi kao da nemamo vreme mira – ili smo u ratu ili između dva rata. U toj konstantnoj mešavini predratnih i posleratnih godina društvo dobija poseban oblik u kojem srednja klasa skoro i da ne postoji. Oni koji su dobrostojeći su dotle stigli najčešće nekim prevarama ili snalaženjem, a njihove porodice često upadaju u malograđanštinu i snobizam. U istom tom trenutku, nasuprot njima, stoje radnici i siromašni – oni koji se nisu snašli ili prosto nisu uspeli ili hteli da naprave neki srećniji život. U moru nezaposlenih, trude se da nađu bar neki način samo da prežive do sutra, a ti načini su veoma često nehumani i sputavaju im čak i osnovne ljudske potrebe. Ne znam da li je Pariz zaista bio takav kada ga ja Prever opisivao, ali ono u šta sam siguran je da je ta njegova pesma definitivno opis Beograda danas.

 Koliko je bilo potrebno vremena da se okupe svi ucesnici ove predstave?

Kada sam završio čitav koncept, ideju i tekst predstave i kada sam shvatio da je ovo predstava koju treba da igraju prvenstveno mladi entuzijasti i iskreni ljubitelji pozorišta, nisam više imao problema sa okupljanjem učesnika. U roku od samo dve-tri nedelje uspeo sam da skupim osamdesetak učesnika među kojima su diplomirani glumci, studenti glume sa čak 6 različitih akademija, amaterski glumci, balerine, muzičari, performeri, osnovci, srednjoškolci, animatori, itd. Čini mi se da niko nije ostajao ravnodušan nad ovakvim konceptom, idejom i temom, pa su počeli jedni druge i da preporučuju i dovode još zainteresovanih. Veoma sam zahvalan svakome od njih i trudio sam se da im čitav proces olakšam što je više moguće time što sam uvek bio dostupan i, što se vremena tiče, fleksibilan za svakog ponaosob. Zato smo i odlučili da nam plakat bude takav, ispunjen svim njihovim imenima.

Koliko je odnos sa tvojim mentorom i profesorom Ljubišom Ristićem uticao na shvatanje teatra?

 Već prvih 20-ak minuta prvog predavanja kod profesora Ljubiše Ristića mi je puno pomoglo da bolje razumem samu suštinu teatra. Uvek je veoma konkretan i jasan u svojim izlaganjima a na primerima njegovih predstava se vrlo lako može naučiti šta je sve pozorište i od čega se sastoji. Njegova predstava Madač – komentari koja se još 80-ih igrala u Subotici i Berlinu je meni poslužila kao osnovna inspiracija za predstavu Pokušaj opisa jednog radnog dana. Jedan od činova te predstave je bio koncipiran kao izložba prizora što se meni savršeno uklopilo uz Preverov stil pisanja. Pošto je profesor Ristić kroz čitavu svoju karijeru razrađivao taj koncept, vrlo detaljno mi je objasnio kako to i praktično da sprovedem i podržavao me u tome. Sama organizacija tolikog broja učesnika je tu najteža stvar, ali je on čak i tad bio uz mene i učio me kako da održim kvalitetnu komunikaciju sa svima.

Pored mnogih drugih mojih ideja za predstave, odabrao sam baš ovu kao diplomsku zato što je u potpunosti inspirisana radom mog profesora Ljubiše Ristića kao i drugim umetničkim delima na koje mi je takođe on skrenuo pažnju.

Da li te grad nekada podseti na pozornicu i kada najviše?

Naravno, uvek. Najviše u gradskom prevozu i kafićima. Često imam jači utisak pozorišta na tim mestima nego na bilo kojoj pozornici u ovom gradu.

Da li je ova predstava povezana sa tvojim pređašnjim radom u pozorištu?

Nisam mnogo razmišljao o tome, novi je proces u pitanju i trudim se da se ne ponavljam previše. Ono što je definitivno zajedničko je da obe predstave opisuju društvo kroz poređenje klasa i određenih miljea za vreme radnog (a za nekoga neradnog) vremena.

Koji su tvoji dalji planovi?

Planiram da nastavim da učim i istražujem, upišem master negde preko gde mogu da pokupim još više znanja. Voleo bih i da paralelno ovde nastavim da pravim nove predstave koje će koristiti drugačije forme – one koje zahtevaju punu pažnju publike i koje upravo takvu publiku obogaćuju za jedno preživljeno iskustvo.

Da li će ova predstava još nekada biti izvedena? I gde bi uopšte, sem u KPGT-u, mogao da je postaviš?

Ovu predstavu možete gledati samo u subotu u 19h u KPGT-u. Ona nije repertoarska jer je gotovo nemoguće organizovati i ponoviti sve isto sa istim učesnicima, na istom mestu i pod istim uslovima. Ona bi, međutim, možda mogla biti odigrana u nekom drugom obliku u nekoj drugoj zemlji ili drugom gradu. Ali to svakako ne bi bila ista ta predstava.

Sa Nikolom Isakovićem razgovarala je Sara Arsenović.

Leave a reply