fbpx

O anksioznosti: Lana Nikolić i Anđela Petrovski

Kako bismo naučili što više o anksioznosti, kao i o njenim različitim pojavnim oblicima, rešili smo da pitanja o ovoj osetljivoj temi postavljaju jedni drugima ljudi koji se poznaju. Lana Nikolić je aktivistkinja, novinarka i dobitnica nagrade Youth Heroes. Anđela Petrovski je fotografkinja iz Beograda. Njih dve od 2012. godine neguju virtuelno prijateljstvo, iako su se formalno upoznale tek nedavno kada je Anđela gostovala u Laninoj emisiji „Perspektiva" na radiju Beograd 202. U zajedničkom razgovoru objašnjavaju šta je za njih anksioznost, kako prevazilaze trenutke intenzivnog straha i kako se bodre u trenucima koji su teški. Zašto je bitno da saznamo različite perspektive? Zato što anksioznost ne utiče isto na sve ljude. Važno je da otkrijemo kako može da utiče, kako ne bismo bili u strahu i kako bismo znali da je i drugi osećaju. I da nisi sam/a.

Lanina pitanja za Anđelu

Kako bi opisala svoj strah?

Anđela: Strahovi koje imam su ograničavajući. Strah od zmija me koči da koračam najlepšim stazama, strah od aviona da putujem i otkrivam svet (ok, malo i pare), a njihov miks tj. strah od smrti, koči me da budem srećna u trenutku, jer mislim da nečim to moram da „platim":. Strahovi mi oduzimaju energiju, jer mislim o stvarima koje ne mogu da kontrolišem. Kada sam prepoznala da me strahovi koče u svojim ambicijama, željama i borbi, potražila sam pomoć i posvetila se sebi i to je bila najbolja odluka.

Smeš li da podeliš čega se najviše plašiš, šta izaziva tvoju anksioznost?

Anđela: Prvenstveno sve vreme me grize, odakle mi pravo na takve osećaje kada sam na neki način privilegovana divnim stvarima oko sebe. Plašim se cene toga. Najveći strahovi su mi smrt roditelja, a potom sopstvena smrt ali zbog roditelja jer me užasava pomisao da prođu kroz to.

Katastrofiziranje je moj ortak, ali posle mnogo rada sa stručnom osobom, počela sam da kontrolišem  ortaka, koristim humor da se izlečim itd.

Da li se više bojiš tih loših stvari koje mogu da se dese ili straha samog?

Anđela: Iskreno, više ne znam. Stručna osoba bi znala da odgovori. Ja mislim da se bojim tih loših stvari prvenstveno, ali sam strah znam da je prirodan i treba da postoji u određenoj dozi, ali daleko od te da ti ugrožava zdravlje i funkcionisanje.

Da li deliš sa ljudima taj svoj osecaj anksioznosti?

Anđela: Možda i previše. Prijatelji već znaju kako da mi pristupe kada govorimo o nekim stvarima, kao što su poslovi, projekti, za koje se odmah plašim da neću uspeti. Pomažu mi da racionalizujem, i podsete me da i u najgorem scenariju – nije kraj sveta. Ja sam svega toga svesna, ali taj „overthinking’’ je još uvek nekad jači.

Kako prevazilaziš te trenutke kada se jako bojiš?

Anđela: Ne bih baš rekla da se bojim, već dođem u taj stadijum da samo iščekujem da će nešto loše da se desi, svaki majčin poziv se plašim da donosi loše vesti, svako nejavljanje da se nešto dogodilo. Srećom taj stadijum je redak a nepodnošljiv, ali uvek moram da pričam sa nekim tad, da mi pomogne u racionalizaciji.

Što se tiče strahova, npr. od zmija, nema pomoći, paralisana sam i ne idem u šetnje po planini koje bih volela. Ali ima da rešim to, ipak sam fotograf!

Šta ti okolina kaže kada govoriš o tome?

Anđela: Zavisi, uglavnom od prijatelja samo podrška, ali ima i mnogo ljudi koji misle da pravim dramu jer „ne znam za gore’’. Kao što sam rekla, imam sreće u porodici i sa prijateljima i polako, nadam se, sa karijerom, pa oko čega imam ja to da se brinem??? I mene grize savest oko toga, i nekad se osećam razmaženom i krivom.

Da li primećuješ u generacijama mladih pojačan strah?

Anđela: DA! U različitim oblicima. Pa i apatija je možda uzrok nekog straha od nemogućnosti ili sigurnog neuspeha.

Živimo u jako brzom vremenu, naše generacije su živele u vreme bez kompa sa fiksnim telefonom, a upravo sada mi je stigla notifikacija NA SATU!

Kako je sve brže, mislimo da moramo i mi, da će nam nešto pobeći, da smo stari, da nema vremena, „sad je kasno’’,  sve su to ozbiljne posledice evolucije i reakcija na promene načina života. To je bar neko moje razmišljanje na tu temu. Ja nisam stručnjak.

Kako hrabriš sebe, a i druge koji se boje?

Anđela: U hrabrenju drugih, dolazi na red jaka, samouverena, čvrsta Anđela koja je 100% sigurna da je u pravu i koja ume da pomogne i inspiriše ljude da se smire ili dobiju trunku volje. Dobijala sam mnogo komplimenata da bih bila dobar terapeut. Ali to je samo empatija i razumevanje jer sama isto osećam.

Kod hrabrenja sebe, sva sigurnost pada u vodu i vapim za razgovorom i validacijom. Nažalost.

Ali mnogo se toga promenilo i mnogo sam čvršća, em sa godinama, em što se bavim sobom u tom smislu, ne dam sebi da stanem. A kad mi treba i vidim da upadam u „loop’’, potražim pomoć.

Anđelina pitanja za Lanu

Kako bi opisala svoj strah?

Lana: Kao užasnu močvaru ili neku hladnu vodu koja se polako penje i onda me tako skroz zapljusne. Nemam nikakve spoljne simptome ali me u potpunosti preplavi taj osećaj hladnoće u grudima, i ponekad mi lupa srce. Takođe osećam i kao da imam neki kamen na grudima, neki pritisak, uz emociju beznadežnosti. Jednom rečju - grozno. Najviše me stresira što se strah pojavljuje nepredvidivo, na najrazličitije okidače i nikad ne mogu da budem spremna na njega, a sa druge strane veoma često se bojim samog straha.

U kom trenutku misliš da je vreme da se obrati za pomoć stručnjaka?

Lana: Onda kada strah počne da nam diktira ritam dana, to da li ćemo da odemo na neko okupljanje ili prosto u šetnju, da li ćemo nekoga pozvati telefonom. Pored toga, onda kada učestaju misli straha, i kada broj tih rečenica koje kažu da će se nešto loše desiti premaši broj dobrih, random misli koje su obične. Problem je u tome što se mi ponekad toliko naviknemo na to stanje uma da ne možemo ni da raspoznamo je li to normalno stanje uma ili ne. Nama je normalno i nama je to prosto tako. Ja sam shvatila da to što mi se dešava nije baš tipično kada sam popričala s nekim dragim ljudima i osetila da je vreme za stručnu podršku. Pored toga, sam taj osećaj kao da se stalno preko mene preklapa voda užasa mi je prosto dosadio, izmorio me je, i odlučila sam da je vreme da se posvetim sebi i da se odmorim.

Znam koliko si produktivna, ne dozvoljavaš da te strahovi sabotiraju, da li si do toga došla sazrevanjem ili borbom sa sobom?

Lana: Kod mene je, kako mi se čini, produktivnost rezultat želje da budem što manje nasamo sa strahom iznutra. Onda se zatrpavam poslovima i radim da ne bih mislila. Tako nažalost radi veliki broj mladih sa kojima sam razgovarala. Svakako, tu ima i prirodne želje za znanjem, deljenjem, učenjem, razvijanjem, ali ima i negacije straha takođe. Rekla bih da sam stalno u procesu pregovaranja sa sobom, trudim se da to ne bude borba, nego stalni unutrašnji razgovor, sa što više razumevanja i topline, mada moram priznati da mi je to mnogo teško.

Koji bi savet dala mladima koji imaju strahove kao mi, ali nisu svesni koliko je to često?

Lana: Da razgovaraju o tome sa ljudima koje vole, svaki put kad to osete. Da osluškuju i svoje telo i emocije. Da se ne boje (kao što sam ja) da kažu „strah me je”. Može da se napravi čak i neka „šifra” sa ljudima koji su nam bliski, i onda oni znaju da se bojite pa vas izvedu iz prostorije ili te neke situacije gde se ne osećate prijatno, ili vas samo zagrle.

Rekla bih, naravno, i da odu kod psihologa, ako ikako mogu da izdvoje taj novac, makar se odricali nekih drugih stvari. Samo kad smo dobro u glavi i srcu možemo da osećamo život u punoći, zajedno sa smrću i rođenjem, prirodom, muzikom, i ostalim lepim stvarima kojima je svet bogat.

Po tvom opažanju, da li te okolina razume i koliko su prisutni strahovi u ljudima koje znaš?

Lana: Kad sam počela javno da govorim o tome shvatila sam koliko me zapravo razumeju ljudi, i koliko nas ima sa tim osećanjem - samo treba neko prvi da ustane i kaže i onda se drugi ohrabre i kažu mi ono što sam i sama govorila „MISLILA SAM DA JE SAMO MENI OVAKO.”

Mladi su mnogo, mnogo uplašeni i pod pritiskom, veliki broj njih sa kojima sam u kontaktu kroz svoj rad su mi govorili o tome da se boje, i opisivali su mi kako izgleda, vrlo slično tome što i sama osećam.

Tada se uvek trudim da im kažem da je tako i meni, da znaju da nisu sami, da sam tu da razgovaramo o tome, da ohrabrujemo jedni druge. Nekad je jedna lepa reč sve što nam je potrebno kad se bojimo.

Kako se boriš sa svojim strahovima i da li misliš da se može „raditi’’ na njima?

Lana: Razgovaram sa psihilogom na psihoterapiji, kao i sa svojim dečkom, i ponekad sa mamom. Kad sam sama a uplašila sam se obično pošaljem dečku poruku i sam njegov odgovor mi je dovoljan da se umirim malo.

Mislim da je uz podršku sve moguće, zato i radim na prevazilaženju straha od smrti ljudi koje volim, i raznih drugih podvarijanti ovoga. Samo moramo da dobijemo mnogo poruka od ljudi oko nas da su tu, da nas čuju, da im je važno, da nam veruju. Tako imamo dovoljno snage da krenemo sa radom na strahu.

Da li misliš da strahovi mogu iščeznu ili su deo nas a samo mi postajemo jači?

Lana: Strah kao takav teško može da iščezne kako mi se čini, samo mu se izvor menja. Pošto je moj strah veliki i ponekad ga je teško nositi nadam se da ću bar postati jača, i moći da ga adekvatno nosim i razumem, a na kraju i makar malo umanjim.

Podeli sa mnom / sa nama jedan savet, princip kako da razmišljamo kada dođe do krizne situacije i nesigurnosti?

Lana: Ja se uvek vratim u to gde sam sada, gde sedim, šta vidim, podsećam sebe da se to strašno ne dešava u ovom trenutku, da možda nikad i neće, fokusiram se na to da sam bezbedna i nabrajam šta je sve ok umesto šta će sve užasno da bude. U suštini, pomaže mi to pitanje „gde sam sada” i kada se vratim u realnost, bude malo lakše za početak, a svi koji se tako jako boje znaju koliko je i to malo olakšanje značajno.

Ostavi komentar