O sudbini, Ikei i sitnim uzbuđenjima sa Filipom Grujićem

Grujić nam otkriva šta ga nervira, u čemu uživa, zašto se avantura junaka romana Podstanar završava na moru i koje pisce voli da čita.

4. February 2021

Filip Grujić je već odgovarao na mnoga novinarska pitanja, a kako i ne bi – za dve godine osvojio je dva najznačajnija pozorišna priznanja – najmlađi je dobitnik prestižne Sterijine nagrade za originalni domaći dramski tekst (Ne pre 4:30 niti posle 5:00, 2019), kao i nagrade za dramsko stvaralaštvo Borislav Mihajlović Mihiz (2020). Autor je drama Kako ja ovo sinu da objasnim?, Ovde je lepo – sečem drva, jedem pasulj, Tamo gde pevaju, kao i romana Bludni dani kuratog Džonija (Samizdat B92) i Podstanar (LOM). Aktivno radi za film, pozorište i televiziju. Postavljanje mnogo istih pitanja dovodi do davanja mnogo istih odgovora. Zamolili smo Filipa da nam kaže makar nešto što nije nigde drugde. I čini se da jeste – uz dve rakije i kafu u blizini Narodnog pozorišta u Beogradu.

Filipe, tvoj roman Podstanar je bio u užem izboru za Ninovu nagradu, čini se da je veoma primećen – govori se o njemu i u kritičarskim, ali i u širim čitalakim krugovima. Tako je bilo i sa tvojim prvim romanom. Ako se ne varam, i on je bio u izboru za Ninovu nagradu?

Ja sam sa prvim romanom upao u crnu rupu Ninovog kalendara. Roman je objavljen 21. decembra, zakasnili smo sa slanjem na konkurs i zato ne pripada nijednoj godini. Prijave su do 15. decembra, a od 1. januara kreću nove. Biću iskren kada je reč o Podstanaru – meni svako takmičenje znači i u njemu uživam. Odrastao sam trenirajući tenis, skakao sam u dalj na Štrandu, igrao sam poker u kamenčiće… Meni takmičenje odgovara. I sad se takmičim sa samim sobom da dam što bolji intervju, jer si me prozvala da dajem svima slične odgovore.

Nisam dovoljno zreo i nemam dovoljno putera na glavi da bih mogao da kažem baš me briga za Ninovu nagradu ili to je propalo. Nije propalo. Meni mnogo znači. Sviđaju mi se čak i ti krugovi – širi, uži, najuži. Ja volim da se diže fama, volim dramu i svaki osećaj koji iskače iz onog svakodnevnog. Stvarno sam bio u konstantnom uzbuđenju. Nije mi čak toliko ni do toga da je dobijem, a naravno da bih voleo. Više mi je do uzbuđenja, do drajva, do nekog čekanja i neizvesnosti. Mene takmičenje podstiče čak i kad pišem. Ne volim da igram kao Suarez u fudbalu i da grizem protivnike, to je besmisleno, ali volim kada priznamo jedni drugima da se takmičimo i da smo malo sujetni i ljubomorni. Ja jesam, a znam da i drugi jesu. 

Nisam dovoljno zreo i nemam dovoljno putera na glavi da bih mogao da kažem baš me briga za Ninovu nagradu ili to je propalo. Nije propalo. Meni mnogo znači.

Da li je beše Hemingvej rekao da ne želi da čita knjige drugih pisaca – ako je loše, ne želi da čita jer je to loša književnost, a ako je dobro mrzeće autora jer je bolje od onoga što je on sam napisao. 

Hemingvej je imao prepisku sa Ficdžeraldom koja je prelepa. Ficdžerald mu je stalno slao rukopise, a Hemingvej mu nikad nije rekao da mu je roman dobar. Samo je ponavljao da ništa od napisanog nije dostojno njegovog talenta. Tako je i danas. Meni kad neko pošalje…

Rukopis? 

Pa, kucopis (smeh). Uvek se malo uplašim pre nego što uronim u to. Šta ako je mnogo bolje od svega što sam ja napisao? Ipak, kad prođe vreme, bude mi veoma drago zbog uspeha knjige kolege ili koleginice. To je samo prvi impuls. 

Pomenuo si malopre i svakodnevicu. Svi mi strahujemo od dosade, od toga da ne upadnemo u nekakvu rutinu i da nam ne postane svaki dan samo odrađivanje stvari. Tvoj lik se ponaša flanerski na početku romana i uopšte se ne boji toga, čak i snažno grli taj osećaj. Da li je to zato što dolazi u novi grad? 

Šta zamišljaš kada znaš da treba da ideš na neko nepoznato mesto? Može ovo da bude retorsko pitanje, a možeš i da mi kažeš.

Zamišljam, recimo, pijacu. 

E, pa i ja isto. Zamišljam kako negde kupujem baget i to me čini beskrajno srećnim. Ja sam putovao sam. Uzeo sam Interejl i otišao u Švedsku. Radovao sam se toj apsurdnoj i apsolutnoj samoći. U nekom trenutku i sve te šetnje i sva ta iskustva postanu dosadna. Sve postaje rutina. Sitna uzbuđenja su ono što drži pozornost u tebi.

Tvoj lik je sve vreme u jednoj vrsti unutrašnjeg monologa i stalno traži ta sitna uzbuđenja. Kada sretne komšinicu Tamaru kaže sam sebi da je upravo ona njegovo sitno uzbuđenje. Sve vreme se pita da li će je i kada sresti… Možda svi stalno jurimo to. To može biti, recimo, flertovanje.

Da, flertovanje je možda osnov ljudske komunikacije. To je, recimo, sitno uzbuđenje koje drži, da se poslužim sada aktuelnim izrazom, endorfin visoko.

Ili odlazak u Ikeu. I to je sitno uzbuđenje, zar ne? Ikea je mesto istovremene sreće i tuge. Zašto tvoj lik odlazi u Ikeu? 

Ikee toliko dugo nije bilo u Srbiji i možda je baš zbog toga Ikea za mene mesto titrajuće sreće. Ikea je jedna od kolevki kapitalizma. U njoj postoji nešto voajersko, u gledanju svih tih domova koje nikada nećeš imati. Većina ljudi kod nas dođe u Ikeu da kupi nekakve sitnice, ne da uredi ceo stan. Ikea je, dakle, vrhunski prostor za voajerizam, a svaki voajerizam pruža uzbuđenje i tugu istovremeno. Prilikom svakog odlaska ponovo osetiš osećanje ushićenja i tuge. 

Još nešto je povezano sa upravo tim osećajem – strah od samoće. I tebe, pretpostavljam, plaši samoća?

Užasno. Sad mogu da navedem nešto što sam prepisao – zrelost je preduslov za samoću. Ne znam da li se slažem sa tim ili ne, ali samoća, kao što znamo, nije uslovljena ljudima, već sopstvenim osećanjem. Imao sam taj osećaj, kao i moj junak, kada ostanem sam u stanu, da moram da izađem uveče. Ne znam šta da radim i kako da ispunim vreme. Bilo je perioda kada sam i ja spavao sa uključenim svetlom jer ti je lakše da zaspiš ukoliko ne kažeš sam sebi da je vreme za spavanje. Teško je ugasiti svetlo i zaspati, jer kada se ugasi svetlo ne postoji ništa oko tebe. Za to mogu da vežem i strah od smrti – oko tebe nije ništa, samo ništavilo. Samoće se više plašim nego smrti. Ne plašim se ničega što nosi život. Samo se plašim tog ništavila i samoće. Kada se pomiriš sa smrtnošću, pomiriš se i sa samoćom. I to je možda ona zrelost sa početka odgovora. 

Kada već pominješ zrelost – ono čega si se dotakao u ovoj knjizi jeste razvoj jednog partnerskog odnosa do one tačke koju možemo nazvati zrelom. Tvoj lik se u takvom odnosu ne snalazi, a zašto? Šta ga muči? 

Pokušaću da ne odgovorim iz ugla knjige. Čini mi se da je veza jedan od najkompleksinijih odnosa na svetu. Ti uđeš sa svojim bagažom, osoba uđe sa svojim… Svaka nova veza podrazumeva sve više i više prtljaga. Toliko truda se ulaže u takav odnos (često uzaludno), ali opet bez toga ne možeš. Makar ja ne mogu. Možda neko može. Stalno pratimo nekakve već zadate obrasce i stalno pokušavamo da se prilagodimo tome. I onda ti odjednom zapadne ljubav u neki obrazac. I to je pitanje sad šta je naučeno, šta je istinsko… Velika je to tema. 

A sada sledi još jedna. Kakav odnos imaš prema sudbini? To je još jedna tema koju promišljaš u romanu Podstanar. Da li te takva pitanja opterećuju? 

Na ovako teško pitanje neću odmah da odgovorim. Neću odmah da brbljam. Ja se divim ljudima koji imaju jasne odgovore na ovakva pitanja. Da li postoji bog? Ne? Da? To je isto kao da li postoji sudbina. Mene plaše obe strane. Bojim se i smrtnosti i besmrtnosti. Zastrašujuća je ideja o povezanosti svega. Šta to znači? Da možeš da uradiš šta god, da doneseš bilo kakvu odluku, a završićeš na istom. Na šta onda svedeš stvari – na boga ili verovatnoću. Uvek odmotavajući klupko dođeš do niza slučajnosti. To je onaj deo u romanu o traženju posla… Život bi bio potpuno drugačiji samo da nam je u nekoj situaciji korak bio malo duži. Nemam pametan odgovor. Plašim se svega toga i to je jedino što osećam. 

Dao si čitaocima katarzičan kraj poglavljem Moje more (i moje prihvatanje). Zašto se avantura tvog junaka završava na plaži? 

Zamišljao sam mnogo nihilističkiji kraj kada sam počeo da pišem roman. Hteo sam da bude mračnije i tužnije. Ipak bila je potrebna nada. Kada sam prelistavao stranice, pomislio sam – okej, imaš radnika u Ikei koji je srećan bez razloga. Ako je neko srećan bez razloga sreća i dalje postoji, čak i ako je ne osećaš u sebi. Dovoljno je da sreća i dalje negde postoji.

More je oslobađanje. Taj trenutak u kom gledaš u nešto što je mnogo veće od tebe i što može da bude sve na ovom svetu. Ja ne znam da semiološki objasnim zašto more, ali svi znamo kakav osećaj more pruža. Ja sam roman završio u maju kada smo bili u karantinu. Očigledno je svima nama u tom trenutku bila potrebna nada. Verovali smo u to da će uskoro biti bolje i da ćemo pobeći negde, možda baš na to more. Mogu to da povežem tako, sa ove distance. Za deset godina će se možda nešto veće od toga nametnuti kao odgovor. Hteo sam da nazovem roman Sutra idem na more ili Sutra pomeriću brdo… 

Koliko se oslanjaš na autobiografsko prilikom pisanja (uz svest da postavljam pitanje na koje je nezahvalno odgovoriti)?  

Okolnosti mi nisu bliske, ali su mi bliska osećanja. To je ono što mogu da kažem za svaki svoj tekst. Radnja nije ispovedna, ali ono što osećam je ono što u tu radnju utkam. Ja nisam radio na građevini i nisam tražio posao u Ikei, ali ono što osećam to napišem. Ali opet, tu je sad ono staro – ne bi trebalo da ti pisanje bude zamena za psihoterapiju.

Volela bih da intervju završimo portretski. Ko je na tebe uticao, kako si se opredelio za pisanje, kako si formirao ukus? 

Ukus najpre muzički. Odrastao sam na panku. Bendovi su formirali način na koji izražavam sebe. U srednjoj školi sam imao bend. Putovali smo, svirali smo i to me je oslobodilo treme od javnog nastupa. Tek sam na faksu počeo da čitam. U srednjoj školi nisam imao strpljenja. Sva sreća pa se dogodio Erlend Lu na sajmu. Nepopularno je govoriti o njemu kao o velikom piscu, ali on je na mene uticao. Približio mi je književnost na neki način. Milena Marković je uticala na to da se zainteresujem za romantičare. Oni su dalje uticali na shvatanje glavnog lika kao persone koja negde ide i mnogo toga hoće. Ja mnogo hoću i stalno idem i zato mi je to prijalo. Ta misija glavnog lika je nešto što volim i kod savremenih pisaca. Volim da čitam Knausgora, od njega svašta može da se nauči, recimo, poimanje detalja… Mogu ovako u nedogled. Trudim se da mnogo čitam i baš pratim domaću savremenu književnost. 

Koga bi izdvojio? 

Roman koji me je oduševio je Yugoslav Ane Vučković. Čitao sam skoro Darka Cvijetića koji sjajno piše. Sad čitam Luizu Buharovu… Mislim da naša književnost ide u odličnom pravcu. Lišila se istorije, lišila se velikih tema i prešlo se na temu čoveka, a ne čoveka u istorijskim okolnostima. Meni je jasno što ljudi rođeni šezdesetih i sedamdesetih pišu o ratu. To je nešto što je, nažalost, obeležilo njihove živote. Mislim da je našu generaciju obeležilo nešto drugo i da mi o tome treba da pišemo. Malo me nervira kad se neka tema iskorišćava samo zato što ima prođu. 

A šta te još nervira, a u čemu uživaš? 

Uživam u fudbalu – u gledanju i u igranju. Uživam kada lako nađem parking. Uživam u šetnjama po gradu jer svakodnevno to radim. Uživam u sedenju u kafićima i restoranima. To je sve uobičajeno. Izrazito uživam u građevinskim radovima. Znam svaki građevinski rad u kraju – ko je izvođač, kada je počela gradnja, kada se završava… Opsednuto gledam one table i nacrte. Volim da gledam kako se gradi. 

Uživam u fudbalu – u gledanju i u igranju. Uživam kada lako nađem parking. Uživam u šetnjama po gradu jer svakodnevno to radim. Uživam u sedenju u kafićima i restoranima. Izrazito uživam u građevinskim radovima.

Iako je estetski neprihvatljivo? 

Uzbuđuje me. Mene spomenik Stefanu Nemanji uzbuđuje, iako izgleda grozno. Mene Beograd na vodi uzbuđuje. Meni je sve to odvratno, ali volim da vidim kako nešto raste. Stalno čitam knjige o arhitekturi. To je manija koja će u meni uvek postojati, a istu maniju ima i moj otac. Ja sam živeo u Nušićevoj ulici u vreme kada su rekonstruisali Trg republike. Išao sam svako jutro kao penzioner sa rukama iza leđa i gledao kako napreduju radovi i kako premeštaju one kocke sa jedne strane na drugu. Sramotna je to stvar u vezi mene. 

Posle ovakvog priznanja, kaži nam konačno i šta te nervira. 

Nervira me kada neko sa kim se takmičim nema žara – igramo pes ili fudbal, moj protivnik gubi i kaže pa, dobro, šta sad. Malodušnost me nervira, kao i umor. Nervira me kada izgubim dan u stanu. Odrastao sam u šetnjama – hvala majci koja me je maltretirala. Šetali smo svaki dan bez obzira na prilike. To me je tada mnogo nerviralo, a sada me nervira kada ne izađem ceo dan. Samo cirkulišem i menjam mesta na kojima radim, jer ne mogu kod kuće. 

Fotografije: Milena Arsenić

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Prijavi se na Oblakoderov Newsletter i na kraju svakog meseca na mejl ti šaljemo pregled najupečatljivijih tekstova iz prethodnog meseca, informacije o aktuelnim događajima i razgovore sa aktivnim glasovima, mladima koji menjaju društvo!

Uspešno ste se prijavili!