fbpx

Omiljenih 5 mesta u Beogradu: Maša Seničić

Masa Seničić (Beograd, 1990) je scenaristkinja i pesnikinja. Diplomirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i pod okriljem iste institucije završila Master studije Teorije dramskih umetnosti i medija. Sarađivala je na različitim domaćim i međunarodnim projektima, pre svega na filmu i u pozorištu, kao autorka i saradnica. Piše prozu i poeziju koju objavljuje u zbornicima, antologijama i publicistici, a njena prva zbirka pesama pod naslovom Okean nagrađena je Mladim Disom za 2015. godinu, dok se druga, Povremena poput vikend naselja očekuje tokom ove godine (u izdanju Trećeg trga). Pohađa Doktorske naučne studije Teorije dramskih umetnosti, medija i kulture, sa fokusom na digitalnu humanistiku. Radi kao urednica i novinarka, pre svega na onlajn portalima Before/After i Milica magazin

Fusnota (na početku, gde formalno ne pripada, pa je takoreći upozorenje): Beograd zaista volim sasvim iracionalno, od razrovane Železničke stanice do Hotela Avala, uzduž i popreko, te mi je veoma teško da izdvojim samo nekoliko prostora i/ili tačaka. Uostalom, najčešće i najpostojanije sam u hodajućem stanju, pa je za mene Beograd scenografija kretanja/šetnje i malo je mesta na i u kojima se zadržavam. Vikendica u Draževcu, nepristupačna za grupne i individualne javne posete (stoga krajnje nepristojna i neprikladna za jednu ovakvu listu) moje je omiljeno mesto koje se nalazi na teritoriji Beograda (procena nadležnog gradskog prevoza, druga zona), oko sedam minuta vožnje nakon skretanja sa Ibarske magistrale, takođe izvanrednog toponima.

Dok sam sastavljala ovaj kratki niz, shvatila sam da mnoga mesta koja sam smatrala spomenicima (u osećajnom, ne insitucionalnom smislu) više ne postoje: hotel Bristol, hotel Rojal, časovničar Velkovski u Savskoj (kod kojeg je nastala naslovna fotografija), brojne bezimene kuće.

O poslastičarnicama sam pisala, njih stoga ovaj put zaobilazim, kao i druga mesta sa hranom: kolače i pijace, uostalom, svi volimo (a Kalenić je jedina koju smatram svojom).  

Jevrejsko groblje 

Sefardsko groblje, tiho i sakriveno iza kapije, u koje sam jednom ušetala sasvim slučajno i zadržala se satima. Zbog kamena, drvoreda, čuvara koji mi je ispričao mnogo toga o Bogdanu Bogdanoviću, jevrejskim porodicama, ratu, Holokaustu. Preko puta je Novo groblje koje je prometnije, ali u čijim se alejama vidim jednako jasno. Groblja ne vezujem za smrt, iako zbog nje odlazim tamo praznicima i godišnjicama; draža su mi kao privremena prebivališta. Zgodno je iz Ruzveltove produžiti u park Astronomske opservatorije, u jednom pravcu (Volgina 7), ili na kultni kesten pire u drugom (Albanske Spomenice 12).  

Projekcija 44 (FDU) 

Spadam u onu grupu ljudi za koje je zgrada Fakulteta dramskih umetnosti palata, u najnežnijem mogućem smislu. Betonska, u redu, ali ipak palata. Projekcija na čijim vratima stoji tabla sa ispisanim brojem 44, ili mala projekcija, izdvaja se kao prostor u kojem sam provela mnogo vremena, gledala i puštala filmove, više puta zaspala, verovatno se i zaplakala ili ostala bez reči. Sedišta imaju teksturu piškota umočenih u kafu, uglavnom je zagušljivo, ali između projekcija u popodnevnim satima se svetlo i prašina divno izmešaju sa svežim vazduhom iz dvorišta. Sala koja mi je na sličan način draga je velika sala Doma kulture Studentski grad, čija lamperija opstaje oko sedišta sličnog kvaliteta boje (kafa sa mlekom), dok lamperija Doma sindikata više ne postoji (a Lubarda sada nadgleda bočno stepenište). 

Tombola (Stari DIF)

U Srbiji postoji više od četrdeset gradova sa aktivnim tombolama, a ja sam ih posetila oko desetak i odgovorno tvrdim da svaka ima sopstvenu dinamiku. Kada se iza starog DIF-a spusti u suteren, iz mirisa hlora u oblak dima, zaista se kroči u neki prostor u kojem važe pravila brojeva. Ljudi se dele na one koji piju alkohol, kafu ili ništa; na one koji imaju svoje olovke/flomastere i na one nemarno kupe jedan za tu priliku (pa ga i ostave na stolu); na one koji gledaju brojeve i na one koji ih samo slušaju; na one koji zaokružuju i na one koji precrtavaju; na one koji ućutkuju društvo i one koji puše u svojim mislima; na one koji novac drže na stolu i na one koji njime šuškaju po džepovima; na one koje zaposleni prepoznaju i na one koji su zbunjeni. Uživam u smeni čitača brojeva sa izvučenih loptica, zatim u manje ili više glasnom uzdahu koji se prolomi salom po završetku. Ovde sam jednom i proslavila rođendan: za tu priliku sam donela zlatnu olovku. 

Sava centar

Zgrada-čudovište, do nedavno sinonim za FEST. Pa ipak, nije bioskopska sala ta na koju mislim, već hodnici, laminat, restoran, itisoni, nonšalantni zaposleni, nijansa narandžaste boje koja dominira metalnim elementima, biljke i njihovo poetično, skoro neprimentno održavanje. Čitav organizam koji sada čeka brižnu ruku da ga renovira, a nekada je bio institucija. Zgodna alegorija, u svakom slučaju, i izvanredna lokacija. Fotografije nastale 70ih u Sava centru podsećaju me na ostrvo mogućnosti u pluskvamperfektu.  

Topčider

Ovo ne može biti tačka, u pitanju je mapa, prostiruće mesto nepreciznih dimenzija i preciznog osećaja. Odrasla sam na Senjaku i na Dedinju, umiruju me dvorišta diplomatskih porodica, zarđali metalni setovi baštenskih stolica, neplanske šume koje se nastavljaju na kraljevsko imanje, komšije u penziji koji liče na svoje pse; potresaju  me kontinuitet nicanja gradilišta, novoizmišljeni ornamenti na sveže okrečenim fasadama i glasni osnovci u precenjenim odevnim predmetima. Pre svega, ta dvorišta. Radim već dugo na publikaciji koja će ih obuhvatiti, jer su u pitanju kilometri i godine hoda koje nije moguće obrazložiti u pasusu, osim možda jednim prizorom: u suton psi lutalice jure, a zatim i rastrgnu umiljatu mačku, između reda skupih automobila i sklepane ograde kasarne – iznad njih, čuju se zrikavci, ptice, blagi vetar i roditelji koji dozivaju svoju razmaženu decu na rolerima. Proleće. Dvor i ništa. 

Fotografije: Maša Seničić

Mašin beogradski vodič: https://www.spottedbylocals.com/belgrade/author/masasenicic/

Ostavi komentar