fbpx

Oblakoder presents : Yva & Toy George

Kada pomešate elektroniku, dens, hip hop i pank, pa sve to začinite egzotičnim zvucima Balkana i Bliskog istoka, dobijete kosmpolitski projekat Yva&Toy George, iza kog stoji Iva Stanišić. S ozirom da trenutno živi u Rimu, ovu underground umetnicu i kraljicu paganske tehno-pank egzotike nemate prilike da često čujete uživo, jer je geografska udaljenost sprečava da češće nastupa u Srbiji. Oni srećnici, koji su na vreme saznali da je Iva opet u gradu, mogli su da je čuju u okviru BeFem festivala, prošle nedelje u KC Gradu.

Svi vi koji prvi put čujete ovo ime, spremite se, jer vam Oblakoder predstavlja pank 21. veka - ženu i mašinu, koji ujedinjeni čine dragulj underground scene.


Pre svog solo projekta Yva&Toy George  bila si u bendovima, kako si se odlučila na samostalni iskorak ?

Svi ti bendovi su se raspali i tu je bilo svega - i svađa i slično. Jednostavno kada radiš sa više ljudi, teško je da se svi usklade. Neki su se raspali sami po sebi, jer ljudi nisu imali dovoljno vremena ili su počeli da se bave nečim drugim. Godinama pre projekta sam stvarala sama kod kuće na lap topu, ali nikada nisam imala hrabrosti da odradim live. U jednom trenutku sam pronašla mašinu, to je u stvari Toy George, koja je kao groovebox – tu imaš sve od dram sekcije do sintisajzera - kao da imaš mali bend u kutijici. Tako sam i krenula da radim sama i jedan od prvih koncerata sam imala u Srbiji u Elektrici u Pančevu.

Koliko se tvoj samostalni rad razlikuje od onoga što si radila pre toga ?
Prilično se razlikuje. Imala sam razne bendove sa različitim muzičkim žanrovima, od no wave, pop eksperimentalne muzike do panka. Jedno vreme sam čak pevala u jazz bendu, ali uvek su bili prisutni „pravi” instrumenti, ili gitara ili bubnjevi. Nikada pre nisam upotrebljavala isključivo elektronske instrumenate.
Koji muzički uticaji se prepoznaju kroz tvoje samostalno stvaralaštvo ?
Ono što se nadam da se prepoznaje, što mi je bitno i sa čim sam se ja formirala su pank, new wave i no wave. Pristup svemu tome je i dalje prevashodno pank, iako samo po sebi nema veze sa pank muzikom. To je jedan od mojih prvih uticaja. Naravno, slušam sve i svašta. U skorije vreme pratim i world muziku, iako ne volim taj izraz, ali volim moderna cumbia, latinoameričke zvukove koji se mešaju sa elektronikom, hip hop…

Kako je u svemu tome turbofolk našao svoje mesto i zašto te inspirisao ?

Ne proizilazim iz tog miljea, koliko god to zvučalo snobovski i kao klinka sam imala negativan stav prema tome. Vremenom sam promenila mišljenje. Ono što mi se najviše sviđa u turbofolku je ritam, ta moć da te povede, što je, čini mi se, u poslednje vreme jako teško proizvesti sa alternativnom indi muzikom. Mnogo je lakše doći do muzičke ekstaze i atmosfere uz te opsesivne ritmove, koji su bliski elektronskoj muzici. Ima tu neke psihodelije, što je meni jako interesantno. Takođe, to je narodna muzika, dakle narod je taj koji je sluša, što ima i pozitivnih i negativnih strana, ali ono što je meni bitno je direktnost koja postoji u izražavanju i porukama, koje mogu da budu i treš i ne, ali nema tog momenta, koji se često pojavljuje u underground-u da su tekstovi super kriptični i hermetični, već ono što kažeš to je to i meni se to jako dopada. Poruka sama po sebi može da bude ili smešna ili negativna, ali to što je rečeno je rečeno prostim jezikom, svi mogu da te razumeju i da dođu do toga.

Sa kakvim kritikama se najčešće susrećeš po pitanju svoje muzike?

Bilo je pozitivnih i negativnih kritika. Ima ljudi koji su baš oduševljeni, a ima i onih koji i dalje gledaju skeptično na to. Dosta ljudi iz underground-a je kritično, ponajviše oni koji su bliski indie i intelektualnom roku. Baš sam ovih dana dobila komentar „jako loše” na YouTube-u na moju pesmu „Rat”, koji je pritom jedini komentar na tu pesmu (smeh). Ali, dobro sve mi je to okej i treba kritikovati.

Koliko se razlikuje beogradski underground od rimskog ?

Ima dosta sličnosti, ali ima i razlika. Unerground u Italiji je veći, ima više ljudi. Takođe ima više  društvenih centara, gde on postoji još od osamdesetih godina i gde je sve autofinansirano i nema sponzora. Kod nas toga ima, ali znatno manje i mislim da to fali Beogradu i generalno Srbiji. To je na primer danas Okretnica u Beogradu, a nekad su bili Inex i Elektrika u Pančevu, koji više ne postoje.

Kakav je tvoj utisak da li su različite reakcije tvoje publike ovde i u Italiji ?

Ne znam da li postoji neka razlika, ne znam ni koliko ljudi ovde stvarno razumeju – ko me vidi prvi put koliko mu se to dopada, koliko razume tekstove kada prvi put čuje uživo, a da prethodno nije preslušao. U Italiji su ljudi jako znatiželjni, nemaju predstavu šta je turbofolk, ali pošto je to muzika koja je dosta ritmična, ako je dobra žurka i ovde i tamo ljudi igraju, što je meni najbitnije.

Učestvovala si u snimanju Vice-ovog filma Turbotronik u režiji Stevana Spasića, koji predstavlja autore sa srpske scene koji kombinuju novokomponovani folk, turbo-folk i pop-folk sa alternativnim muzičkim formama. Sa kim bi od ostalih muzičara, koji se pominju u filmu sarađivala?

Sigurno bih izdvojila Lenhart Tapes, koji je vrlo talentovan i jako volim to što radi. Pritom smo i privatno prijatelji i trebalo je već da napravimo saradnju, ali nažalost ja sam u Srbiji retko, tako da nikada nemamo puno vremena. Mangulica FM,  koji je jako davno trebao da uradi  remix jedne moje pesme, ali nije došlo do toga isto zbog vremena i sličnih okolnosti. Skreč majstor Ljuban  mi je isto prijatelj i isto sjajan. Generalno mi se dopada rad svih koji su se našli u filmu, ali oni su mi dragulji na tom projektu.

Budući da su neki tvoji tekstovi feministički, kao što je slučaj sa numerom „Rat”, koliko smatraš da je muzika bitna za podizanje svesti o društvenim problemima kao što je recimo rodna ravnopravnost ?

Mislim da je jako značajna. Za razliku od drugih vidova komunikacije, muzika je jako direktna i odmah dopre do tebe. Odmah ćeš osetiti nešto ukoliko si na koncertu, pre nego ako uzmeš da čitaš na primer feministički ili socio angažovani članak. Bitno je da muzika bude politički nastrojena, ne nužno sva, jer  postoje i stvari koje nemaju političku konotaciju i koje su odlične. Meni lično je lakše da svoje ideje izrazim kroz nju, nego pričom.

Izjavila si da smatraš da je elektronska muzika najmanje seksistička. Zašto tako misliš ?

Svirala sam sa različitim bendovima, oprobala se u mnogim žanrovima i primetila da je na primer u rokenrol muzici seskizam mnogo rasprostranjeniji nego u elektronci. Možda baš zbog toga što u rokenrolu postoji dokazivanje, koje je dosta izraženo. Moraš da si tehnički pripremljen, da si dobar gitarista ili bubnjar, da imaš tu neku snagu, koju ćeš da dokažeš. Sama struktura elektronske muzike omogućava više slobode izražavanja. Nema toga da moraš da pratiš određenu šemu akorda i nota, nego možeš na bilo koji način da se izraziš, čak ne moraš ni da imaš muzičko obrazovanje da bi mogao to da radiš. Zbog toga je to, iako ja mrzim ovu reč, ali  jedan od najdemokratičnijih žanrova moderne muzike. Bukvalno je dovoljno da imaš lap top i neki kontroler i već možeš da osmisliš bilo šta. Ako ne želiš da imaš analogne instrumente i da se baviš nekom analognom elektronikom za šta ti treba više novca, stvarno je dovoljan samo kompjuter. I iz ekonomske perspektive elektronika je vrlo otvorena za sve.

Koliko se tvoj poslednji album „Slavia Divinorum ”  razlikuje od debi albuma „Love Toys & Molotovs” ?

Dosta se razlikuju. Prvi album je konvencionalniji i više vuče ka elektro popu. Te pesme sam krenula da radim negde 2011. godine , a album je izašao 2013. godine. Od tada sam sve više osećala uticaj svetske folk muzike i počela je više da me zanima kombinacija žanrova.

Zašto nosi taj naziv ?

Slavia Divinorum” je igra reči. Pre svega slavia divinorum je psiho-tropska biljka koja je poznata po tome što te dovodi u totalno druge dimenzije. Interesantna je, jer u odnosu na neke druge supstance potpuno izgubiš vezu sa realnošću i totalno si u drugom svetu. Bila mi je zanimljiva paralela, koja može da se povuče sa Slavijom i svim onim što ona označava. To može da bude Jugoslavija, potom ceo region u kom živimo, ali takođe i Slavija kao kvart, gde sam se rodila i koji je sam po sebi totalno haotičan od svog postojanja, kada je bio bara krajem 18. veka, do sada. On je rušen,  padale su bombe, bio je predmet spletki što se tiče stambenog prostora, sad se izgradila ta muzička fontana, ali čini mi se da je dobra metafora za Balkan u malom, zato što ima svega i svačega i svaki put je uništavan, pa nadograđivan.

U Beogradu si živela godinu dana, ali si se vratila u Italiju. Zašto je teško živeti u Srbiji ?

Pa teško je ostati u Srbiji, jer ne može da se preživi. Ne može ni u Italiji, ali već dugo živim tamo, pa imam neke povlastice, koje ovde nemam. Tamo ipak od muzike mogu da preživim, naravno radeći još neke posliće sa strane, a ovde je to potpuno nemoguće. Mnogo manje zarađujem od svojih koncerata, manje se svira, manje ima prostora, manje se novca ulaže. Jako bih volela da se vratim i to mi je negde i cilj, bar da sam pola godine ovde, pola tamo.

 Kada dođeš u Beograd, koje ti je omiljeno mesto za izlaske ?

Matrijaršija, tamo su mi ortaci i ortakinje, 20/44 gde su okej žurke, Kvaka 22, Kombinat u Zemunu, ali oni koji su mi najdraži su Okretnica i nekada Inex.

Foto: Jonida Prifti 

Marija Todorović

Leave a reply