fbpx

Open Heart: Univerzum u koji svako može učitati šta želi

Ana Avramov je jedna od najupečatljivijih mladih autorki "alternativne scene" (a krajnje je vreme da smislimo novi naziv za scenu), a nedavno je objavila i svoj prvi samostalni EP pod nazivom "Open Heart" u izdanju izdavačke kuće Kontra. Pre toga, Anu smo slušali u indi bendu In Absentias, a sada muzika koju stvara dobija ličniji pečat. Njena pojava i zvuk su pravo osveženje, jer, morate se složiti, sceni fale autentične ženske pojave i glasovi. Zvuk koji donosi novim albumom je pre svega moćan, ali intiman, nežan i sanjiv, a do sada su ga opisivali različitim etiketama kao što su dream pop, americana, shoegaze, indie pop ili noise pop. EP izdanju je prethodio singl "Autumn Thrills" koji je najavio raspoloženje albuma. U razgovoru sa Anom pokušali smo da malo dublje zavirimo u svet njenog stvaralaštva.

Zašto pevaš na engleskom? Da li ti je lakše ili zbog šire publike?

 Ne vidim potrebu da to posebno objašnjavam, isto kao što ne vidim potrebu da objašnjavam zašto volim mol više neko dur ili zašto sviram jaguara, a ne strata, to su estetičke odluke, ne marketinške, niti je tu pitanje problem šta je „lakše“. U umetnosti ne postoji „lakši put“.  Ne slažem  se sa prigovorima da su na engleskom tekstovi izveštačeni ili neprirodni, niko nema prava da  propisuje koja je forma ili medij iskren za nekoga, u tome je pobeda i bunt, sve je to pank i sve je to poezija, da parafraziram Ognjenku Lakićević, to je rokenrol, u tome je cela čar rokenrola: da oslobodi od zastarelih normi, propisavanja ili nametanja bilo kakvih pravila. Biranje jezika je stvar umetnikovog senzbiliteta i slobode da izabere formu koju on smatra optimalnom za ono što on ima potrebu da izrazi. Na kraju, možda je pravo pitanje: zašto da ne? Umetnost je igra, ne klasicistička predstava.

Raspoloženje EP-a je veoma sanjivo, ali i moćno, snažno i pomalo mračno. Kakvu emociju prema tvom mišljenju prenosi i kakvu si ti želela da preneseš?

 To je jedan univerzum u koji svako može učitati šta želi: želju, zaborav, trag, čekanje, odustajanje, strah, slobodu..

Da li je ovo uvod u LP?

Možda, videćemo.

Kako nastaju tvoje pesme? Koliko traje proces rada?

Pesme nastaju na razne načine, sve može biti rad ili inspiracija. Neke pesme pevuckam dok hodam, za neke kuckam bit na mobilnom telefonu, a najčešće, tek sa ljudima sa kojima sviram i u dijalogu sa njima pesme dobiju kompletnu formu. Pesme su otvorene forme, imaju jak kostur, ali fluidne okvire, zato ih je moguće svirati dugo, a da ne postanu dosadne.

Čije muzičke uticaje čujemo u tvojoj muzici? Na koga se ugledaš?

Umetnost se sastoji od pametne kradje. Kradje, ali nesvesne kradje, prirstanje raznih uticaj. Treba biti otvoren, ja mislim da možeš naučiti nešto od svakog. Uzori su ljudi koji opstaju i traju kao umetnici, časno, iskreno i pošteno, ljudi koji ostaju ljudi. Gledala sam nedavno dokumentarac o Mariji Kalas i izašla iz sale uplakana i nadahnuta kao tinejdžerka, isti osećaj mi može pružiti dobar koncert ili intervju Džonija Grinvoda ili jedna pesma Čet Bejkera koja me podseti na njegovu razbijenu vilicu i godine mučeničkog vežbanja.

Kome je namenjena tvoja muzika? Da li imaš idealnog slušaoca, nekoga kome se obraćaš u svojim pesmama?

Ne postoji idealan slušalac, ali dobar slušalac je slušalac otvorenog srca i ušiju. Sve je stvar percepcije, kako se sluša i šta se čuje. Ne postoji elita ili targetna grupa, što bi rekla Peti Smit: moja muzika nije namenjena samo za kul klince  i intelektualce, ona je tu za sve koji imaju volje da slušaju.

Kakva je po tvom mišljenju, muzička scena u Srbiji i regionu?

Scena je bogata u smislu da ima mnogo bendova, mnogo mladih ljudi u Beogradu koji sviraju, mnogo energije, ali je rudimetarno razvijena u odnosu na region. Ne postoje uslovi, finansije za neki minimalno normalan rad. Svira se i nastupa pomoću ogromnog truda koje ulažu pojedinci i bendovi. Divno je i pravo čudo da ljudi opstaju i stvaraju. To je slika koja je meni obeležila savremenu kulturu i načine na koje ona opstaje u apsolutno obeshrabrujućim uslovima.

Koliko je lako ili teško, i da li uopšte postoje razlke zbog pola, ali jednoj mladoj ženi da se probije na scenu?

Teško je opstati kao neko ko nosi autoritet i ženstvenost istovremeno bilo gde, ako percepcija okoline to tako doživljava. Odnosi su uvek kompleksni kada se različite uloge prepliću kao kada se svira u bendu. Može biti i lako, sa nekima to jeste, ali sve zavisi od ljudi, a ljudi se često osećaju ugroženim.

Ko ti je najveća podrška u procesu rada na muzici?

Ljudi sa kojima radim,  članovi benda u čiji sud verujem. Tu je uvek podrška dobrih, bliskih ljudi koji pomažu kako ko već zna i ume. Bez tih ljudi ničeg ne bi bilo i to je jako važno reći, ceniti i poštovati.

Kada ćemo imati priliku da te čujemo live?

Bend i ja ćemo nastaviti sa koncertima krajem januara sledeće godine.

Kakav je tvoj odnos prema izdavačima u Srbiji? Koja je njihova uloga?

Izdavači postoje, ali njihova uloga je sve manja. U Srbiji ne postoje pravila, međutim, kao i svuda, sve više je umetnik primoran da radi samostalno. Ne postoje velike izdavačke kuće koje žele da ulažu previše u nekomercijalne poduhvate, danas više nego ikad, potrebni su instant hitovi, ne dugotrajna ulaganja. Manje kuće opstaju na entuzijazmu koji je u skladu sa mogućnostima, nekad veći, nekad manji. Moja izdavačka kuća Kontra je nova i mala, ali opstaje baš upravo zbog ogromnog entuzijazma pojedinaca. To je širi problem odsustva tržišta, stručnih ljudi ili sistema, publike kod nas, zato je i svaki dogovor maltene proizvoljan.

Koliko se solo rad razlikuje od rada u bendu, pošto si bila deo benda In Absentias?

 Nekad je potrebno uraditi izvesne rezove da bi se nove stvari pojavile.

Ovaj rez je bio mek.

Da li će se na nekom albumu u budućnosti naći i neka Bekfleš obrada?

Teško, obrada koju smo Ana, Una, Marina i ja  tada uradile bila je čista spontanost i u tome je bila cela čar tog poduhvata, ako bude prilike da nešto zajedno uradimo, verujem da će to biti nešto drugačije.

Koje su ambicije Ane Avramov? Da li planiraš da ti u budućnosti muzika bude primaran posao?

Mislim da je takav plan nepouzdan i dugoročno neodrživ u Srbiji i da podrazumeva takve vrste odricanja i način života koji bi počeo da ograničava stvaranje same muzike. Ne postoje uslovi da se čovek danas dostojno bavi samo muzikom, retkima to uspeva, a žrtve se ponekad čuju i u muzici koja se stvara pred prisilom da se izbaci nešto novo i zaradi za račune. Nisam sigurna koliko bih želela ili mogla da na takav način stvaram muziku.

Ambicija: previše i premalo.   

Marina Zec

Ostavi komentar