Odrastanje u doba VHS kaseta

Samo ih sećanjima čuvamo od zaborava
Autor/ka Jovan Kostić

15. October 2020

Rođen sam sredinom 90-ih godina. U tom nekom međuprostoru sam imao prilike da se družim sa starijim uređajima koji su tada bili na vrhuncu moći, ali i da posvedočim dolasku nove generacije koja će značajno izmeniti naše živote. U svemu tome, najvažnije je da sam sakupio mnogo municije za bombardovanje dece i unučadi „e u moje vreme“ pričama. Tu su, uz video rekorder, glavni junaci bili i razni kasetofoni, vokmeni i tetrisi, a baš mi je žao što mi je pejdžer umakao za dlaku.

Zemljom su nekada vladali dinosaurusi. Jedan od njih se verovatno nalazi i u vašem podrumu. Kada skinete 62 sloja prašine i 4 šrafa sa zadnje strane, pred vama će se ukazati čudo tehnike. Istina, to čudo više liči na bombu nego na uređaj koji služi da nam dovede Švarcenegera u dnevnu sobu. Mada, uz malo truda i brisanja prašine, stari video rekorder bi verovatno i proradio, jer je tehnika tog vremena sklapana uz moto „popravljaj – ne bacaj“.

Filmovi su se tada gledali koliko i sada, samo je do njih bilo teže doći, pa smo kolektivno bili mnogo manje razmaženi. Ne pokušavaš da uklopiš film sa svim svojim afinitetima i trenutnim raspoloženjima, nego gledaš to što ima, pa makar bio milioniti put. Zato sve filmove koje smo imali na kasetama i 15 godina kasnije možemo da izrecitujemo kao pesmice.

Ni gledanje TV-a nije bilo baš isto kao danas, jer je moglo da spada među nindža-ratničke discipline. Bila ti je potrebna preciznost obijača sefa da ubodeš taj specifičan ugao ulaska kabla antene u televizor, kako bi eventualno bila dobra slika na željenom kanalu. Sećam se da sam jednom gledao Digimone (koji su mi bili sve u životu) kada je dunuo vetar i pomerio antenu. Umesto da malo okruglo stvorenje postane Angemon, postalo je sneg na ekranu. Onda sam molio ćaleta da ode do 8. sprata zgrade, smara komšiju da ga pusti na krov, kako bi pomerio antenu i možda pronašao pravu frekvenciju. On me je naravno iskulirao, a ja sam shvatio da život stalno pronalazi nove načine da te povredi.

Foto: Angemon postajeeee… sneg 🙁

Heroji ovog doba su bili video rekorderi, koji su zauzimali počasno mesto u srcu sobe, ispod televizora. Naš je bio crne boje i marke Toshiba. Iako su televizor i video stajali jako blizu, puštanje kaseta nije bilo tako jednostavno. Tadašnji televizori su imali samo jedan ulaz, pa je pre svakog uključivanja moralo da dođe do smene kablova. Problem u celoj toj situaciji je što je TV komoda od punog drveta (teška k’o đavo) stajala pribijena uza zid, pa je morala svaki put da se pomera kako bi se odradio taj manevar. Čast da se time bavi, uvek bi pripradala najmanjem u kući, pod izgovorom da je njemu najlakše da se provuče. To sam naravno bio ja. Uspeli su i da mi prodaju priču da se dive tim mojim sposobnostima, pa sam čak bio malo i ponosan što jedini to mogu da uradim kako valja (klasične traume najmlađeg u kući).

Što se tiče kaseta, imali smo neke svoje, ali smo kao i svi ostali, većinu iznajmljivali. Kupovina kaseta je bilo ozbiljno vezivanje, pa su se kupovale samo one za koje znaš da ćeš ih pogledati po milijardu puta, bez problema. Tako da smo većinu vremena provodili u traženju skrivenih blaga video klubova.

Tipovi video klubova

Imati video klub blizu zgrade je u to vreme bilo obavezno. Što bliže – to bolje. U našem naselju u to vreme nije bilo škole, crkve, bolnice, pa ni krštenog vrtića, ali smo imali čak dva video kluba. Ako mene pitate, ništa nam nije falilo.

Nekadašnje video klubove bih (po sećanju) podelio u 3 kategorije:

Ultra-lokalni video klub: Više liči na skladište sa history kanala nego na bilo kakvu radnju. To je mali magacinski prostor koji je sumnjivi komšija u kožnoj jakni niotkuda pretvorio u video klub. Ispunio svaki milimetar prostora kasetama, bez ikakvog reda i rasporeda. To je uvek bilo toliko puno, da nisi ni mogao ljudski da uđeš, nego samo da proviriš glavom da vidiš šta ima. Bio je jeftiniji od drugih, ali po cenu da iznajmiš kasete koje možda ni ne rade.

Jednom me je tu ćale odveo da izaberem sebi crtani. Zbunjen sam gledao gomile neraspoređenih naslova i pitao se kako ću uopšte bilo šta naći. Tada su moje oči ugledale nešto neverovatno. Bila je to kaseta „Betmen protiv Supermena“. U današnje vreme se meša sve i svašta, ali tada to nije bio slučaj i ovo otkriće je za mene bilo zapanjujuće. Povukao sam ćaleta za rukav, pokazao mu prstom šta želim i pogledom mu rekao da mi je to važnije od života. Nije razumeo, ali mi je iznajmio. Otrčao sam kući i ubacio kasetu u video rekorder. Zabacio se na kauč sa daljinskim u ruci, čekajući da magija počne, kad ono: crn ekran, dve snežne linije na njemu i zvuk trake koja se guši u video rekorderu… što znači da kaseta ne valja. Kaže ćale da će zameniti za drugu, ali ja ne želim drugu – moj svet je srušen.

Pošto meni nije dovoljno u životu da me neko samo jednom povredi, tu nije bio kraj. Posle nekog vremena, slučajno sam sa bratom završio u tom kvazi-video-klubu. Gledam ja, gledam šta da iznajmim i može čovek već da pretpostavi kuda će izbor otići. Rekoh sebi, ako stoji ponovo na polici sigurno su je popravili ili zamenili, pa ne bi je valjda tu držali da ne radi. Pogađate: nisu. Razočarenje potvrđeno, trauma zacementirana, komšija postao moj zakleti neprijatelj.

Lokalni video klub: Blago svakog kraja. Dovoljno mali i zavučen da ima dušu i dovoljno normalan da zna da mora da ima neki sistem. Sve je tu, radi i raspoređeno kako treba. Malo skuplji od ultra-lokalca, ali vredi. Najbolji na svetu (jako subjektivno) se zvao Piccollo i bio je udaljen 7 koraka od mog ulaza, toliko blizu da si mogao da odeš i po najvećem pljusku. Tu se desio jedan od najboljih dana mog detinjstva.

Tada smo najbolji drug i ja u video klubu gledali kasete i verovatno se svađali da li je jači Žan Klod Van Dam ili Čeki Čen (tako smo ga zvali i bio sam uvek na njegovoj strani). I sudbonosno se našli na pravom mestu u pravo vreme. Desilo se to da je radnica čistila prostorije i postavila nam najbolje pitanje svih pitanja: „Dečaci, da li vam možda trebaju ovi posteri?“. Oduzeti od sreće (jer kad si klinac sličice i posteri su najvažnije stvari na svetu, ne znam zašto), samo smo sramežljivo klimnuli glavama (kako su nas majke učile da stidljivo prihvatamo poklone). Par minuta kasnije smo izašli iz video kluba sa 15-ak rolni ogromnih plakata u rukama. Pravda je zadovoljena sistemom par-nepar i ubrzo smo ih rasporedili tako da obojica budemo zadovoljni. Sećam se da moja majka i nije bila baš zadovoljna, što se soba njenog 9-godišnjeg sina pretvorila u alternativni bioskop čiji zaštitnik je postao Džejson Stejtam, koji lebdi na posteru filma Transporter, držeći u rukama dva pištolja.

Mejnstrim franšiza: Ono što je MekDonalds za brzu hranu, to je bio Žabac za video kasete. Bio je najbrojniji, najrazvijeniji, sve je tu bilo savršeno raspoređeno i po pravilniku… Međutim, nije imao tu lokalnu draž, odnosno – dušu. To će vreme i dokazati, jer je spletom čudne evolucije postao kuglana.

Foto: Pančevački Žabac u spartanskoj borbi protiv prolaznosti. (izvor Google Maps)

Pravila video klubova

Kao i kod svake druge delatnosti u ovoj zemlji, postoji neki zvanični pravilnik, koji je retko ko pričitao i koji se samo delimično poštuje. Tek našim slobodnim tumačenjem pravila, koje se uklopi sa onime kako mi mislimo da treba da se radi, nastaje običajno pravo – kojim se u praksi rukovodimo.

Ovo su neka pravila video kluba koja su mi ostala urezana u pamćenje:

Članska kartica: Kada po prvi put dođeš u video klub, odmah ti izdaju člansku karticu, koju bi onda trebalo da pokažeš prilikom svakog sledećeg iznajmljivanja. Ti je obično izgubiš posle nedelju dana, ali si komšija pa ‘ajde nema veze, može i bez toga.

Premotavanje kaseta: Kako pretvoriti uvek nasmejanu radnicu u aždaju? Tako što joj doneseš nepremotanu kasetu. To znači da si 50. čovek tog dana koga je mrzelo da učini minimum pristojnosti i vrati stvar u prvobitno stanje. Da se ne bi radnice više stresirale, uvedeno je pravilo da se nepremotane kasete dodatno naplaćuju. Od tada su ih svi premotavali.

Petak – ponedeljak: Kasete koje iznajmiš u petak, na jedan dan, možeš slobodno da vratiš tek u ponedeljak. To je bilo divno pravilo, koje je imalo samo jednu manu: ceo komšiluk nagrne petkom, opustoši ceo video-klub i ne možeš ništa normalno da iznajmiš.

4+1 gratis: Kada uklopiš ovo sa prethodnim pravilom, dobije se toliko savršena kombinacija da je njena lepota jednostavno ne pripada ovom svetu. Ćale i keva uzmu dve kasete, mi klinci tri i milina.

Međutim, čoveku u prirodi da izmisli i dodatne sisteme, van svake normalnosti i logike, zarad jednog jedinog vrhovnog cilja: da mu se što više isplati.

Film se gleda bar 3 puta: Ako ćeš da stigneš da ga samo jednom pogledaš, šta ga uopšte i uzimaš? Dva puta je u redu ako si baš u gužvi ili ti se film nešto posebno i ne dopada. Tri puta je srpski.

Da pogleda i komšija: Ovo je već ozbiljna kombinatorika. 24 sata je dug period, može tu svašta da se izvede. Pogledaš film, pa daš komšiji da pogleda. Ti se tu odmoriš, pa kad ti vrati ti još jednom pogledaš. I ako stigneš pred vraćanje u video klub još jednom da baciš pogled – super. A sutra će komšija da iznajmi neki drugi film, pa će on tebi da pozajmi.

Borba sa vremenom: Film vraćaš u poslednjem mogućem trenutku. I da bi stigao da ga pogledaš toliko puta, a i da te malo pukne adrenalin. Ako zakasniš, iznajmio si ga i za sutradan, što se nikako ne isplati. Mada su svi roditelji imali istu foru – kada zakasne, pošalju nas klince da vratimo kasete, pa radnicima bude glupo da nas smaraju. Prolazilo svaki put.

Moje omiljene kasete

Kao i svako drugo dete, imao sam kritičku moć na nivou zlatnog retrivera, pa sam uglavnom birao da gledam neke gluposti. Donekle me je tu spasila namazanost starijeg brata koji mi je svaki put u video klubu servirao nešto što ću kasnije saznati da se zove „iluzija izbora“. Pusti on mene da sam biram kasete, a onda mi ih jednu po jednu odbija, sve dok ne ubodem onu koju je on baš hteo. Ali dešavalo se da ga posle provalim, pa kažem kevi. Onda ga ona grdi, a on se smeje (traume mlađeg brata).

Sve kasete koje smo imali kod kuće smo gledali po milion puta i bezuslovno ih obožavali. Skoro svaki od njih sam smatrao najboljim na svetu, zbog čega ne želim nikada više da ih pogledam. Svestan sam da bih na taj način samo „upoznao svoje heroje“ i razbio imaginarni balončić savršenosti.

Da sam kao devetogodišnjak osnovao Evo ti Film, ove filmove bih vam preporučio:

Svemirski Basket (Space Jam): Da ste me kao klinca pitali da izaberem između ovog filma i Badija psa košarkaša, verovatno bi mi mozak eksplodirao. Spoj crtanog i igranog filma, Duška Dugouška i Majkla Džordana, sve što dete može da poželi u životu. Plus možeš da vrištiš „Divac, Divac“ svaki put kad gledaš, jer se pojavi na par sekundi.

Tačka Prekida (Point Break): Kijanu Rivs je pandur, surfer i još skače iz aviona. Scena kada juri Patrika Svejzija, pa onda puca u nebo, jedna je od najboljih scena svih vremena. Ovaj film bi možda i preživeo moj test vremena.

Pandur lopovskih navika (Blue Streak): Glavni junak ovog filma je čovek koji je prevodio njegov naziv na sprski jezik. Film je o lopovu, koji mora da se pravi da je pandur da bi našao neki dijamant, pa mu se onda to dopadne, toliko da zaboravi da je bio lopov. Verujem da smo brat i ja svetski rekorderi po broju gledanja ovog filma.

Maska Zoroa (The Mask of Zorro): Ma kakav Betmen i Ajronmen, ja sam želeo da budem Zoro! Realno me je kupio onog trenutka kada je mačem raskopčao Ketrin-Zitinu haljinu, a njoj se to dopalo.

Napaljeni Uličari (Don’t Be a Menace): Ovde se najviše vidi uticaj mog brata. On me je ubedio da je ovo najsmešniji film svih vremena, pa sam mu poverovao iako skoro ništa nisam razumeo. Ipak, voleo sam scenu kada se takmiče ko ima veći pištolj, pa jedan od njih donese bacač raketa.

Ona voli Zvezdu: Kada uzmeš sve snove prosečnog dečaka koji se loži na fudbal i Zvezdu i pretvoriš u drogu za klince, dobićeš ovaj film. Dovoljno je pomenuti onu scenu kada Gordan Kičić kao Neo iz Matrixa skače da bi dao gol u poslednjoj sekundi. To pokreće Bajaginu pesmu i potpunu ekstazu svakog klinca koji voli Zvezdu. Ovaj film najviše od svih više ne smem ponovo da pogledam.

Najbolji filmovi svih vremena. Jovan (9 godina).

Video klubovi, zajedno sa video rekorderima i VHS kasetama su obeležili jedan period gledanja filmova. Nije to bilo samo iznajmljivanje, već neka vrsta porodičnog rituala, koji nas je povezivao ispred televizora. Svestan sam da je tehnologija napredovala u svakom smislu i da bi me posle nedelju dana vraćanja na staro, već strahovito mrzelo da moram da izađem iz kuće svakog puta kada bih želeo da neki pogledam neki film. A da sam morao naglas nekome da kažem naziv svega što sam krenuo da gledam u poslednjih mesec dana, strpali bi me u ludnicu.

Tako da nam ostaje samo da se sa nostalgijom sećamo tih prošlih vremena i da polako te priče konvertujemo u „e u moje vreme“ format. Jer ih samo našim sećanjima čuvamo od zaborava.

Tagovi:

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *