O, kako tužnih ljubavi ima – baš nešto razmišljam

Balašević je tvorac faha bez imena, naš Dilan, naš Brel i naš Visocki, ali ponajviše neponovljivo svoj. - Peca Popović

27. February 2021

„U američkom filmu, momak svira trubu na pločniku, nailazi tip sa debelom cigaretom i oduševljava se. Vodi ga u studio, ploča, frka, štampa, i za tri dana momak sa trubom je superstar. Život nije američki film. Mi smo sad u tom kolu, u toj mašini, i ja ne mogu da ti spominjem imena i ispričam priču, bar ne za sad. Zato me ne pitaj za „Žetvu” i vreme do „Razdeljka“. „Žetva” je bila kao Trojanski konj, čini mi se. “

Ovako je Đorđe Balašević objašnjavao svoje početke u jednom intervjuu 1978. godine. Iako se činilo da su, samo godinu dana ranije, „preko noći” svi počeli da pišu o simpatičnom momku iz Novog Sada, u patikama i sa gitarom, tek kasnije ćemo saznati da su se stihovi štos pesme u ritmu tanga „U razdeljak te ljubim” u kući Balaševića pevušili pet godina pre nego što je ona prodata u 180.000 primeraka.

Slede, zatim, festivali u Opatiji i Subotici na kojima Balašević (sada već sa grupom „Rani mraz”) izvodi pesme „Prva ljubav” i „Računajte na nas”.

„Računajte na nas” ubrzo postaje neka vrsta himne mladih, dok pesma o stripovima ispod klupe i vetropiru kome je jedino važno da postane centarfor školskog tima ne prolaze baš najbolje kod publike u tom trenutku. Čini se da ovaj primer jasno ilustruje i sudbinu budućih Balaševićevih ostvarenja – angažovane pesme doživljavaju vrtoglav uspeh i (kako to obično biva) strmoglav pad, nepogrešivo dovodeći Panonskog mornara u situaciju da se (upitno je koliko uspešno), godinama kasnije pravda zbog stihova koje je otpevao, kao i mesta na kojima ih je otpevao, a, naravno – i kome ih je otpevao, dok je s onim ljubavnim potpuno drugačije. Pesme Đorđa Balaševića o ljubavi sporo nalaze put do njegovih obožavalaca, ali se zato godinama slušaju, i, kako vreme prolazi, sve više dobijaju na značaju. Stoga ćemo se u ovom tekstu osvrnuti na sve Ljudmile, Ankice, Eleonore i ostale Jaroslave koje će, kada se poslože u akronim, morati da priznaju poraz i zaključe da je Olja najbolja.

Prvi put sam se sa nekima od njih susrela na nekom „The best of” disku koji je tata doneo u kuću onda kad i mini liniju (dakle, davno). Ako me sećanje dobro služi, bila su to dva diska – u crvenom i plavom omotu. Ili je to bila Ceca, (isto The best of), a Balaševićeva dva CD-a su stajala spakovana u jedan omot? A možda je samo reč o Mandela efektu. Odgovor na ovo pitanje nikad neću saznati, jer su i Ceca i Balašević verovatno nezasluženo završili na istom mestu gde i mini linija – u đubretu, ali se i dalje sećam i mogu da pobrojim pesme koje su se našle na tom disku – sledećim redosledom: Devojka sa čardaš nogama, Ćaletova pesma, Ne lomite mi bagrenje, D – mol… negde između Starog Nestorova, gospon Čede i još jednog koji sade lipu i Vase Ladačkog, pri samom kraju spiska, našla se i Prva ljubav. I, iako nisam imala želju da postanem levo krilo, nekako sam prigrlila taj sentiment i mogla da razumem o čemu se tu radi. No, kako je taj The best of samo zagrebao po površini plodonosnog opusa ovog kantautora, a i često najlepši stihovi ne dostignu popularnost kakvu zaslužuju, u nastavku slede samo neke od, pomalo potcenjenih, Balaševićevih pesama sa ljubavnom tematikom. Pa, da počnemo.

Jer, Lana je imala muža, a ja sam imao Lanu

„Mojoj mami umesto maturske slike” je album iz 1979. godine koji nastaje u saradnji sa Ranim mrazom. Iako je u tom mometnu Balašević član te grupe, neretko se njegovo ime ističe i posmatra odvojeno od ostatka oformljene ekipe Ranog mraza. Ruku na srce, on i jeste jedina konstanta ove grupe, dok se ostali članovi menjaju, a da je imao jak uticaj na celokupno stvaralaštvo Ranog mraza, govori i činjenica da je naziv albuma upravo posvećen njegovoj mami. Naime, Đole je gimnaziju završio vanredno i njegova fotografija se nikada nije našla u nekom novosadskom izlogu sa ostalim vršnjacima. Pesma „Sve je dobro što se dobro svrši” govori o pubertetskom zatreskivanju koje se, kako je Balašević kasnije objasnilo, njemu zaista desilo, samo se devojka u koju se zatreskao nije zvala Lana.

Na ovom albumu našla se i pesma Neki novi klinci, emotivna balada koja nas svaki put iznova osvesti da vreme neumitno prolazi, ali nas podseti i na sopstvenu prolaznost. Godinama su Đorđa na koncertima zatrpavali belim zečevima zbog stiha u ovoj pesmi, pa je on na jednom svom nastupu odlučio da uradi suprotno – u sred pesme je napravio pauzu i publici „vratio”, gađajući on njih.

Sve više sumnjam da neko sretno i voli još

Godina 1980. donosi album „Odlazi cirkus” i delimično nam otkriva „rusku naštimovanost” Panonskog mornara. Iako će kasnije nastupiti Balaševićeva faza u kojoj preovladava „mol”, pesme poput Priča o Vasi Ladačkom, Odlazi cirkus, Život je more, pokazuju nam svu čežnjivost i specifično raspoloženje u koje se vraćamo svaki put kad čujemo prve taktove neke od ovih pesama, i kao da potpuno možemo da se saživimo sa autorom i stanjem u kojem je bio dok je stvarao ove priče. Jer, svaka od ovih pesama ima svoj tok i tematski je potpuna; toliko da može vrlo lako da preraste u film (što se i dogodilo sa Pričom o Vasi Ladačkom). Slušajući ih, potpuno su nam jasne sve te sudbine, i tužni smo zbog okruglog traga na mestu šatre, i razumemo nervozu zbog koje najbolje što možemo da izustimo bude: Pa, dobro, gde si ti? Ovde možda po prvi put shvatamo tezu koju Balašević zagovara: da su sve ljubavi tužne. Evo i pesme.

I sve su nevažne naspram nje

„Pub” je prvi samostalni Balaševićev album objavljen 1982. godine. Iako na njemu nema mnogo ljubavnih pesama, čini se da pored „Lepe protine kći” i ne bi bilo mesta za neku drugu. Ovaj hvalospev za Nju završio se – a kako drugačije – nego tužno. Svatovi su došli po nju, i to neće biti poslednji put da „parada pijanstva i kiča” prekine neku ljubav opevanu u Balaševićevim stihovima.

Al’ ovde sve štima otkad tebe imam

Apsolutni favorit publike sa albuma Celovečernji The Kid, a mnogi će reći i u celokupnoj Balaševićevoj diskografiji, postaje pesma Svirajte mi Jesen stiže, dunjo moja (ona u kojoj ponovo dolaze svatovi). Reč je o starom kabaretskom šlageru iz Budimpešte s kraja 19. veka Jesen stiže dunjo moja za koji je prepev sa mađarskog napisao Jovan Jovanović Zmaj. Ukoliko pročitamo tekst te pesme, videćemo odakle Bregoviću inspiracija za A i ti me iznevjeri. Bregović je, takođe, rekao da mu je krivo jer se on nije setio stiha Kada nisam s onom koju volem, a koju je Đole napisao za Priču o Vasi Ladačkom. Čekaj, kako beše ide ona pesma: Đurđevdan je…?

No, da se vratimo na Celovečernji The Kid. Usled popularnosti pesme Svirajte mi Jesen stiže, dunjo moja potpuno nezapaženo prolaze Neko to odgore vidi sve i Lunjo.

Bile su moderne barabe onih dana

Sledeći album koji Balašević izdaje 1985. godine nosi naziv 003. Prosto – to je treći album po redu koji izdaje bez grupe. Sa njega se posebno izdvajaju Olivera, Badnje veče i Noć kada sam preplivao Dunav. Uz dužno poštovanje Oliveri, Noć kada sam preplivao Dunav ipak nosi jači emotivni naboj, te je ona moj lični favorit sa ovog albuma, uz Slovensku, koja je, takođe, malo duže tražila put do slušalaca. Iako je Olivera nesporno bila inspiracija Balaševiću da napiše mnoge pesme, Noć kada sam preplivao Dunav ima još jednu dimenziju od kada je po njoj nazvana manifestacija kojom su se Novosađani oprostili od njega. Slovenska pesma takođe se tih dana mogla čuti sa svih strana, verovatno zbog sledećih stihova:

Ako umrem mlad, posadi mi na grobu samo ruzmarin.
Ne dozvoli tad da naprave od toga tužni treći čin.
Nek mi ne drže govore, nek drugom pletu lovore,
ako umrem mlad, zaustavljen u koraku i snu.

Tih 206 koraka

Godinu dana kasnije izlazi Bezdan i na njemu Ne volim januar. Ispostaviće se kasnije da je vrlo lako mogla da bude opevana i Karađorđeva ulica, ali da bi se eventualne pogrešne konotacije izbegle, Balašević je ipak odlučio da izmeri koliko koraka staje u Dositejevu. Osim ove pesme, na albumu su uglavnom angažovane pesme koje ćemo u ovom tekstu preskočiti (dakako, pomenućemo ih u sledećem).

Ostala je knjiga sa par nepročitanih strana

Preskačući Panta rei, dolazimo do albuma Tri posleratna druga, kako glasi i naziv knjige koju je Balašević takođe napisao. Najslušanija ljubavna pesma, zasluženo, postaje D – mol, a nasuprot njoj Još jedna pesma o maloj garavoj, vrcava, kao i Devojka sa čardaš nogama, obe ljubavne, iako sa vedrim tonom. I dok se uz D – mol provode sati u zatvorenoj sobi, uz Malu garavu i Devojku sa čardaš nogama je često znalo da se zaigra na proslavama, pogotovo onim koje posećuju tetke sa ladnim trajnama. Treba pomenuti i Ćaletovu pesmu, kao i Kad odem, iako ne spadaju u kategoriju pesama kojima se bavimo u ovom tekstu – prva od njih je za kafane, možda pre salaše, dok se druga pridružila Slovenskoj u ovim danima koji su za nama. Razlog je, takođe – tekst:

Hej, budi jaka ti,
najlakše je plakati!
To nam samo Gospod
svira jesenju sonatu.
Snio sam vrata
u tom suvom zlatu…
Strah me da prođem,
al’ proći ću.

I sve bi bilo koješta da tebe nije

Album Marim ja iz 1991. godine takođe spada u tematski šarenolike jer obrađuje različite motive. Čovek za koga se udala Buba Erdeljan ostaće zauvek zapisan podsetnik kako nijedna od nas ne želi da završi (neka slična sudbina zadesila je i Gocu iz Grlom u jagode), dok Olelole predstavlja jednu od onih pesama za koje je Balašević znao da prepravi tekst, pa tako dobijemo dve verzije iste pesme, mada opet, različite. Od predela u Španiji do menjanja planete, za koju god da se verziju odlučite, nećete pogrešiti.

Dok se sa sobom borim, da tačno izgovorim tu tešku, stranu reč – izvini

Jedan od onih života… donosi nam Posvađanu pesmu, Ja, luzer? i Provincijalku. Čini se da su sve tri specifične za određeni period života – Posvađana pesma za one koji se ne razumeju međusobno, Ja, luzer? za srećno zaljubljene čiju će tvrđavicu malo teže srušiti i Provincijalka, kao pesma za sve one koji smišljaju kako da prodangube dok ona ne sleti niz hodnik Studenjaka. Ipak, čini se da je ova poslednja u najvećoj meri poslužila kao sredstvo udvaranja, pogotovo kad na red dođu poslednji stihovi:

Napiši mi pesmu, molila je
i nisam znao da li ću umeti
voleo sam je tako lako
a, tako sam teško to znao da pokažem
a, onda odjednom raspored
mladeža na njenim leđima
kao tajna mapa pokazao mi je
u koju zvezdu treba da se
zagledam i tako
eto ti pesma, ludo jedna

To je tako, ne pravi od tuge nauku

Naposletku… je pesma po kojoj je album iz 1996. dobio ime – vrlo očekivano. Još jedna pesma uz koju se gorko pati (i još jedna u nizu koju kvare svatovi) je Poslednja nevesta. Valjda je i samom autoru preselo da mu sve velike ljubavi u pesmama oženi neko drugi, pa kroz pesmu čak i „baca kletvu“ kako buket koji uhvati devojka koja bi trebalo da bude sledeća, ne odradi posao, kako mu običaji nalažu, već da mlada koja je isti buket bacila bude zadnja što se udala. Naposletku… dođemo do situacije u kojoj se našao ne mali broj žena koji je pokušavao da popravi osobu koju voli, da bi taj pokušaj uvek završavao bezuspešno. Lik u ovoj Balaševićevoj pesmi na kraju je iznenađen ponašanjem svoje partnerke jer, kako tvrdi, ona je dobro znala ko je on. Pa, čemu onda suze?

Tako prosto, ponekad još stignemo do nas

Na albumu Devedesete, pored Stiha na asfaltu i pesme Kao talas, našla se i Nedostaje mi naša ljubav… i ovo je, možda, jedini put da neka pesma tog kalibra nije prošla ipod radara. Pitko napisana, kao, uostalom, sve Balaševićeve pesme, jednostavnim stilom, ali uz pomoć brojnih alegorija, Nedostaje mi naša ljubav je pesma uz koju je, verujem, bar svako jednom patio. I ne samo to. Duboko sam ubeđena da je broj slušanja proporcionalan jačini patnje posle raskida. Ja sam je jednom baš dosta slušala, kad sam mislila da znam šta je ljubav.

Olja je najbolja

I evo nas kod Dnevnika starog momka koji je odlučio da 2001. godine pobroji sva ženska imena koja su mu pala na pamet i od početnih slova sastavi akronim koji glasi Olja je najbolja. I svaka od ovih pesama je mala oda ljubavi. Pa, evo celog albuma.

Umalo da me potiski đilkoši konačno dotuku violinom

Rani mraz izlazi 2004. godine i posle pesme Kao rani mraz u kojoj neko traži oproštaj, verovatno zbog stvari koje je obećao u pesmi Pred zadnji sneg, dolazimo do bolnog saznanja kako je kad Tvoj neko prestane da te voli.

Malo moje ćudljivo
Pusti šta je bilo
Ne budi zlopamtilo
Obići svet je zbog tog
Uzbudljivo
Da bi se ovde vratilo
Digni tu lepu glavu
Pogledaj me bar
U suzici što blista
Čuda se trista vide
Tvoja je sreća samo tvoja stvar
Al’ zato tvoja tuga
To je već priča druga
To na moj račun ide

Lako je kad te neko
Ni ne zavoli
Tad samo tamna strana
Srca zaboli
Teško je kad za nekog jedinog
I svog postaneš zrnce soli
Teško je kad tvoj neko
Prestane da te voli

Zabavnjaci me ne smatraju za svog, jer ne prihvatam neke njihove šablone, rokeri takođe. Narodnjak nisam, te sam prinuđen da lebdim u nekom svom prostoru i zbog toga dolazi da mi se tu i tamo ponešto uskrati“, objašnjavao je Đorđe Balašević 1986. godine. U tom njegovom prostoru imalo je sasvim dovoljno mesta za sve ljubavi i priče koje ćemo, sasvim sigurno, nastaviti da slušamo, iako su tužne, mada, Đole bi rekao, drugačije ne mogu ni biti.

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Preporučeni tekstovi