Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon

O duhu umetničkih kolektiva i grada – KOLEKTИV

Povodom današnje premijere filma KOLEKTИV na Beldocs-u, razgovarali smo sa Ninom Vukadin
Piše: Marija Milić

13. May 2022

Duh Beograda, a u skladu sa njim i stvaralaštvo umetničkih kolektiva u Beogradu, prikazuje nam film KOLEKTИV, stvoren od strane EYESORE časopisa, čiji je deo i mlada grafička dizajnerka, a u ovom slučaju i koproducentkinja i korediteljka – Nina Vukadin.

Okupljeni oko časopisa EYESORE, David Dawson i Joseph Liam Reddy, zajedno sa Ninom, odlučuju da snime dokumentarac o kolektivima iz Beograda. Iako su svi iz različitih sfera, upustili su se u snimanje bez prevelikog prethodnog znanja o režiji, produkciji i montaži i zajedno iz Londona došli na dve nedelje u Beograd. Ovo je ujedno i njihov prvi film, te je sve teklo spontano i bez preteranog planiranja. Nina ističe da je to upravo i čar ovog dokumentarca, jer na autentičan način prikazuje atmosferu grada i umetničkih kolektiva u 38 minuta.

Povodom današnje premijere filma KOLEKTИV u Muzeju kinoteke u 17.30 časova, sa Ninom Vukadin smo razgovarali o razlozima zbog kojih je odlučila da zabeleži momente stvaranja u Beogradu, o tome kako su David i Joseph doživeli Beograd, kao i da li u budućnosti planira da nastavi sa snimanjem filmova.

Kako se osećaš povodom premijere tvog prvog filma?

Nina Vukadin: Prošle srede sam, sasvim slučajno, organizovala projekciju za kolektive koji se pojavljuju u filmu. Pošto se njima dopalo, sada mi i nije toliko frka od premijere na Beldocs-u. Biće zanimljivo videti to i u bioskopu, ali se radujem.

U filmu, ekipa iz časopisa EYESORE dolazi da poseti i upozna duh Beograda i ljude koji u njemu stvaraju. Približi nam, čime se sve bavi časopis i kako si ti deo toga?

Ja sam studirala u Londonu i sa par prijatelja smo pokrenuli časopis, na poslednjoj godini studija. Na početku sam bila dizajnerka, ali je to vrlo brzo preraslo u nešto više. Poprilično smo mali tim i svako radi sve. Temataka kojom se u časopisu bavimo je pokrenuta jer smo tada živeli u delu Londona koji se dosta brzo menjao. Urbanizam u Londonu je vrlo agresivan. Beograd na vodi je ništa u poređenju sa stvarima koje se dešavaju u Londonu. Vrlo često je taj urbanizam direktan napad na lokalne kulture, poseno na kulture koje nisu bogate ili neka mejnstrim stvar. To je, generalno, tema koja nas je povezala. Zato smo i napravili platformu na kojoj možemo da pričamo o gradu i o prostorima u gradu, kroz perspektivu građana.

Kako ovo radimo već duže, više se ne bavimo samo gradom, već svakim prostorom koji je naseljen ljudskim bićima, nebito da li je selo, mali grad, kuća u sred ničega.. Ideja je da dočaramo kako ljudi doživljavaju svoju okolinu.

Kako je došlo do toga da sa ekipom iz Londona snimiš dokumentarni film baš u Beogradu?

Ja sam iz Beograda i većinu kolektiva pratim već duže vreme. Belgrade raw pratim, možda, i najduže od svih koji se pojavljuju u filmu. Kad sam završila studije, vratila sam se u Beograd, živela sam i radila ovde i u Novom Sadu. Tada sam primetila da je postojao taj zanimljiv spoj između grada, prostora i umetničke prakse tih kolektiva. Sami kolektivi imali su zanimljiv pristup rada koji je drugačiji od zapada, gde na kraju to tamo ispadne više neki dizajn projekat. U njihovom slučaju mi je bila zanimljiva energija koja je slična onoj koju mi imamo u časopisu, jer nema te neke jasne hijerarhije.

Šta je bila prvobitna ideja, da li je postojao neki koncept, šta snimate i šta želite da prikažete kroz dokumentarac?

Prvobitna ideja je bila da to predstavljanje beogradskih kolektiva bude izložba koju smo planirali da organizujemo u Londonu. Mi smo to sve počeli da organizujemo i pripremamo, ali smo shvatili da će to biti ogroman projekat i da nam treba mnogo novca i podrške od nekog prostora, tako da smo došli na ideju da uradimo dokumentarac dok ne uradimo izložbu. Međutim, ispostavilo se da smo dokumentarac radili četiri godine upravo zbog budžeta. Ono što je takođe interesantno je da niko pre ovoga nije radio film, ali smo svi imali želju da probamo i izguramo priču. Raspodela tih uloga bila je veoma zanimljiva, ja sam kooproducentkinja i korediteljka i sa Davidom delim te uloge. David je ranije radio par klipova za časopise, ali je igrao veliku ulogu u prenošenju forme izložbe u dokumentarac. Svi smo blisko radili zajedno, dovijali smo se na razne načine, zato je malo duže i trajalo. Na kraju sam zadovoljna kako je ispalo, ali sledeći put ne bih radila film sa ovako malim budžetom.

Šta ti je bilo najvažnije da preneseš kroz film? Da li je to način rada tih kolektiva, duh grada ili…?

Na samom početku smo sve konceptualno osmislili, ali na kraju je finalni proizvod daleko od toga. Prvo smo hteli da snimamo dan u životu tih kolektiva. Beograd je toliko haotičan, imamo i toliko različitih kolektiva koji dosta rade i nemaju vremena da se posvete, a i mislim da to ne bi bilo baš najprirodnije.

Kako je tekao sam proces snimanja i vašeg dolaska iz Londona za Beograd?

Bili smo dve nedelje u Beogradu. Ja sam tada uzela dve nedelje odsustva sa posla, da bih došla da snimamo. Ne da nismo imali plan, nego smo samo snimali. Bilo je jako zanimljivo, Joe koji snima dok ja radim intervju, u tom trenutku neko nešto vrlo bitno kaže i Joe primeti da je neki ćošak lep i samo skrene kameru. Bili smo jako spontani i mladi. David je, zapravo, i imao ideju, a ja sam bila u fazonu – prepustimo se haosu.  Joe je baš, onako, umetnik i super je što se nije plašio da snima. Stvarno je uhvatio neke lepe momente. Na kraju je film o duhu kolektiva i grada. Nije dokumentarac gde će ljudi moći da nauče puno o svakome, ali mislim da je dovoljno da ih zainteresuje. Više je taster za to kako oni žive u skladu sa atmosferom grada.

Kako su Joy i David doživeli Beograd? Kakvi su im utisci?

Ja sam ih dosta pripremala pre nego što smo došli. Nisam želela da dođu sa tom engleskom vizijom Beograda, rekla sam im da se držimo ovih tema. Mada, sad, kad razmislim, mislim da je to bila moja fobija, jer sam gledala toliko stvari o Beogradu, gde uvek dođu sa nekim ciljem kako da ga prikažu. Zapravo, njima se mnogo svideo Beograd, oni su, čak, bili kod mene kući dve nedelje. Provela sam ih kroz ceo grad. Nažalost, niko ne može da dođe na premijeru jer se sve brzo desilo. Mada, prijatelji su me zezali da su Englezi videli više od Beograda, nego većina Beograđana.

U filmu ste prikazali nekoliko kolektiva, kako si ih birala?

To je sve došlo slučajno, počelo je od Belgrade Raw, koji me je oduvek interesovalo. Onda je sledeći bio Umetnobil, a to je jedini kolektiv koji na kraju nismo uspeli da snimimo. Kroz njih smo upoznali Karkatag. Matrijaršiju znam već duže vreme.

Na primer, Aleksandar Jevtić iz Umetnobila je deo filma, on je meni tada dosta pomogao oko upoznavanja novih grupa. Njegova umetnička praksa je dosta vezana za grad i psihogeografiju. Još davno sam ga upoznala u Opservatorijumu, tada smo ušli u dubok razgovor. Njegova umetnička praksa je dosta vezana za šetnje kroz grad, što mi se sjajno uklapalo u koncept.

Da li postoji neki upečatljivi deo grada ili scena koja je zabeležena u filmu?

Aleksandar me je odveo u Rakovicu, jer mi je pričao da tamo ima ljudi koji vode ovce na livadu. Ja sam mislila – ma, to se samo jednom desilo, nemoguće je, to je svega desetak minuta vožnje od centra grada. Međutim, kada smo došli da snimamo, stvarno smo naišli na ovce i ljude koji su bivši gastarbajteri i čuvaju ovce u Rakovici. Tako neka scena je jako fascinantna, taj nestvaran duh Beograda koji je jako haotičan. Ljudi su ti koji, zapravo, osmišljavaju šta se dešava tamo, a meni je jako drago da smo naišli i na to.

Da li postoji još nešto što bi izdvojila u vezi sa radom na snimanju filma?

Jedna zanimljiva stvar je da smo imali direktora zvuka koji je napravio soundtrack od zvukova koje smo mi snimali u gradu. Sve što se čuje u filmu je korišćeno od zvukova koje smo mi snimili, a on je od toga napravio melodije. To je jedan lep detalj koji je Janek fantastično osmislio.

Rečenica koju čujemo u trejleru je dosta upečatljiva, a glasi: Umetnost se meri time koliko društvo vodi računa o mladim umetnicima. Kako ti gledaš na to, da li sada, nakon filma, imaš bolji uvid u to koliko naša država vodi računa o neafirmisanim umetnicima?

Naša država ne vodi računa o neafirmisanim umetnicima. Postoji razlog zašto ja posle studija nisam ostala u Beogradu, nego otišla u Beč, gde sad živim i radim. Mislim da je ovde mnogo teže ako si samostalan, a to se ispostavilo kao jedina mogućnost. U Srbiji nedostaje bogatija klasa ljudi koja to ceni i koja bi ulagala u umetnost. U drugim državama, podrška potiče delimično od države i od većih firmi ili bogatijih ljudi. U Beogradu je malo teže, ali imaš više slobode za stvaranje, kada, na primer, poredim sa Londom.

S obzirom na to da ti je ovo prvi i, za sada, jedini film, da li planiraš da nastaviš sa snimanjem?

Iskreno, ovo je bio timski rad, bitno je naglasiti da su na snimanju bili David i Joe i bilo nam je fantastično. Drago mi je što smo upeli da napravimo dokumentarac sa našim malim timom od pet ljudi, a to su David Dawson, Joseph (Joe) Liam Readdy, Janek Nixon, Vinh Long Tran, Đorđe Lukić i ja. A kada govorimo o budućim planovima, trenutno želim da uživam u letu, da nemam nikakav projekat. Radim svoje umetničke projekte i prvi put imam prostora u glavi. Baš ne znam. Za sad nemam nikakvu ideju, ali gledaću šta me vodi. Mnogo je lepo i zanimljivo snimati, tako da se možda i desi nešto opet – ko zna?

Fotografije: Promo/ Privatna galerija

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Prijavi se na Oblakoderov Newsletter i na kraju svakog meseca na mejl ti šaljemo pregled najupečatljivijih tekstova iz prethodnog meseca, informacije o aktuelnim događajima i razgovore sa aktivnim glasovima, mladima koji menjaju društvo!

Uspešno ste se prijavili!