O transrodnosti i aktivizmu sa Sonjom Sajzor

Kako izgleda svakodnevica transrodnih osoba u Srbiji

1. April 2021

Šta je transrodnost? Sa kakvim se izazovima i stigmama suočavaju transrodne osobe, na koje prepreke nailaze u zdravstvu, prilikom traženja posla i iznajmljivanja stanova – samo su neke od tema i pitanja kojima se trans aktivistkinja Sonja Sajzor bavi u svom vlogu na njenom YouTube kanalu. Osnivačica je Tronik Laba, kolektiva nezavisnih kvir umetnika i producentkinja istoimenih Tronik Lab kvir pank žurki, na kojima nastupa kao DJ i zahvaljujući kojima je dreg umetnost postala još vidljivija u našoj zemlji. Osim toga, Sonja se bavi muzikom i iza sebe ima dva albuma Prudence (2018) i Nocturnal (2019).

Ovog puta razgovor smo usmerili na njen aktivizam, osvetljavanje problema sa kojima se trans osobe svakodnevno suočavaju, TERF pokret i nesolidarnost unutar same LGBT zajednice.

Fotografija: Aleksa Vitorović

Transrodne osobe se susreću sa višestrukim stigmama koje ih prate, ali hajde da počnemo od problema pri nalaženju posla.

Sonja Sajzor: Transrodne osobe prati mnoštvo stigmi. Prilikom zapošljavanja, osoba mora da prođe kroz proces legitimisanja. U tom momentu, ukoliko transrodna osoba još uvek ne ispunjava uslove za promenu imena i oznake pola u dokumentima, dolazi do prisilnog autovanja: osoba mora da objasni zašto ona izgleda kao žena, a u dokumentima je muški pol/ime i obrnuto. U toj fazi razgovora, poslodavci često menjaju ton, gube interes i prestaju da razmatraju opciju da tu osobu zaposle. Što zbog ličnih predrasuda i netrpeljivosti, što zbog straha oko administracije i bezbedosti.

Pored toga, pričala si o problemima kada je u pitanju iznajmljivanje stana.

Što se tiče iznajmljivanja stanova, stanodavci kod nas retko praktikuju potpisivanje ugovora o najmu, ali najčešće traže fotokopiju lične karte, pri čemu opet dolazi do prisilnog autovanja. Naš slučaj je da uglavnom stanodavci odbiju da izdaju stan, i tim slučajevima su uključene i česte predrasude kako što je, na primer, da su sve transrodne osobe seks radnice i da će stan koristiti za prostituciju.

Kao treći problem, koji si isticala kao jedan od glavnih, jeste u sferi zdravstva. Koliko je i tu društvena etiketa prisutna?

Polovi se razlikuju po anatomiji, genetici i hormonskim obrascima, te se logično različite bolesti različito manifestuju kod muškaraca i kod žena. Kada si transrodna osoba koja, na primer, hormonskom terapijom menja svoj dominantni polni hormon, ili, pak, oblik svojih genitalija operacijama, neke bolesti se mogu manifestovati drugačije nego kod pola namenjenog na rođenju. Trans osobe takođe mogu doživeti poteškoće prilikom pokušaja pristupanja zdravstvenom osiguranju ukoliko još uvek nisu promenile zakonsku oznaku pola ili ukoliko nam treba pregled atipičan za rod sa kojim se identifikujemo. Na primer, preduslov za operaciju za trans žene je ultrazvuk testisa, dok je kod trans muškaraca to ultrazvuk materice. Veliki broj ljudi, čak i onih koji su medicinski pismeni, je zbunjeno kada osoba koja izgleda kao žena traži pregled testisa, i često dolazi do diskriminacije, jer su transrodna tela stigmatizovana i u medicini.

Jedan od svakodnevnih problema je i legitimacija, o čemu si i ti pričala u svom vlogu. Koliki je to izazov i kako transrodne osobe trenutno izlaze na kraj sa tim?

Imala sam tri faze: na samom početku tranzicije mi je i dalje u ličnoj karti bilo muško ime, fotografija i pol, i imala sam puno problema kada dođem na šalter u pošti ili banci. Moja startegija je bila da se ponašam kao da nisam trans, već kao dečko koji je samo feminiziran. Obukla bih široku trenerku da se ne vide grudi, skinula bih šminku i lak za nokte, vezala kosu u nizak rep ili je sakrila pod kapu i trudila se da pričam na šalteru dubljim glasom. Međutim, izgledala sam sumnjivo. Izgledala sam kao devojka koja glumi muškarca. Često sam bila okrivljena da sam ukrala ličnu kartu od brata. Šalterski radnici bi gledali u moju ličnu kartu, pa u mene, pa bi pozvali koleginicu da čuju njeno mišljenje, pa šefa,.. Bilo je vrlo naporno, ali su onda navikli na mene, jer sam stalno išla u istu poštu i istu banku. Kasnije sam shvatila da postoji opcija promene imena u rodno neutralno, pa sam svoje promenila u Minja, a takođe sam se slikala ponovo i na fotografiji sam takođe izgledala kao žena. Tada mi je postalo mnogo lakše i uglavnom šalterski radnici nisu pravili nikakav problem i nisu primećivali oznaku „M” tamo gde piše pol. U 2019. godini sam ispunila sve kriterijume za promenu oznake pola u dokumentima i promenila sam ime u Sonja. Kada sam dobila novu ličnu kartu, poslala sam pedesetak CV-jeva i na nekih desetak su me pozvali na razgovor i na svim su me prepoznali (smeh), jer sam već bila dosta vidljiva u javnosti.

Veliki problem koji je posledica diskriminacije i stigme transrodnih osoba je nasilje koje trpe. Koliko često napadači i nasilnici budu zaista kažnjeni?

Ja nikad nisam prijavila nasilje policiji. Jednom sam, teškog srca, nakon razgovora sa prijateljima koji su me ubedili, otišla da prijavim da su mi ukrali telefon na Zelenjaku. Naivno sam se nadala da će ga policija naći, jer u tom trenutku stvarno nisam imala novca da kupim novi. Sve sam im lepo ispričala, uzeli su moju izjavu i sve je bilo okej do momenta kada je bilo vreme da pokažem ličnu kartu. Tada, policajac je potpuno promenio ton, energiju i pristup. Prijava krađe telefona se pretvorila u ispitivanje – šta ja (koja sam prijavljena da živim u Šapcu) radim u Beogradu? Ko meni izdaje stan? Da li me je stanodavac prijavio da živim na toj adresi i da li plaća porez državi? Kod koga radim? Da li imam ugovor o radu ili radim „na crno”? Zašto imam pirsing u septumu i tako dalje. To je bilo 2016. godine i to je jedini put da sam otišla u policiju da bilo šta prijavim. Trans osobe koje znam, kada god su otišle da prijave bilo šta, imale su loše iskustvo, gde su doživele ponižavanje od strane policije. Imam mnogo prijateljica koje strahuju da prijave nasilje, a pogotovo seksualno nasilje, jer znaju da policija ne samo da neće učiniti ništa po tom pitanju, nego postoji mogućnost i da ih ponižava zato što su trans.

Kako su transrodne osobe predstavljanje kroz pop kulturu?

Svima bih preporučila da odgledaju dokumentarac koji se zove „Disclosure‘, kao i vlog Linsday Ellis pod nazivom „Tracing the roots of pop culture transphobia”. Dokumentarac i vlog se bave načinom na koji su transrodne i rodno ne-konformirajuće osobe predstavljane kroz književnost i kinematografiju u poslednjih 100 godina, i time kako je ta prezentacija stvorila, ili, pak, očvrsnula stigmu sa kojom se suočavamo: da su transrodne osobe perverznjaci, psihopate i ubice. 1916. godine u nemom filmu „Judith of Bethulia”, kurtizana Judith ubija cara, a njegov leš pronalazi rodno ne-konformirajući lik koji biva okrivljen za njegovo ubistvo. Vremenom, arhetip rodno ne-konformirajućeg muškarca/trans žene ubice i psihopate je postao učestaliji, pojavljujući se u filmovima kao što su Psycho (1960), Dressed to kill (1980) ili The silence of the lambs (1991). Odstupanje od patrijarhalnih šablona muževnosti od strane femininog muškarca ili trans žene je na filmu, vek unazad, izjednačavano sa predatorskim i sadističkim ponašanjem. Vremenom je ovo počelo da se menja i danas na filmu postoje tačni prikazi transrodnih osoba, zahvaljujući serijama kao što su „Pose” ili „Veneno” u čijem režiranju učestvuju trans osobe i uloge tumače glumci i glumice koji su zaista trans.

Fotografija: markosworldofphotography

Fotografija: Aleksa Vitorović

U kojoj meri je problem LGBTIQ+ zajednice međusobna netrpeljivost i nesolidarnost?

Cela situacija može biti sumirana u dve reči: moć korumpira. Kada ceo život doživljavaš zlostavljanje ili barem omaložavanje zato što si gej, nažalost prija naći nekoga ko je inferiorniji i na kome možeš da simuliraš osećaj superiornosti. A za neke gejeve i lezbejke je, od kako postoji LGBTIQ pokret, to bila trans populacija. LGB bela cis akademija ima 150 godina dugu istoriju pokušavanja da se distancira od trans populacije, a pogotovo tamnoputih trans osoba, od početka Hamilton Lodge Balova (1869), preko Stonewall pobune i početka pokreta za gej oslobođenje (Sylviji Riveri i Marshi P. Johnson je 1973. godine zabranjeno da prisustvuju na Paradi ponosa, jer su cis gejevi i lezbejke smatrali da ih one „brukaju”), pa sve do dana današnjeg, gde i dalje prisustvujemo rođenju novih organizacija koje žele da isključe trans i interseks osobe iz LGBTIQ akronima i aktivizma.

Jedan od razloga je to što oslobođenje trans i interseks osoba zahteva mnogo radikalnije promene. Na primer: s obzirom na to da je veliki broj trans žena primoran na seks rad zbog diskriminacije kada apliciramo za „obične” poslove, veliki broj trans žena ima česte nalete sa policijom koja nas maltretira, a najveći strah svake trans žene je da bude zatvorena u muški zatvor i da je tamo siluju. Sve trans žene znaju taj strah i sve smo svesne te opasnosti. Zbog toga, trans aktivisti su često abolicionisti, koji često žele vrlo radikalne reforme zatvorskog sistema, ukidanje budžeta policiji, obustavljanje policijskog nasilja, dekriminalizaciju seks rada itd. Veliki broj belih cis LGB ljudi želi samo da se asimiluje u već postojeći sistem, te trans aktiviste smatra previše radikalnim i ekstremnim i često žele da se distanciraju od nas.

U poslednje vreme primetno je jačanje TERF pokreta, kakav je bio tvoj prvi susret sa svim tim?

Do 2017. sam se suočavala sa transfobičnim pretnjama preko interneta. Zatim, te i naredne godine su huligani dosta utihnuli, pretnje su prestale i prvi put sam se osetila kao da se stvari poboljšavaju, da polako idem ka boljoj budućnosti i da će moj život uskoro biti normalan (kada završim tranziciju). Prvi nalet sa TERF-om u Srbiji sam imala na leto 2018. godine i susret je bio vrlo emotivan, jer sam prepoznala šablone ponašanja koji su mi uveliko bili poznati i bila sam poražena saznanjem da maltretiranje ponovo kreće.

U to vreme sam počela da se družim sa par devojaka koje su bile aktivistkinje protiv seksualnog nasilja i prvi put sam se edukovala šta je zapravo pristanak. I, stoga, počela sam da preispitujem neka svoja iskustva koja do tada nisam videla kao seksualno nasilje. U istom tom momentu, kada pokušavam da procesuiram seksualno nasilje koje sam doživela, počinjem da budem bombardovana geslajtingom TERFa, koji me optužuje da „brišem” cis žene i „obesmišljavam” sam feminizam kao pokret ukoliko pričam o ugnjetavanju koje sam doživela.

Fotografija: Aleksa Vitorović

Koliko je trans-aktivizam prisutan u Srbiji?

Prisutan je, u smislu da postoji. Postoje „fejsbuk” i „mesindžer” grupe gde transrodne osobe jedna drugoj pružaju podršku, bila to emotivna podrška, smeštaj ukoliko je osoba izbačena iz doma, ili davanja kontakata trans-friendly doktora koji ne diskriminišu pacijente. Međutim, veliki broj tih trans aktivista se ne usuđuje da se pojavi u javnosti, jer su svesni da ih to može učiniti prepoznatvljivim na ulici (i samim tim fizički ugroženijim) ili, pak, da mogu biti izloženi ruglu transfoba na internetu. Pored mene, u javnosti takođe govore Nora Janković i Vasil Vid Pašanjski. Postoji Kristina Ferari, koja se bavi aktivizmom za prava seks radnica, tj. suzbijanjem nasilja koje one trpe, kao i aktivisti organizacije GETEN, koji imaju preko 20 godina iskustva u radu. Nažalost, često nemamo platformu da o svom aktivizmu pričamo, jer su medijima interesantne samo senzacionalističke priče, a ne radikalne reforme zdravstvenog, ili, na primer, zatvorskog sistema.

Za kraj, koliko smatraš bitnim i efikasnim sve što radiš sa posebnim osvrtom na tvoj vlog?

Imam na kompjuteru folder koji se zove Pisma podrške, koji je pun printskrinova poruka od ljudi koji su stupili sa mnom u kontakt preko društvenih mreža da mi kažu da ih je moj kreativni rad, ili, pak, moj aktivizam, inspirisao ili edukovao. Najemotivnije poruke su one od mladih LGBTIQ osoba koje tvrde da sam ih inspirisala da se autuju i da su roditeljima pokazali moje vlogove kako bi ih edukovali. Najdivniju poruku sam primila od trans dečka kojeg su moji vlogovi inspirisali da i sam otpočne vlog, a onda je njegova majka (sa kojom dugo nije imao kontakt) rešila da stupi u kontakt sa njim nakon što je gledala i njegove i moje vlogove i edukovala se o transrodnosti.

To mi je potpuno dovoljno. Što se mene tiče, ovo što radim je efikasno i postižem ono što sam želela.

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Prijavi se na Oblakoderov Newsletter i na kraju svakog meseca na mejl ti šaljemo pregled najupečatljivijih tekstova iz prethodnog meseca, informacije o aktuelnim događajima i razgovore sa aktivnim glasovima, mladima koji menjaju društvo!

Uspešno ste se prijavili!