Omiljenih 5 mesta u Beogradu: Oto Oltvanji

Oto Oltvanji je rođen u Novom Sadu, ali je detinjstvo proveo u Subotici, a od početka devedesetih živi i radi u Beogradu. Autor je knjiga Crne cipele, Iver, Kičma noći i Priče misterije i magije. Njegove priče objavljivane su u mnogim časopisima (Znak sagite, Gradina, Koraci, Severni bunker, Politikin zabavnik) i antologijama (Tamni vilajet, Beli šum, Gradske priče, Nova srpska pripovetka, Četvrtasto mesto). Sa engleskog je preveo knjigu This Is Serbia Calling Metjua Kolina, romane Zlatna krv Lucijusa Šeparda, Kiša kao metak Dejvida Šoa i Prestonica nasilja Džordža Pelekanosa, kao i tri naslova Džonatana Letema – Sva siročad Bruklina, Ne voliš me još i Tvrđava samoće. Preveo je i stripove - Rip Kirbi i Vulverin.

Kako je u jednom intervjuu istakao - Beograd ga je prihvatio kao svog, za šta nikada neće moći da mu se oduži.

Irski pab „Three Carrots“

U svakoj fazi sam imao svoju kafanu. I iako je bilo onih u kojima su mi se desile važnije stvari (neprevaziđeni, neprežaljeni džez klub Ptica na Gundulićevom vencu), sigurno je mnogo volite kad u njoj organizujete promociju knjige.

Irski pab u Kneza Miloša nesumnjivo je moja kafana već poslednjih deset godina, a u životu mi je prisutan i duže (otkad postoji). Sav u drvetu, uvija se na tri strane i prostire na dva nivoa. Engleski pisac Ijan Mekdonald koji živi u Irskoj, kad smo s njim tamo pili, rekao nam je da u izvornim primercima nema muzike, samo glasan razgovor. Ovde imate oba, i glasnu muziku i veoma glasanrazgovor.

U „Tri šargarepice“ sam uobličavao misli, vagao odluke, svađao se, mirio, smejao dok mi se ne ukoči vilica i zaboravljao spoljni svet (iako kroz izlog na glavnu ulicu po učestalosti prolaska ambulantnih i policijskih kola pod rotacijom okvirno možete da procenite koliko je žestok vikend). S obzirom na prirodu ukrštanja nespojivih svetova jedne pristojne svemirske luke, prisustvovali smo zapanjujuće malom broju incidenata. Moje društvo vremenom je avanzovalo od jednokratnih, povremenih gostiju sa galerije do stalnih u središnjem separeu preko puta šanka. Tamo gde sede oni „pisci“, znaš.

Savski kej

Na dva minuta od kuće. Od bloka 45 do bloka 70, i nazad. Gore na nasipu, dole kraj reke. Tu gde neprestano teče reka šetača, brzih hodača, trkača, biciklista, dece, beba, pasa. Pojedeš sladoled, kokice, kukuruz, kestenje. Dok trepneš, čamcem se prevezeš na Adu Međicu ili Adu Ciganliju.

Tvoje dete tu provede prvih sedam meseci života, svaki dan, po čitav dan, i obožava to. Tu pobegneš da sačuvaš razum i ogrebeš se za ideju. Dom je nekoliko omiljenih splavova („Gusar“ i više puta oplakani „Suvenir“, koji je potonuo dve nedelje nakon što sam se na njemu venčao; novo značenje izraza „posle mene potop“).

Na keju imam i omiljenu klupu, ali vam neću odavati gde je da mi je ne zauzmete pred nosom. Dovoljno je da na njoj posedim pet minuta i rešen mi je svaki problem, kreativne i druge prirode.

Restoran „Sveti Nikola“

Ugrožena institucija, restoran stare, stare škole. U srcu Bloka 45, na šetalištu Lazara Kardenasa, žile kucavice razvučene kroz tri bloka koja i sama zaslužuje mesto na ovoj listi. Nemaju kockaste stolnjake – beli su – ali sve ostalo je tu. Bašta zaštićena zidom vinove loze. Mir i tišina. Moćan jelovnik.

Više od dvadeset godina, otkako ih znam, svako jelo je ostalo identično, što je tek izumrli zanat, morali bi za to da dobiju bar neku restoransku zvezdicu. Jaki u udarnim favoritima, plus pokoje iznenađenje. Lična preporuka: teleća čorba i pileća mućkalica.

Elektropionir

Zjapeću rupu u određenom tipu koncertnih prostora Beograda – manji do srednji klub za gitarski orijentisane svirke svih žanrova – popunio je ovaj klub smešten u žarište noćnog provoda, slavnu i ozloglašenu Cetinjsku. Iznenađujuće toplo mesto, s obzirom da je smešteno među hladne betonske zidove bivših postrojenja.

Dosledno gaji gostovanje određenog profila bendova, i domaćih i stranih, voljenih a ne preterano popularnih, koje retko možete da vidite na drugim mestima. Ne posećujem ga onoliko koliko bih mogao ili želeo, ali koncerti koje sam tamo gledao ostali su mi u sećanju po atmosferi, zvuku, dobrom pogledu na binu i strateškom položaju za šankom sa kog mogu da se prate nastupi a da nemate osećaj da ste predaleko ili da nešto propuštate ako ne držite gitaristu za nogu.

Geneksove kule

Najčešće sam u Beograd ulazio sa te strane, što znači da kad god bih ugledao Zapadnu kapiju, pomislio bih: „To je to, stigao sam.“ Nije loš prizor za dobrodošlicu. Podozrevam da bi im Teri Gilijam, dok je još radio kao luckasti animator Pajtonovaca, veselo nakačio raketni pogon na temelje i poslao u svemir. Rađene u brutalističkom arhitektonskom stilu, trenutno popularnom zbog mešavine nostalgije, istorijskog kurioziteta i neosporivo upečatljivog prizora, imaju bizaran istorijat i još bizarniju namenu (poslovna i stambena zgrada, spojene pupčanom vrpcom). Rotirajući restoran na vrhu pride (ne radi).

Kum koji je tokom studija živeo u kraju pričao mi je da su lokalci Geneks zvali Lažov, zbog često nepreciznog digitalnog sata i temperature. Neočekivana poseta jednoj od samih zgrada i pozajmljena anegdota od prijatelja režisera koji je snimao na mostu između dve kule poslužili su kao inspiracija za ne jednu, već dve visokobudžetne akcione scene u mom romanu „Kičma noći“(iznutra, a, bogami, i spolja, na fasadi). Još jedna stvar koje ne mogu da se ne setim kad ugledam ove kule na horizontu.

Leave a reply