fbpx

Od vrhova prstiju do dubine duše – Luka Perunović

Luka Perunović, nacionalni rekorder u sportskom penjanju, spreman je da pređe preko svake prepreke i uspešno se popne do cilja.

19. December 2019

Luka Perunović je nacionalni rekorder u sportskom penjanju sa iskustvom dugim više od devetnaest godina u ovom sportu. Pored toga, osnivač je penjačkog kluba “Zemun”, kao i zavisnik od adrenalina sa željom da poseti druge kontinente. Ono što u njemu rasplamsa strast je kada od drugih čuje da im je penjanje promenilo život. Ističe da bol nije loš! O kvalifikacijama za Olimpijske igre ne razmišlja puno, dodaje da jednoga dana sebe više vidi kao selektora. Zaljubljenik je u prirodu, tvrdi da ništa ne može zameniti prirodnu stenu i da je taj osećaj neverovatan.

Kada si krenuo da treniraš? Šta je bio glavni podsticaj?

Krenuo sam da treniram 2001. godine, nakon što su me komšije već redovno dovlačile kući sa nekog drveta, garaže, bandere, i slično. Kad premotavam film, moje prvo sećanje u životu jeste kako se u onoj vreći za bebe penjem van kreveca. Izlazim napolje, dohvatim kvaku nekako (krenuo sam kod mame i tate u krevet), ali su me čuli na hodniku, došli po mene i odveli me nazad. Sa tri godine sam se peo po ormanima, radijatorima, gde god sam stigao. To mi je najprirodnija ekspresija od kad znam za sebe. 

Jednog dana je ćale odlučio da me odvede na Adu, da me barem neko veže. Bila je to veštačka stena. Odmah su svi rekli: dovedi ovog malog da trenira, talentovan je. I pre nego što sam se upisao u klub, osvojio sam neko treće mesto Jugoslovenskog takmičenja za juniore. Talenat je bio tu. Zaljubio sam se istog trena i nisam se odljubio. 

Smatraš li da si nešto izgubio baveći se penjanjem? A šta si dobio?

Da pođemo od tih prividno negativnih stvari. Ja sam se 14-15 godina aktivno takmičio, baš mnogo, i u zemlji i u inostranstvu. Mnogo puta kad sam hteo da se igram sa drugarima ili da sedim za kompjuterom i igram igrice išao sam na trening. Možda mi se u tom trenutku to nije radilo, ali čim sam pipnuo prvi hvat bio sam u fazonu: ajde, može, što jače! Tada mi je možda delovalo kao da nešto gubim, ali sada, u ovom trenutku, mislim da ništa nisam izgubio. Ne možeš  vrednu stvar da izgubiš u životu. Nijedno bitno prijateljstvo nisam izgubio. A dobro mi je donelo – mene. Možda i nije dobro, ali meni je udobno.  

Držiš nacionalni rekord u Srbiji, šta to predstavlja za tebe?

Dok sam se aktivno takmičio, retko nisam bio prvi. Od tih klinaca – takmičara, ja sam bio jedan od trojice ozbiljnijih, talentovanijih. Nakon nekoliko godina sam se probio među bolje i ostao sam prvi u Srbiji, dok mi stvarno nije dozlogrdilo da sad idem na neko takmičenje, da sedim u nekoj izolacionoj zoni, čekam vreme za nastup, popnem neki smer koji mi je jako lak i osvojim neku zlatnu medalju koja je meni već izgubila vrednost. Jasno je da onda to i nije neki uspeh u smislu nadilaženja sebe i svojih sposobnosti. Zlatna medalja je bila mač sa dve oštrice. Mogu da kazem da sam radostan, pre nego ponosan. Drago mi je zbog mene.

Jeste da sam bio velika riba u malom jezeru dok nisam izašao u veliko jezero. Izlazio sam na Evropsko prvenstvo gde sam uglavnom bio u zadnjoj polovini. Dođem iz Srbije u Švajcarsku, a tamo Francuski tim ima razapete stolove za masažu. Ja došao u pocepanoj trenerci. Bilo je baš zeznuto da se tamo adaptiram. Na kraju sam samo digao ruke od takmičenja „na koja se mora“, nego sam išao samo kad mi se stvarno ide.  Kad sam zapravo prestao da se takmičim, tada sam se posvetio onome što zaista volim. 

Autor fotografije: Nikola Terzić

Šta je to što izdvaja penjanje od ostalih sportova?

Taj neki kontakt sa prirodom. Ti, sam, na steni  na 20-30 metara, viseći na vrhovima prstiju na nečemu što si stisnuo nogom i nadaš se da nećes skliznuti,  je fenomenalan osećaj. Penjanje je specifično jer ne možes puno da razmišljaš. Intenzitet zadatka je toliki da ti ogoli sve mentalne procese i stavi te samo u  sadašnji trenutak. Stena je jedno divno ogledalo, baš se dobro (p)ogledaš. 

Kako su godine prolazile, video sam jasno razliku. Penjači su jedna prilično zdrava zajednica, svima nam je jasno koliko je tu teško. Nije toksična atmosfera, boraviš u prirodi, lepo je, sunčaš se, šetaš kroz divne predele. Kampovanje, logorska vatra, druženje, zaljubljivanje… Penjanje je jako dobar filter za ljude, neće tu svako da ostane. Nije udobno, boli. Kad se uhvatiš za neku stenu, desi  se i da se posečeš. Onda stisneš još jače, taj adrenalin malo obriše bol. Dovoljno se suočavaš sa strahom. Ono što često napomijem kao bitno: zamisli da se svaki dan sretneš sa nečim što deluje nemoguće i da do kraja dana, meseca, godine, to potpuno nemoguće postane moguće. Često mi se desi da siđem sa smera koji sam upravo popeo, pogledam i ne mogu da verujem šta sam upravo uradio. To uže koje nosimo sa sobom mi daje neku iluziju da ipak nisam sam, jer sam bio obezbeđen. A jesam,popeo sam se tuda svojim rukama i nogama. 

Tvoje omiljeno mesto za penjanje?

Ima jedno penjalište kod Valjeva, Grdoba se zove. To nam je najbliže penjalište, davno sam tamo počeo. Jako dugo već penjem, otvaram smerove. Osećam da sam delom i zadužen za dobrobit tog mesta jer mi je mnogo pružilo. Stvarno se osećam kao kod kuće. 

Imam neku filozofiju da se ne vraćam često na isto mesto. Svet je tako veliki i lep. Ali volim i ostrvo Kalimnos u Grčkoj. Tamo sam proveo ukupno 4 meseca života. Sve je izuzetno unikatno. Zato je penjanje prelepo, jer ne postoje dva ista smera na svetu. Sve je različito. Možeš da imaš sličan stil, ali svaki pojedinačni smer je jedno novo iskustvo. 

Zašto mladi treba da se oprobaju u ovom sportu, bilo to rekreativno ili profesionalno?

Izuzetno je razarač ega. Toliko je teško jer svaku svoju pretpostavku možes da okačiš o isti zid gde si počeo da se penješ. Ljudi dođu prvi put, vide ove ostale ljude na treningu koji su počeli pre tri, pet meseci, godinu dana. To njima deluje kao science – fiction, a ne znaju da samo treba malo doslednosti i prisutnosti da bi i oni mogli to da izvedu. Ljudi krenu, pa im se svidi, vidno ojačaju, malo smršaju, malo lakše hodaju ulicom, vide šta sve mogu.  Onda počinje priča. Mišiće koje koristimo za penjanje, inače koristimo da držimo olovku i telefon. Ljudi dožive taj šok, prvi udarac na ego. Vrlo se brzo zadrže ili odu. 

Autor fotografije: Nemanja Dabižljević

Postoji li donja ili gornja granica u godinama, kada je reč o penjanju?

Najmlađi polaznici su nam starosti od 5 godina, bude i mlađih, ali za konkretan sportski trening je malo zeznuto raditi sa mlađom decom, uvek ostavljamo prostora za izuzetno talentovanu decu. Gornja granica ne postoji. Ima ljudi u Srbiji koji penju, a imaju 65 i više godina. Ljudi ostaju izuzetno vitalni. 

Osnovao si penjački klub „Zemun“, kako je došlo do toga?

Klub smo osnovali 2009. godine. Ćale je uvek bio uz mene, vodio me na treninge, takmičenja i na prirodnu stenu i ostao je uz mene. Rođen sam pod srećnom zvezdom podrške roditelja i društva. Počeli smo izgradnju stene u Zemnu 2010. godine. Svi drugari sa penjanja su došli, volontirali, radili. To je bila teška fizikalija, na visini, na užetu, sa opasnim alatom, na suncu, leti, za džabe. Počeli smo tu priču „na gurku“. Prvih godina, nas nekoliko drugara je držalo treninge. Sećam se prvog treninga, tek četvrtina stene je bila izgrađena. Došla je neka klinka i nas dvojica smo njoj jednoj držali prvi trening. To je sad poraslo u preko 100 članova. Gomila mladih, lepih, raspoloženih ljudi koji su došli da rade na sebi u jednom lepom i teškom okruženju.  Nedavno smo dobili novi prostor u Bigzu, koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Svi su zadovoljni, daju dobar feedback. Klub je porastao u poslednjih dva-tri meseca. Sada imam priliku da sve što sam doživeo zbog penjanja vratim ljudima. 

Koliko truda i odricanja je potrebno da bi dostigao nivo državnog rekordera?

Ako treniram, ali stvarno treniram, onda tu budu 2 treninga dnevno po 2-3 sata. Dešavalo mi se da dođem sa treninga i posle toga idem na četiri noge. Često se to opisuje mazohizmom. Priznajem, mazohista sam, u poslenjih par godina sam trenirao u prašnjavom prljavom podrumu. Raspalim muziku i „udri“ iz sve snage 4 sata. Ne znam kako stignem do kuće, ali nekako se dovučem. Tu sam ostao isključivo sam sa sobom, ta iskustva toliko nadilaze bilo kakav aplauz od 100 ljudi. To je spoljašnja afirmacija da si nešto dobro uradio.  Dešavalo mi se da na treningu radim zgibove i plačem, telo mi je doživelo toliku količinu stresa. Nije lako i strašno je. Ništa izuzetno vredno ne dolazi lako. Imao sam sreće da to otkrijem za sebe. Nakon 6 meseci takvih treninga, razbijanja, žongliranja sa četiri mikro povrede na nedeljnom nivou, otišao sam na prvu stenu i popeo to nešto što se zove državni rekord. Sad mogu da pravim wow priču od toga, ali meni je mnogo više wow to što ne mogu nikome ni da objasnim ceo proces. To je sve jedan ogroman, dugotrajan, celoživotni proces. To je nešto što prevazilazi moju volju, ja sam tu nekako prelepo izgubljen, izgubljen-pronađen. Velika promena u percepciji se desi kada provališ da ćeš tek jednom u 1000 puta uspeti nešto izuzetno. Onda negde usput skontaš da je sve proces. Ako bih išta hteo da kažem ljudima, to je da bol nije loš. Kada se uhvatiš za vrelu ringlu, to je destruktivan bol.  Postoji i konstruktivan bol. Život će te boleti, kako god da okreneš. 

Autor fotografije: Nikola Terzić

Sportsko penjanje postalo je Olimpijski sport, vidiš li sebe na Olimpijadi?

Često me ljudi pitaju i već sam počeo da im klimam glavom. „ Da, da, hoću“. Iako ja jako dobro penjem i smatram da sam ostvario neko majstorstvo u tome, nešto što bih ja vežbao mesec dana, recimo, lik koji će da ide na Olimpijadu dođe i popne iz prve. To su ljudi koji su krenulii mlađi od mene, rođeni su negde gde su uslovi izuzetni, treneri edukovani, imaju sponzore i ostalo.  

Život me vodi tako da sad upravljam klubom.  Imam dosta ljudi koji penju u klubu, ljude koji rade tu. Moje penjanje može da se desi ako sam na izuzetnom nivou fokusa, da su svi mirni, namireni. Onda ja mogu da se bavim onim što najviše volim – da penjem. 

 

Autorka teksta: Marija Milić

Autorka naslovne fotografije: Katarina Ćirković

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *