fbpx

Olivera Popović: Da ne pišem svoje pesme, ne bih se ni bavila muzikom

Olivera Popović je novo ime koje se pojavilo na muzičkoj sceni, ali ukoliko poslušate bilo koju njenu pesmu shvatićete da ste njen glas ipak negde mogli da čujete. Olivera je nekada bila deo benda Pop Ups, čiji je spot za pesmu "Osmeh" svojevremeno odabran za pobednički spot Hello! Music konkursa.

Iako bend Pop Ups više ne postoji, Olivera je nastavila da se bavi muzikom i autorskim stvaralaštom, a svoju muziku opisuje kao introspektivnu, melanholičnu i iskrenu. Njeno stvaralaštvo možete čuti na youtube-u i na soundcloudu, kao i uživo ovog petka u galeriji "Polet"! Sa Oliverom smo razgovarali o njenoj muzici, položaju žena u muzičkoj industriji, sceni i novom albumu.

Kako si počela da se baviš muzikom?

Kad bih morala da izaberem jedan trenutak i kažem da je sve počelo baš tada bio bi to dan kada me je tata naučio prve akorde na gitari, a ja nekoliko dana nakon toga napisala svoju prvu pesmu. Tada sam imala četrnaest godina i znam da je sve što sam nakon toga htela bilo da napišem još pesama i javno nastupam. Oduvek sam pevala i pisala tekstove, ali tek je sa gitarom sve počelo da dobija neki oblik. Kada sam nekoliko meseci nakon toga nastupila prvi put javno na jednom akustičarskom festivalu, osetila to uzbuđenje i tremu, a uz to i osvojila prvo mesto žirija i publike – potvrdila sam da je to nešto čime želim da se bavim.

Do sada smo mogli da te upoznamo u bendu Pop-Ups? Kako je taj period izgledao?

Taj period je bio magičan. To sada vidim. Od mog prvog nastupa do okupljanja benda bilo je prošlo oko pola godine, a onda su sa bendom nakon nekoliko meseci usledile svirke, putovanja, prvi honorari, intervjui, spot, snimanja. Bila sam klinka od šesnaest godina i bilo mi je zabavno, ali isto tako sam se vrlo brzo menjala u pogledu muzike i već nakon nekoliko godina nisam mogla u potpunosti da stanem iza pesama koje je trebalo izvoditi sve češće i pred sve većom publikom. U svakom slučaju, zahvalna sam na tom periodu i svemu što sam tada naučila o sceni, muzici, tremi i radu u timu.

Olivera Popović

U kom trenutku si se odlučila za autorsko stvaranje? Koliko se razlikuje solo rad od rada u bendu?

Čim sam prvi put uhvatila gitaru u ruke. Da ne pišem svoje pesme, ne bih se ni bavila muzikom.

Od nedavno ponovo nastupam u okviru sastava – dvočlanog ovaj put, pa se kroz to prisećam rada u bendu. Dobra strana solo rada je što je sve na vama, lakše je organizovati se, finansijski je isto tako sve mnogo jednostavnije, a i uvek ste u pravu (smeh). Međutim, rad sa nekim može da preporodi vaš zvuk i ideje, da tom zvuku da određenu širinu i da u vama probudi još veću kreativnost. Upravo se to trenutno dešava u mojoj saradnji sa Milicom Uzelac, gitaristkinjom. Pesme koje sam do sada izvodila samostalno dobile su nove aranžmane, novi zvuk, pa i novi smisao. Ukoliko radite sa pravom osobom, tu se puno toga oseća i predoseća, a manje planira i dogovara. S druge strane, organizovanje prostora za vežbu i nabavljanje opreme za nastupe je zahtevnije. Ali uz pomoć onih koji vas podržavaju sve se sredi ukoliko su svi jednako posvećeni.

Kako bi opisala svoju muziku?

Opisala bih je kao introspektivnu, melanholičnu i iskrenu. Da je osoba bila bi ranjiva, impulsivna, nežna, a snažna, ogoljena pred onim ko je spreman da se ogoli pred njom.

Kako nastaju tvoje pesme, šta te inspiriše?

Tekst i muzika uvek nastaju zajedno. Retko kad nešto zapišem, pa zatim stvaram muziku. Tekst mi se tada ne čini živ i istinit. Svaki već u sebi ima muziku i mora sa njom i da se pojavi. Tada usnimim ideju na telefon, pa je puštam sa zvučnika preko laptopa, pa snimam još jedan sloj preko telefona i tako u krug dok snimak ne postane neslušljiv, pa ispočetka (smeh).

Najviše me inspirišu sumnje i strahovi, smrt i ljubav, a iznad svega lepota - lepota tuge, sna, ljubavi, praznine, veselosti, pitanja koje sebi postavljamo, samoće, žudnje. Lepota doživljavanja osećanja.

Svaki tehnički novitet i novi instrument me takođe strašno inspirišu i zabavljaju. U poslednje vreme volim da koristim gitarski luper. Milica ga je uvela u moj život pre nekoliko meseci i toliko me je oduševio da sam iste nedelje napisala tri pesme koje sada izvodim uživo na njemu. Mislim da je eksperiment jako bitan u bilo kom stvaralačkom radu.

Da li imaš nečiju pomoć ili stvaraš sama?

Godinama sam radila sama, pa čak i pesme koje sada izvodim sa Milicom napisala sam tokom poslednjih godina samostalnog rada, ali smo ih otkad sviramo zajedno uklopile u nove aranžmane, a uz to sada na probama nastaju i nove pesme.

Već imaš preko 10 svojih pesama koje izvodiš, da li to znači da uskoro očekujemo album?

Da. Uskoro bi trebalo da uđemo u studio i započnemo snimanje. Radujemo se jer će se naš zvuk u procesu još menjati jer planiramo da uvedemo još neke elemente, ali pre prvog singla nećemo otkrivati o čemu se tačno radi.

Koliko je teško probiti se na scenu? Kako ljudi reaguju na tebe?

Vodim se time da iskrenost i kvalitetna muzika uvek bivaju prepoznati, iako je i pored toga potrebno učiniti sebe i svoj rad vidljivim i dostupnim. Iz tog razloga sam veoma aktivna na društvenim mrežama. Volim da budem u dodiru sa ljudima kojima predstavljam svoj rad i da oni koji vole ono što radim znaju da me to raduje. Čini mi se da ljudi dobro reaguju, prate moj rad, imaju svoje omiljene pesme, interesuju se za ono što sledi.

Da li postoji neki nastup koji ti je posebno ostao u  sećanju iz nekog razloga?

Nedavno smo Milica i ja bile izabrane da nastupimo u okviru Sofar Sounds Belgrade. Bile smo vrlo iznenađene jer snimak sa kojim smo aplicirale nije ličio ni na šta (smeh). A s druge strane, jako smo se obradovale jer nam je to reklo da je kvalitet naše muzike uočljiv bez obzira na kvalitet snimka. Sofar Sounds je zaista jedno posebno iskustvo za svakog muzičara. Intimna atmosfera, odabrana publika koja čim izvođač krene sa pesmom utihne i pažljivo sluša i zaista je prisutna. A pošto su u pitanju tajne svirke i publika ne zna ko će nastupiti do samog trenutka u kojem vas najave, vrlo je zahvalno osetiti nečiju podršku, pažnju, radoznalost i otvorenost ka nečemu novom. Organizatori, Marko i Mandy Benini, bili su vrlo predusretljivi, obzirni i zabavni. Zahvalne smo im što su nas odabrali.

Osim što se baviš muzikom, predaješ i engleski jezik. Koliko je teško ili lako žonglirati te dve oblasti?

Nije lako kada je sve što želite da radite svirate, putujete i pravite novu muziku. Ali često mi dođe kao predah. S finansijske strane sam primorana da se bavim nečim i pored muzike, ali zna se šta je glavno.

Kako vidiš regionalnu muzičku scenu? Koga slušaš i pratiš?

Obožavam regionalnu scenu. To je nešto što najviše slušam. Uživam u tome da otkrivam nove izvođače i često tragam za njima. Večna ljubav će mi uvek biti Jarboli i Goribor, a u poslednje vreme najviše slušam Seine, Stray Dogg, Ti, Bitipatibi...

Ko su tvoji muzički uzori i da li ih imaš?

Postoje ljudi koje poštujem i čijem izrazu se divim. Uglavnom su to oni koje slušam.

Sa kime bi volela da sarađuješ, da možeš da biraš bilo koga iz muzičke industrije?

Sa nekim čiji zvuk rezonuje s mojim. Imate li vi neku ideju?

Veliki broj festivala trenutno se okreće ženskim autorkama i podržavanju istih zbog neravnopravne zastupljenosti na svetskoj sceni. Kako ti vidiš taj problem i da li ga primećuješ? Kako izgleda biti žena kantautorka i da li uopšte to treba isticati?

Raduje me to što se teži ravnopravnosti, ali pošto se sama nisam lično suočila sa nekim ozbiljnim obeshrabrenjem ne znam šta je tačno razlog toj neravnomernoj zastupljenosti autorki. Možda nisam prepoznala to obeshrabrenje ili sam ga jednostavno zanemarila. Stvaraoci se svakodnevno suočavaju sa brojnim preprekama, pa i neodobravanjem, i smatram da ovo nije posao za svakoga. Lako je primiti stvari lično i sumnjati u sebe, pa onda i odustati. Ali takvi ljudi i ne treba da sačinjavaju scenu. Mislim da je sve što autorke koje jesu aktivne mogu da urade jeste da nastave da se time bave. Nema bolje stvari od ličnog primera. Uvek će biti novih i kvalitetnih autora i autorki. Mislim da nema mesta sumnji da neće.

Čemu teži Olivera Popović u muzičkoj industriji?

Teži radu na kvalitetnom i savremenom pop zvuku.

Relativno često nastupaš – da li sama dogovaraš nastupe i koliko posla pored sviranja podrazumeva život mladog muzičara, kako bi on bio vidljiv i primećen?

Sama dogovaram svirke. Sama sam svoj menadžer, iako se radujem danu u kojem će neko drugi preuzeti tu ulogu. Ono čime se ja bavim pored sviranja oduzima dosta vremena i zahteva konstantnu pažnju. Tu spada i ugovaranje svirki, ali i razrada raznih planova, stalna komunikacija sa (budućim) saradnicima, pregovori, društvene mreže, probe, praćenje scene, fotografisanja, pa evo i intervjui. Srećom, sve to mi pričinjava zadovoljstvo jer je to nešto što sam sama odabrala da radim. To je moj život.

Kako će izgledati tvoj nastup u Poletu?

U Poletu ću ponovo nastupati sa Milicom, sviraćemo desetak pesama, a Milica će izvesti i par instrumentala na gitari koje je sama komponovala. Jako se radujemo jer volimo taj prostor i Poletovu publiku.

Marina Zec

Leave a reply