fbpx

Omladina nije apolitična – samo joj se ne učestvuje u igri

Mladi žele da daju svoj doprinos politici, i to čine svakodnevno, samo - na drukčiji način: direktniji, jednostavniji, može se reći - i iskreniji.

23. June 2020

Protesti protiv diktature 2017, Protesti protiv nasilja u politici, potom i šetnje subotom tokom cele 2019, Protesti protiv javnih izvršitelja i direktna odbrana stanara, Protesti protiv malih hidroelektrana, samo su neki od mnogobrojnih oblika vaninstitucionalnih načina borbe u kojoj su veliki procenat učesnika činili mladi ljudi, a mnoge od ovih akcija su upravo mladi i zamislili i pokrenuli. Već nekoliko godina unazad ovo su najveći, gotovo jedini vidovi političke borbe u Srbiji. Međutim, oni se ne zaustavljaju samo na tome. Mladi ljudi u Srbiji se, osim udruživanja na ovom nivou, takođe angažuju i u medijima i koriste savremene platforme da, u najmanju ruku, iskažu politički stav.

S druge strane, mladi ljudi izbegavaju formalne načine bavljenja politikom, kao i bilo kakav oblik stranačkog delanja. Prema istraživanju Demostata iz 2019. godine, čak 78 posto mladih ne bi prihvatilo da bude na bilo kojoj političkoj funkciji, a manje od jednog procenta mladih ljudi se već nalazi na nekoj funkciji.

Imamo, dakle, pred nama paradoksalnu situaciju: iako se veoma interesuju za situaciju u zajednici, mladi biraju alternativne načine, ali i nehijerarhijske organizacije sa direktnim delovanjem, umesto formalnog učešća u politici kroz stranke i institucije.

Milena Stanić iz Beograda učestvovala je u odbranama stanara od iseljenja i protestima protiv izgradnje malih hidroelektrana. Ona kaže da je ulazak u aktivizam bio spontana posledica informisanja o aktuelnim društvenim problemima:

Ne radi se samo o protestovanju kao takvom. Prijateljica i ja nismo puno razmišljale, sele smo u auto i očas posla se našle u Rakiti, pre svega zbog toga što smo puno čitale i od ranije se informisale za ekološki problem u vezi sa rekama i mini-hidroelektranama i htele da se nekako u to uključimo.
Kada smo stigle, ispostavilo se da je glavni deo protesta prošao, ali da su ljudi koji su protestovali i dalje bili tu, i da se dešavala neka vrsta druženja. Mislile smo da je bezveze što smo došle, ali ljudi su nas prihvatili i puno im je značilo prisustvo još novih ljudi. Sa njima smo ostale u kontaktu i pokušavamo da pomognemo na različite načine. Nas dve smo napisale tekst za Mond Diplomatik o čitavoj situaciji, a novac koji smo dobile smo poslale meštanima, moj tata (glumac Tihomir Stanić, prim.aut.) je odigrao monodramu za meštane, spojili smo ih sa nekim advokatima…

Možda je jedan od razloga za vaninstitucionalni angažman mladih to što, prema pomenutom istraživanju, natpolovična većina mladih nema nikakvo poverenje u institucije predsednika, skupštine, vlade, političke stranke… Svakako je kuriozitet što mladi praktično imaju manje nepoverenje prema NATO alijansi, kod nas tradicionalno omraženoj instituciji, nego prema političkim strankama.

Milena smatra da je to sasvim normalno.

Mislim da je svima jasno da političari ne rade u interesu naroda, samo je pitanje da li smatramo da bi neki drugi političari u budućnosti radili nešto ili kapiramo da je problem sistemski. Ne postoje alternative u bilo kom smislu i organizicije kojima ljudi mogu da se priključe, a i ta kultura političkog aktivizma ili angažmana bilo kakvog je zamrla jer se na tome isto radi sistematski. Meni je super što ljudi mrze politiku u tom užem smislu, ali bih volela da ljudi budu politički aktivni u širem smislu, da se organizuju i slično. Mislim da je ljudima jasno već da, ako nešto hoćeš da uradiš, moraš sam. Naravno, ljudi pokušaju sa peticijama prvo, na razne legalne načine i na kraju bude da ne samo da ih niko u startu ništa ne pita, nego ignoriše njihove žalbe. Ljudi na kraju skapiraju da su država i privatnici u sprezi i da ih boli uvo i za njih, i za druge ljude, i prirodu i spontano se taj sukob stvori, sve više eskalira jer država počinje da sprovodi silu i ljudi evoluiraju kroz te borbe. Mislim da iskustvo na terenu najviše politizuje ljude, protesti, štrajkovi, sukobi sa policijom ili državom, sa privatnim interesom…“, zaključuje Milena.

Milena i Tihomir Stanić u Rakiti, foto: Milena Stanić

Slično viđenje razloga za političko delovanje mladih izražava i Lana Avakumović, politikološkinja i zamenica glavnog urednika portala Talas.rs: „Ja kad god vidim neku društvenu akciju koja mi deluje smisleno doć iću tu, čak iako mislim da neće nužno uspeti da ispuni neki cilj.

Ona smatra da su razlozi za mali broj mladih u političkim strankama veoma očigledni:

Mladima je lakše da se pokrenu kroz proteste, nego da se bore u partijama. Naše partije su visoko personalizovane, prezidencijalizovane, niko ko nije predsednik partije, a ovo namerno kažem u muškom rodu, i njegov najuži krug, sigurno ne utiče mnogo na politiku. I sasvim mi je jasno zašto neko koga zanima politika, ne pomisli prvo: ,,E, sad ću ja da uđem u stranku’’, jer nije pitanje kada će uspeti da nešto postigne, već hoće li moći, ikada.
Mene jako nervira što sve naše stranke imaju taj odeljak omladine, pa kad neko hoće da se aktivira stranački, on prvo uđe u taj ogranak stranke, koji je realno marginalizovan i nema nikakav uticaj, a onda provedu nekoliko godina lepeći plakate, deleći flajere… I zašto ti kao mlad čovek da uđeš u to ako znaš da te prvo čeka desetak godina takvog rada na terenu.. Kada pričamo o ovim temama, uvek je lako vratiti se na devedesete, mladost na ulicama i slično, ali danas mladi realno mogu da zapale iz zemlje. Spakuješ se i odeš negde gde je bolje, što je tužna stvar, ali tačna. I uprkos svemu tome, mi i dalje imamo puno mladih u politici.“

Lana Avakumović, foto: Vračarski razgovori / Mreža za demokratski dijalog

Lana smatra da veliki deo odgovornosti za ovakvu apatiju leži upravo na strankama.

Neko ko ne posmatra politički život kod nas može samo da bude zbunjen dešavanjima. Imali smo u poslednjih nekoliko meseci kampanju bojkota, pa razjedinjene partije i pokrete u opoziciji, što je sve bilo jako nekoherentno, i bez obzira šta je bio cilj svega toga, glavna posledica bilo je zbunjivanje i pasivizacija građana u Srbiji. A poslednje što nam treba je još pasivnih gradjana.

Docent na Fakultetu političkih nauka, Dušan Vučićević, mišljenja je da mladi u Srbiji nisu politički pasivni, u poređenju sa drugim zemljama Evrope.

Nije to ništa neobično i nije van nekih svetskih trendova. Kad se posmatraju istraživanja na evropskom nivou, interesovanje mladih za učešće na formalnim političkim angažmanima, poput glasanja, jeste nisko, pogotovo ako porediš sa  neformalnim učešćem – na bojkotima, protestima, demonstracijama… Onda ta cifra skače i na 40 posto. A prema jednom istraživanju od prošle godine, oko 12 posto mladih je član neke stranke, što nije toliko mali broj.

Vučićević takođe smatra da uprkos tome što mladi pre biraju da se uključe u direktnu političku akciju, nije zanemariv ni broj onih koji učestvuju i u formalnim političkim aktivnostima.

Prilikom održavanja edukativnog projekta Popularna politika, radili smo istraživanje sa mladima koji tek stiču biračko pravo. Pre početka te edukacije, oko 60 posto je reklo da bi izašlo na izbore, a kada se ta edukacija završila, taj broj se povećao za deset posto. Dakle, ako dve trećine osamnaestogodišnjaka izlazi na izbore u Srbiji, to, po meni, uopšte nije strašno.
Politika kao jedna formalizovana aktivnost je dosadna. Koga sa dvadeset godina interesuju pojmovi kao što su institucija, vladavina prava, demokratija… I onda kad tako postaviš politiku, kao nešto što je prilično dosadno, sasvim je logično što mlade to ne zanima. Drugo, i partije se ne bave mladima uopšte, pa kako da nekoga i privuku?
S druge strane, mladi kod nas ipak izlaze na izbore, recimo, u sasvim prosečnom broju, pogotovo kad poredimo sa evropskim prosekom. Suludo je opet i očekivati da, na primer, 90 posto mladih izlazi na glasanje, ne kod nas, nego bilo gde.

Dušan Vučićević, Fotografija: Vreme

Uprkos tome, ostaje i problem nepoverenja mladih u institucije. Vučićević kaže da postoji jedan indikator koji to jasno ilustruje:

Kada je reč o nepoverenju mladih u institucije, istina je da im mladi ne veruju, ali ništa drastično više nego stariji. Nedavno je sprovedeno istraživanje koje je pokušalo da odgovori šta to utiče na poverenje u institucije i ispostavilo se da je glavni aršin pomoću kojeg možeš da proceniš da li neko veruje institucijama taj da li neko glasa za partiju koja je na vlasti. A ako uzmemo u obzir da nije veliki broj mladih član neke stranke, nije teško zaključiti otkud to nepoverenje.“

Politika, makar ona formalna, ostaje igračka za nešto stariju decu. Međutim, ne treba da nas zavara to što omladina ne učestvuje u toj i takvoj igri, posebno imajući u vidu kakva su pravila. Mladi žele da daju svoj doprinos, i to čine svakodnevno, samo – na drukčiji način: direktniji, jednostavniji, može se reći – i iskreniji.

Autor naslovne fotografije: Stefan Knežević

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *