Omiljenih 5 albuma: Ognjenka Lakićević (Autopark)

Ovaj izbor od 5 albuma je napravljen po principu toka svesti, kao, 5 kojih sam se prvih setila da ih volim od početka do kraja. Morala sam da izaberem nekakav besmislen kriterijum, jer ni jedan smislen zapravo tek nema smisla, ma koliko da sam sistematična, uvek će izvisiti jedno sto albuma.

Morrissey - Viva hate (1988)

Njegov prvi album nakon raspada voljenih Smitsa. I nakon Džonija Mara, Morisi trijumfuje, iako zvuči kontraintuitivno, gotovo nemoguće. Društveno i emocionalno angažovan, nadrkan, prenežan, Viva Hate je spomenik melanholiji i lepoti. Ovo je bio i ostao moj najomiljeniji album u životu, i to je jedna od retkih odluka koju nikad ne preispitujem.

The Pixies, svaki. 

Jer je to možda najveći bend na svetu, nezaustavljiva sila prirode.

The Gun Club - Pastoral Hide’n’ Seek (1990)

Herojski album koji je bio moja srednjoškolska opsesija.

Destroyer - Kaputt (2011)

Dan Bejar je neverovatan, neopisivo kompleksan autor. Retko se sreću tolike razlike između albuma istog autora kao kod ovog tipa iz Vankuvera, a baš ovaj sam izabrala samo jer me je on navukao da se dublje zainteresujem za njegov opus. Čovek ima dvanaest albuma, a ja sam tek počela da ga slušam na desetom albumu, kakav pakao. Ali, nadoknadila sam sve. Zaljubljena sam u njegovu inteligenciju kao singer/songrajtera, u istovremenu krhkost i intenzitet emocije u pevanju, u tu neumerenu strastvenost, u tekstove koji su za mene priličan književni i lingvistički izazov. Zaljubljena sam u preosetljivost njegovog doživljaja sveta, preosetljivost koju on pažljivo pakuje u predivne pesme.

Molly Nilsson - Travels (2013)

Jer ga često slušam dok vozim auto. A često vozim. Album dostojan najdublje samoće i povezanosti sa sobom, dok se besciljno voziš usred noći kad ne možeš da spavaš. Ima nečeg utešnog u tome da znaš da možeš da si sam sa sobom, sa svojim mislima i osećanjima i da nikuda ne bežiš, ma koliko je nekad teško. To je ta atmosfera albuma, optimizam volje, strast prema življenju, ali iskustveni pesimizam intelekta.

I felt so lonely the other night
Like a tourist my whole life
You're the suburbs of my mind
And I visit all the time
When you travel in time
Leave nothing behind
Nothing they could find
I always felt so close to you
Although we're worlds apart
Make it on your own
Turn of your phone
No fear will find you here
We're worlds apart
Random cities and random lives
Does anyone belong?

-- 

''minds of chomsky, but low birthweight''

Foto: Nemanja Đorđević

Leave a reply