fbpx

O kratkometražnom filmu Home sa autorkom Jelenom Bosanac

U nastavku serije intervjua sa mladim autorima kratkog metra, razgovarali smo sa jednom od autorki kratkometražnog filma „Home'', Jelenom Bosanac.

4. June 2020

Tokom perioda izolacije, četiri srpske autorke iz dva različita evropska grada snimile su film „Home’’ koji je ušao u uži izbor prvog Corona Short Film Festivala. Autorke su se kroz medij filma bavile sopstvenim osećanjima, prostorom i vremenom koje ih okružuje u svojim karantinima. U režiji rediteljke Tanje Brzaković i glumice Jelene Bosanac, film u trajanju od nepunih 5 minuta beleži punih 24h i to svaki minut jednog dana u izolaciji. Tekst za film je pristigao iz Milana, žarišta virusa, a napisala ga je novinarka Milkica Stanković, koja je u svom karantinu pronašla utočište u razgovoru sa biljkama. Tema teksta je ljubav, a ona je, kako autorke kažu, univerzalna. Baš zato je isti uklopljen u ideju o kratkom filmu koja se razvijala u drugom gradu, Berlinu. Projekat je upotpunjen muzikom kompozitorke i pijanistkinje Miše Cvijović. Razgovorom sa autorkom filma i glumicom Jelenom Bosanac nastavljamo seriju intervjua sa mladim autorima kratkog metra. Jelena nam je prenela utiske sa snimanja filma u ovako specifičnim okolnostima, poruci koju ovo kratkometražno ostvarenje nosi i sopstvenom stvaralaštvu kroz ostale umetničke medije.

Tanja Brzaković i ti se potpisujete kao rediteljke „Home’’. Kako je došlo do poklapanja tvoje i njene ideje i kog trenutka odlučujete da snimate film?

Jelena Bosanac: Tanja je pomerila radni sto bliže prozoru i iz posmatranja ljudi u susednim zgradama, počele su da se rađaju filmske slike. Meni je prenela ideju – 24 časa snimanja kroz prozor, jedan kadar sniman u time-lapse tehnici, ja stojim. To je bila četvrta nedelja karantina i moje opsesije da iz sata u sat proveravam broj novozaraženih, tako da sam se zdušno upustila u planiranje filma: određivanje pozicija i dužina vremena stajanja, posmatranje kretanja svetla u toku dana… Tanja je želela odraz video projekcije u prozoru, ja sam insistirala da ta slika bude nešto što predstavlja njeno vreme tokom karantina i tako se pas Sunčica našla i u ovom projektu. Bilo je tu i puno matematike, koja nam je zadavala najviše muke. I, naravno, fizičkih priprema za ovaj poduhvat.

Plakat za film „Home”, Jelena Bosanac

Šta je ideja i poruka koju narativ ovog filma nosi? O kakvim osećanjima i sećanjima je reč?

Film postavlja pitanje: Gde je dom? U nama, našim sećanjima ili u fizičkom prostoru u kome se nalazimo? Tekst je univerzalna priča o ljubavi i potrebi da budemo sa našim najmilijima, traženju i pronalasku smisla u onome čime smo okruženi, dodeljujući mu ulogu onih koji su daleko. Slika je vizuelizacija našeg unutrašnjeg stanja tokom karantina, gde oblaci i probijanje sunca kroz oblake, savijanje drveća pod naletom vetra, odlično prikazuju sve nivoe unutrašnjeg nemira i nemoći u toku jednog dana, kroz koje je svako od nas prolazio. Muzika u velikoj meri doprinosi dramatici tog osećanja jer stoji u kontrastu sa tekstom i glasom, koji u sebi nose utehu i mir.

Tekst iz filma nastao je nevezano za ovo ostavarenje, a pisala ga je Milkica Stanković. Kako ste isti pronašle i na koji način se on adaptirao na već postojeću ideju?

Listajući Instagram pojavila mi se slika Milkicinog balkona u Milanu i prva rečenica: „Pogled s terase koji dugo tumara i traži smisao.”  Tekst sam pročitala u dahu pomislivši kako bi moglo da se uklopi u naš film, jer govori o ljubavi i emotivno vas vodi u drugačiji svet od onog koji vam pruža naša berlinska slika. Sutradan sam ga pročitala Tanji, a ona je pitala da li je to pisano za naš film i kako uopšte možemo da dobijemo prava. Momentalno sam kontaktirala Milkicu, koja je bila više nego uzbuđena i radosna da učestvuje u našem projektu. Nikakve veće adaptacije nije bilo, sem što smo reč terasa zamenili rečju prozor. Ono što je divno jeste da ova dva umetnička dela postoje nezavisno jedno od drugih, ali se na organski način u „Home“-u nadopunjuju.

Muzikom se bavila Miša Cvijović. Da li ste na početku imale ideju kakav će zvuk pratiti ovu priču ili je i ona, poput teksta pronašla svoju svrhu nasumično?

Znale smo samo da će to biti Mišina kompozicija, jer nas tri „Berlinerke” uspešno sarađujemo i na drugim projektima ovde i odlično se razumemo. Miša je imala vrlo nezahvalan zadatak, da na osnovu dva videa od po desetak sekundi, pogodi celu atmosferu filma, ali da je ne pocrtava. Takođe ni jedna od nas nije znala kakav će film zapravo biti, jer nismo mogli da predvidimo vremenske promene u ta 24 časa. Miša je poslala tri predloga svojih već završenih kompozicija i prvi je bio taj.

Fotografija: Tanja Brzaković, Jelena Bosanac

Šta je to što povezuje sve četiri autorke ovim delom?

Iznenađenje, kreativnost u karantinu, potreba za stvaranjem.

Koliko je teško snimiti film, kada se autorke istog nalaze u tri različite države (Srbija, Nemačka, Italija)?

Film se i zove „Home“ i neminovno je da se delom odnosi na naše domove, koji su u Srbiji, ali koje sada posmatramo iz svojih novih domova. Komunikacija između nas nije bila teška, bilo je teže komunicirati sa samim sobom. Jer kada živite „preko” ne može da vas ne interesuje ono što se dešava u vašoj zemlji, u vašem domu. A mi smo bili bukvalno rastrzani merama, koje je vlast u Srbiji donosila i mnogo smo više brinuli za one tamo, nego što smo brinuli za sebe. To je bilo zapravo najteže, pokupiti se i opet sastaviti i biti tu kao kompletna ličnost za projekat.

Kakav je bio proces stvaranja, uklapanja, zatim obrade i najinteresantnije, na koji način ste komunicirale tokom rada na filmu?

Ovo je verovatno jedinstven projekat, gde je produkcija trajala mnogo duže od postprodukcije. Snimanje smo završile dva sata pre isteka roka za prijavu na festival. Na raspolaganju sat i po vremena da uklopimo sve komponente. Nije bilo previše komunikacije, jer nije bilo ni vremena da se nešto drugačije proba, doda, oduzime… sve se zapravo odvilo u tom pripremnom periodu, u vedrom i sunčanom Berlinu. Sve je bilo do tančina proračunato, sem tog čuvenog faktora vremenskih promena, koje nismo znali da li će biti na našoj strani. Ali, audaces fortuna iuvat (lat. sreća pomaže hrabrima).

Fotografija: Tanja Brzaković, noćni snimak, kadar iz filma „Home”

Šta za tebe predstavlja sećanje?

Ja sam vrlo senzitivan tip i čulo mirisa me najbrže vraća u neke prošle situacije, ali sam primetila da su neke stvari, koje ne leže u davnoj prošlosti, maglovitije, jer nemaju „okidač” koji ih priziva. Tako sam se juče iznenada setila jednog kafića u Berlinu, jer sam prolazila tim delom grada. Videla sam ukrase na stolovima, vez na jastucima i raznobojno stakla, kada sam ušla da tražim toalet. I sve se nekako lagano gradilo u mom sećanju, zapravo više je ličilo na spuštanje prašine i otvaranje slike. Možda sam je tako oživela i dala joj drugu šansu da postane sećanje.

Snimiti film u ovakvim uslovima svakako je bilo drugačije iskustvo. Da li ste pronašle i neke benefite ovakvog rada zbog kojih će se nastaviti online stvaranje?

Iskreno nisam razmišljala o tome. To je bilo prilagođavanje trenutku. Ukoliko postoji izbor, to bi za mene uvek bio živ kontakt sa drugom osobom. Ukoliko ne, znamo da može i drugačije, ali mislim da su mogućnosti, konkretno što se produkcije tiče, dosta ograničene.

Da li ekipa filma „Home’’ ima na umu neko novo ostvarenje u istom sastavu?

Neke stvari se neplanski dese.

Šta je izolacija, osim snimanja ovog filma, tebi kao umetniku donela?

Spoznaju da je toalet papir neprocenjiv, ali i vrlo otporan, da moze da izdrži teret od 50-60 kila (u „Home-u” stojim na pakovanju toalet papira); da je status umetnika u društvu vrlo nedefinisan, da se i u krizi ne briše podela umetnika na jednake i jednakije, da se umetnička dela u očima naroda kreću od „hleb nasušni” do „trice i kučine”. Pa, i činjenicu dok se uspostavlja normalan tok i nastavak radnih aktivnosti, umetnici i dalje sede izolovani od tog dela života.

Donela mi je još ostvarenje moje decenijske želje da gledam Gillian (Anderson) i Benedicta (Cumberbatch) na sceni i da potvrdim da su granice u glumačkom stvaralaštvu nepostojeća kategorija.

Osim glume, baviš se i performansom. Šta je ono što performans izdvaja u odnosu na ostale umetničke medije u tvom slučaju?

Performans je nešto što mi dopušta da se igram, da istražujem, da sama smišljam „pravila”. Tu me prvenstveno vodi impuls i nemam momenat racionalizovanja, dok stvaram. Tek kada vidim šta sam dobila, tražim priču iza toga, opravdavam stvari. U mom prethodnom video artu „Molding a dream”, pojavila se tema sna sasvim slučajno. Performans je snimljen na Fuerteventuri 2016. godine, a dve godine kasnije vratila sam se na taj video zapis i odlučila da ga pretočim u video art. Zadatak: istraživanje naše sposobnost da utičemo na san, dok smo istovremeno posmatrač i učesnik istog. A zašto baš san? Muzika je jedan od dominantnih elemenata, možda i vodeći u ovom radu, a kompozicija, čija je autorka Janja Lončar, se zove „Oblikovanje sna”. Meni nije preostalo ništa drugo, nego da se vodim tim elementom, koji mi je „slučajno”(večito pitanje: sudbina ili slučajnost?) dat.

Performans „Modeling a dream” („Oblikovanje sna”), Jelena Bosanac

I ovaj kratki metar je poput video performansa u trajanju od 24h. Kakva osećanja i misli su proticali tokom izvođenja ovog rada? Koliko si vremena zapravo bila ispred kamere?

U stanju u kome telo, pa čak i disanje, morate da držite pod kontrolom i gde već nakon nekoliko minuta dolazi do fizičkog bola, teško da imate vremena da mislite nešto veliko, duboko. Ono čime sam se ja bavila jeste skretanje misli od tog fizičkog bola, te sam tako za vreme stajanja gledala seriju, slušala audio knjigu na nemačkom, Josipu Lisac, igrala sudoku na telefonu… Ali postojala je jedna poza, gde sedim na prozoru, u kojoj je vladala tišina. U njoj sam osvešćivala svoj bol i posmatrala kako moje telo prevazilazi tu granicu trpeljivosti, zatim nelagodnosti i počinje da trne, da se oduzima… Kada su trnci počeli da se šire mojim licem, odlučila sam da je to dovoljno. Koliko sam ostala u toj pozi? Oko 35 minuta. Koliko je to u filmu? 6 sekundi. Ukupno sam stajala oko 10 sati, a najduže u jednoj pozi – 3 sata. Jutarnje stajanje, kada je telo još uvek uspavano, a dan se tek rađa, za mene je imalo katarzičan momenat. Setila sam se prvih jutrenja u manastiru Gradac. Eto, jedno sećanje evocirano svitanjem, cvrkutom ptica i fizičkim umorom.

Već godinama živiš i stvaraš u Berlinu. Koja je osnovna razlika između berlinske i beogradske umetničke scene?

Da, već sedam godina sam u Nemačkoj i isto toliko van tokova beogradske umetničke scene. Koliko uspem da ispratim po društvenim mrežama, čini mi se da se Beograd otvara po pitanju neinstitucionalnih pozorišta i da nezavisna scena doživljava procvat. To je, naravno, neuporedivo sa Berlinom, koji maltene u svakoj drugoj ulici ima jedno manje pozorište, ali je vrlo bitno za Srbiju, da se pruža mogućnost mladim umetnicima da rade i da stvaraju prostor za sebe u sistemu koji je vrlo zatvoren. Jedino još mogu da se nadam da će ta beogradska „slobodna scena” opstati i da će umetnici koji tu rade dobiti još veću podršku publike, ali i države, jer svi znamo da se od entuzijazma ne živi. Ali s obzirom na ponašanje vlasti u ovoj vanrednoj situaciji u odnosu prema kulturi, ta moja nada zaista zvuči entuzijastično.

Fotografija: Aleksandar Kalezić, kratki film Volja Božija, na slici: Jelena Bosanac i Vladimir Tešović

Naslovna fotografija: Tanja Brzaković

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *