fbpx

Obredi prelaza Vilijama Goldinga

Fragmenti tragedije u postmodernoj prozi

Napisan 1980. kao prva knjiga Goldingove trilogije Do kraja sveta, roman Obredi prelaza prati priču mladog aristokrate po imenu Edmun Talbot, koji kreće na plovidbu starim ratnim brodom kako bi se pridružio kolonijalnoj upravi tokom poslednjih godina Napoleonovih ratova. Narativ knjige je napisan u prvom licu jednine, a u formi Talbotovog dnevnika, koji on piše za svog uticajnog kuma, a na njegov zahtev, kao i od pisama  paroha Džejmsa Kolija, sveštenika Engleske crkve, koja se provlače kroz glavnu naraciju. U ovom smislu, postoje dva naratora u romanu čiji dnevnici istovremeno upotpunjuju i dekonstruišu jedan drugog, što ukazuje na višeznačnosti i relativnosti istine. Kao što Linda Hačeon kaže u svojoj knjizi Poetika postmodernizma: “Stvarno postoji (i postojalo je), ali naše razumevanje njega uvek biva uslovljeno diskursima, drugačijim načinima na koje pričamo o njemu”, Goldingov roman prikazuje  konstrukciju i mnogostrukost istine tako što nam daje dva različita ugla gledanja na nju. Iako Golding ne poriče postojanje istine, on sugeriše da je ona veoma komplikovan koncept koji je “nemoguće svesti na racionalne formule i reduktivna rešenja”, kako je istakao Filip Redpet u svojoj studiji o Goldingovoj prozi. Imajući ovo u vidu, on uvodi dupli narativ u svoju knjigu kako bi, tvrdi Džon Hafenden u svojoj studiji Novelists in Interview (1985) “predupredio privilegiju Boga, sagledavajući situaciju iz ugla dvojice ljudi, i stoga – pošto dvoje ljudi nikad ne mogu da vide isti univerzum – podriva stanovište obojice.”

Prvi i glavni narativni glas pripada Talbotu, mladom snobu koji je stekao određen status u društvenoj hijerarhiji i koji voli da unapređuje. Talbot je otelotvorenje prosvetiteljskih vrednosti i predstavlja “karakterističnu modernost sa osamnaestovekovnim cinizmom i s pogledom na život koji treba da bude koncentrisan na muškarca i njegove institucije”. Poštujući postulate prosvetiteljstva, on odbacuje “tamu sujeverja, predrasude i varvarstvo”, što postaje očigledno kada počne da ismeva sveštenika i njegove romantičarske poglede na svet, kao i mornarske rituale koje drži za sujeverje. On neprestano pokušava da nađe naučna objašnjenja za ono što se događa, a tokom razgovora sa drugima neprestano pravi reference na autore kao što su Platon, Aristotel, Teokrit, Lucije, Pan i Kirka. Nakon razgovora sa Vilisom, jednim od grubijana sa broda, koji meri kretanje sunca po uglu pada njegovih zraka površinu vode, tzv. ritual “pucanja u sunce”, Talbot mu održi predavanje o Galileju i njegovoj izreci Eppur si muove, nazivajući mornarski ritual “srednjovekovnom praksom”. U ovom smislu, opservacije i procene od kojih se sastoji njegov dnevnik posledica su njegovog ograničenog znanja, percepcije i subjektivnosti oblikovanih prosvetiteljskim vrednostima i pogledom na svet.

Za razliku od Talbota koji pridaje ogromnu pažnju društvenom statusu i manirima, Koli, drugi narator koji se javlja unutar Talbotove naracije, naivan je čovek koji predstavlja romantičarske ideje time što ceni snagu i lepotu prirode. Kolijeva perspektiva, u suprotnosti sa racionalističkom filozofijom koje ima u izobilju u Talbotovom dnevniku, odražava iracionalnost i osetljivost. Priroda koja se previđa u Talbotovom narativu se slavi u Kolijevom. Dok Talbot okruženje broda smatra smrljivim i odbojnim, Koli ga smatra “zemaljskim rajem, ne, okeanskim rajem!” Kolijev zapis predstavlja emotivnom pogledu na celo to putovanje koje on vidi kao duhovno, sa emotivnim opisima prirode kojih nema u Talbotovom dnevniku. Stoga, ne može se reći da su njegovi pogledi lišeni subjektivnosti, pošto je očigleno da na njih utiču njegove romantičarske tendencije.

Stvorivši dva podjednako subjektivna naratora, Golding nudi dve različite verzije istih događaja, posredstvom čega čitalac otkriva greške u rasuđivanju u svakoj od njih. Dok se ne predstavi Kolijevo pismo, čitalac posmatra brod i njegove stanovnike samo Talbotovim očima, smatrajući kapetana “Nojem”, brod “Nojevom barkom”, a Kolija “pijanom krabom”, dok šta god da se dogodi na brodu za njega je “ili farsa ili tragedija”. Talbot u svom dnevniku opisuje Kolijevu tragičnu priču indiferentno, ignorišući okrutnosti koje kapetan i njegova posada priređuju sirotom parohu. Umesto da mu pomogne, on koristi Kolija kao mamac kada hoće da provocira kapetana Andersona, koji mrzi kler. Iako mu kažu da bi svojom posetom mogao da pomogne parohu koji je na kraju na samrti, Talbot ni tada ne želi da poseti parohovu kabinu, obrazlažući to time što bi ga “vređao pogled i miris sobe sa bolesnikom.”

Sa druge strane, Kolijevo pismo daje novu perspektivu na događaje koje opisuje Talbot, čime se otkriva Kolijeva pogrešna procena Talbota i Talbotova nesvesnost Kolijeve teške nevolje. Suprotno Talbotovim opisima, Koli je osetljiv, nevin i duhovan čovek koji je svestan kapetanove i posadine netrpeljivosti prema njemu, pa ipak on sebe krivi za takav tretman kroz koji prolazi i pokušava da nađe način da obnovi vezu sa njima. On Talbota smatra “pravim prijateljem religije” i svojim prijateljem, vrebajući trenutak kada će moći da produbi njihovo poznanstvo. Međutim, Talbot nije ljubitelj ni religije ni samog Kolija, priznajući koliko mu prijaju “ovih nekoliko nedelja oslobođenosti od rekvizita državne religije”, zbog čega namerno izbegava paroha. Stoga, sve što je rečeno u Talbotovom dnevniku biva dekonstruisano Kolijevim pismom. I više od toga, tek sredstvima duplog narativa, čitalac shvata da ova dva lika do kraja ne uspevaju da zaista razumeju ono što se događa oko njih.

Kao što Marita Nadal ističe u svojoj studiji o Goldingu Svet u tranciziji (1995) “dvostruka naracija daje dva suprotna gledišta, što je sredstvo koje Golding stalno koristi u svojim delima, jer potkopava pretpostavke iznešene u prvoj narativnoj perspektivi i prisiljava čitatelja da vidi događaje u novom svetlu”. Drugim rečima, promena u tački gledišta traži od čitaoca da ponovo razmisli o onome što se dogodilo, da shvati mnogostrukost percepicje i pitanja koja odatle niču u vezi sa pouzdanošću predstavljene istine. Štaviše, postojanje različitih verzija istine nas podseća na onu Hačeonovu poznatu izjavu da “istina može postojati samo u pluralu”. Preuzevši tu tipično postmodernističku strategiju, Golding stavlja akcenat ne samo na relativnost i umnožavanje istine, nego i na njenu nepouzdanost. “Glavni izvori nepouzanosti”, tvrdi Šlomit Rimon-Kinan u svojoj studiji Narativna proza, “jeste naratorovo ograničeno znanje, njegova lična umešanosti i problematičan sistem vrednosti.” U ovom smislu, i Talbot i Koli su podjenako nepouzdani naratori,  koji događaje predstavljaju iz svoje subjektivne i ograničene perspektive, na koje utiče različita kvalitativna skala.

Talbot dnevnik počinje da piše na zahtev svog kuma i obećava da “ništa neće prećutati”, pa ipak nalazi da mu je veoma teško da održi svoje obećanje, a naročito predočavanje realnosti: “Nikad nisam toliko bio svestan istance između nereda pravog života i njegovih raznolikih akcija, delimičnih prikazivanja, iritirajućih prikrivanja i isceniranih simulakruma, koje sam u jednom trenutku života smatrao njegovim pravim predstavljanjima!” Otkrivši svoju nameru da piše dnevnik samo kako bi “zabavio” svog kuma, Talbot gubi čitaočevo poverenje u vezi sa time što piše, od tog trenutka nadalje, pošto čitalac shvata da će on odabrati samo one događaje koji mogu da zanimaju njegovog kuma, a ostale će izostaviti: “U mom slučaju, smatram da vremena ima jedva dovoljno da se prikažu događaji od prethodnog dana, pre nego što se još dva ili tri stušte na mene.” “Koje biraš?” Najistaknutije činjenice, naravno – samo one pojedinosti koje u slobodno vreme mogu zabaviti mog kuma.” Slično tome, Koli je takođe nepouzdan junak koji pogrešno procenjuje ljude time što pridaje previše važnosti svojim emocijama i stavom koji prema njemu gaje drugi ljudi. U tom smislu, iznošenje činjenica je iskrivljeno u dnevnicima oba pripovedača, što problematizuje samu mogućnost postizanja jedne i pouzdane istine.

Tekst: Čokaj Nebioglu

Prevod: Danilo Lučić


Ostavi komentar