Sećam se kao da je bilo juče, gledam TV u neko nevreme, posle ponoći, i dva tipa u kožnim mantilima obučeni u crno, navaljeni na barske stolice, sa sve crno belom slikom pričaju o hororima, sprdaju se sa svim i svačim i puštaju inserte iz filmova. Pritom, bez obzira na mladost i nonšalantnost, trudili su se da održe ton dvojice učenih intelektualaca koji znaju šta pričaju. Nisu baš bili u fazonu priče ispred dragstora.
Vremenom bih skontao, u razgovoru sa drugim ljudima, da razni neki svet gleda ovu emisiju i da se oduševljava. Od onih istinskih horor fanatika, do onih koji od horora nisu ni h pogledali.
Emisija se zvala Šok Koridor, vodili su je Aleksandar Radivojević i Nenad Bekvalac, i pojavila se prvi put u našim životima 2003. godine, što bi značilo da ovih dana slavi svoj 20. rođendan. Nakon pet godina emitovanja emisije, nastavili su sa delovanjem kroz tribine. Radivojevića smo nastavili da pratimo i kroz scenarije filmova, serija i pozorišnih predstava. On je autor koji stoji iza jednog od najosporavanijih, ali i obožavanih filmova u svetu, koji nosi to ponosito ime – Srpski film.
Dvadeset godina kasnije, ovakva emisija je nezamisliva na domaćoj televiziji, ali gotovo i nepotrebna, s obzirom na to da su taj koncept kasnije preuzeli podkasti širom sveta. Ipak, za dvedesetogodišnjicu delovanja, spremljen je prigodan program u Jugoslovenskoj Kinoteci koji će biti emitovan u nedelju i ponedeljak, 22. i 23. oktobra. Takođe će biti emitovan i film po kojem je cela stvar i dobila ime – „Šok koridor”, ali i „Beli pas”, istog reditelja Semjuela Fulera, kao i „Faster, Pussycat! Kill! Kill!” i „Supervixens” Rasa Mejera.
Ali pre tog programa, ali i mnogo posle odgledane poslednje epizode Šok koridora, popričali smo sa Aleksandrom Radivojevićem. O emisiji, o TV Artu, ali i svemu onome što se danas dešava u svetu horora i šok filma.
Pozdrav, kako ste i šta ima novo kod vas?
Dobro smo. Šta ima novo? Ljudi, svašta će biti!
Dvadeset godina je prošlo od početka Šok koridora. Kako gledate sad na vreme kad ste krenuli sa emisijom?
Ispostaviće se da je taj vremenski procep od četiri-pet godina kada se Šok Koridor emitovao (2003-2008), bio poslednja prilika da se na našoj televiziji rade prave autorske emisije. Posle tog perioda, sa medijske scene je zbrisano sve što je posedovalo ikakvu originalnu koncepciju, zamenjeno je bezličnim licencnim i sponzorisanim programima, a kao rezultat smo dobili domaću televiziju kako ona danas izgleda.
Aleksandar Radivojević
Kako je uopšte krenulo sve? Ko vam je dao šansu, kako ste „pičovali” ideju Tv Artu?
Mića Atanacković, tadašnji urednik kulture na ART TV-u je hteo da napravi novu programsku koncepciju koja bi malo prodrmala stvari, pa je konsultovao našu koleginicu sa klase na FDU, dramaturškinju Danicu Nikolić Nikolić, koja mu je preporučila Nenada Bekvalca i mene.
Ja sam tada bio izuzetno frustriran nedostatkom ozbiljnih, kritički usmerenih filmskih emisija na TV-u, jer su postojali samo promotivni programi koji su služili kao servis distributera gde bi oni reklamirali svoju vrlo limitiranu filmsku ponudu holivudskog mejnstrima, ili oficijelne hronike naših festivala gde bi se samo licitirala najopštija mesta iz filmske kulture, a svi su se ponašali kao da u svetu postoji samo iranska kinematografija, ili kao da je još uvek 1973. godina, a Felini tek što je dobio svog Amarcord Oskara za najbolji strani film.
Postojao je našoj javnosti tada totalno neotkriveni domen starijih ili novih, esencijalnih kult-filmova iz čitavog sveta, koji ovde nikada nisu prikazivani jer niko nije čuo za njih, ili su bili namerno ignorisani zbog tobože kontroverznog sadržaja. Nenad je aktivno skidao te filmove sa raznih internet izvora, što većini tada još uvek nije bilo dostupno u tom kapacitetu, tako da je Šok Koridor bio sjajna prilika da se sve to premijerno prezentuje našoj publici uz kritičke osvrte i diskusije sa zanimljivim gostima, uz obavezna podsećanja na zapostavljene kult-klasike iz bliže ili dalje prošlosti. Naravno, zbog ekskluzivnosti šok-sadržaja samih inserata, to je bila i šansa da se zaokruže atipične tematske celine koje bi na satiričan način tretirale našu grotesknu zbilju.
Šta su vam neka od najboljih sećanja, epizoda, trivija, uzburkivanja naroda koje ste uradili za vreme emitovanja Šok koridora?
Teško je tu sada selektovati parcijalne anegdote, čitav serijal bio je svojevrsna provokacija naše kulturne i (ne)kulturne javnosti, istovremeno parodija našeg pseudo-akademskog odnosa prema kulturi i domaćih talk-show programa, ali i edukativna filmska emisija najšireg mogućeg opsega poput nekadašnjeg Kino-Oka, koja je spontano formirala filmski ukus generacija koje su joj bile izložene. U jednom momentu to se pretvorilo u svesni eksperiment testiranja granica šta sve može da se kaže i emituje na televiziji, a da nas momentalno ne ugase. Ja lično nikada neću zaboraviti iskreni šok koji je gošća Mirjana Bobić Mojsilović doživela kada je bila suočena sa nekim od inserata koje smo joj pustili. Ali gde god da ste se uključili tokom serijala, mogli ste da prisustvujete nečemu nesvakidašnjem.
Kako je izgledao (i kako izgleda) život Šok koridora posle televizije Art i delovanje van televizijskog studija?
Od 2008. godine krenuo je niz tribina u Domu Omladine koje smo vodili Nenad i ja, a one, sa kraćim ili dužim pauzama, traju i do danas. Sada Nenad sam drži baklju starog Koridora na tim tribinama, uz programske konsultacije sa mnom. Ja sam svoje delovanje nastavio drugim sredstvima, u drugim oblicima. Neizmerno zadovoljstvo mi priređuju konstantni susreti sa najrazličitijim ljudima koje i dan-danas srećem, a koji još uvek pamte svoja iskustva sa Šok Koridorom. Većina njih se u našoj emisiji po prvi put susrela sa nekim filmskim autorom ili prizorom u svojim formativnim godinama, i taj prizor im je ostao urezan u svest za ceo život, kao i meni kada sam sredinom osamdesetih godina prošlog veka u Kino-Oku bio izložen svim ključnim spojlerima iz filmskog opusa Brajana De Palme, Džona Karpentera ili Dejvida Kronenberga.
Poseban deo Šok Koridor emisije je bio deo u kom ste otvoreno i bez zadrške pričali o domaćim filmovima, novim i starim. Koliko vam je to odmoglo kasnije u karijeri, u saradnjama sa nekim glumcima ili filmskim autorima koje ste potkačili?
Siguran sam da nam to nikada nisu zaboravili. Ali, moramo imati u vidu da se emisija emitovala u možda najdepresivnijoj eri naše kinematografije, kada su finansijska sredstva bila toliko redukovana da je to bilo neizdrživo, ili usmerena isključivo na ljude čiji je odnos prema filmu bio još redukovaniji. Moja generacija, kao i par generacija posle moje, tada nije imala apsolutno nikakve šanse da dođe do filma u takvoj atmosferi. Ako vas nije zanimalo da radite pučke komedije striktno za lokalnu upotrebu, ili kostimirana dela iz lektire za osnovnu školu, filmovi su se mogli realizovati samo uz pomoć euro-fondova kojima su retki imali pristup, a i oni koji su imali, morali su se voditi komitetskim pravilnikom izrade svog filmskog sadržaja. Fašizam političke korektnosti je tu bio glavna odrednica, i ona je bila toliko striktna da je rezultat mogao biti samo otužna parodija filmske forme bez stava i smisla, vođena najnižim kriterijumima sopstvenog opstanka, nešto o ničemu i ni za koga osim za poreski otpis euro-fonda. Taj osećaj potpunog beznađa i bezizlaznosti u našoj profesiji formirao je anarhičnu rezignaciju i otrov koji je sve vreme šibao iz Šok Koridora i trebalo je da ima katarzično dejstvo.
Aleksandar Radivojević
Kakvo je danas stanje u domaćoj kinematografiji po vašem mišljenju? Šta vam se, i da li vam se nešto dopada?
Najvažnije je da sada konačno postoji produkcija, ne samo filmova nego i serija koje su filmski realizovane, a samo u okvirima uhodane produkcije sa kontinuitetom može da se razvije kvalitet. Da ne izdvajam pojedinačne naslove, dopadaju mi se određene tendencije, i žanrovske i stilske, koje postoje u više tih filmova (i serija), a ta pozitivna stremljenja su potencijal da se produkcija razvija i dalje, i da iskorači iz lokalnih okvira, ne samo u formalnom smislu, već i suštinski, u načinu razmišljanja. Naravno, sve ono negativno što sam gore pomenuo postoji i dalje, ali sada napokon imamo i alternative.
A kada je reč o hororima i filmskom šoku u svetu poslednjih godina? Kako vam se dopada, da li postoje neki autori koji su se izgradili, koji su baš po vašem ukusu?
Holivudska produkcija je tek u poslednjih šest-sedam godina počela da izlazi iz kanala faund-futidža i jump-scare neinventivnosti u kojem je od početka veka. Džordan Pil je konačno uspeo da vrati socijalno angažovani, satirični horor u stilu Džordža Romera na scenu, mejnstrim uspehom svojih filmova od kojih mi je US apsolutni favorit. Ari Aster je vratio stilsku erudiciju u moderni horor izraz, nekako kombinujući poetike Vesa Krejvena i Ingmara Bergmana u Hereditary i Midsommar.
Opet, tu su i snobovske podmetačine poput novih kvazi-žanrovskih termina post-horror i elevated (izdignuti) horor koji bi da uvale žanr onima koji ga se suštinski stide, prodajući nekakve bukvalističke psiho-dramurde elitistički nastrojenoj publici, a povlađujući novim generacijama koje u svemu vide samo traumu i psihozu. S druge strane, tu imamo i perfidne pretenciozne prevarante (PPP) poput Dejvida Gordona Grina koji se posvetio upropašćavanju ikoničnih horor-brendova poput Halloween-a i Exorcist-a, a njegov se diletantizam I nevladanje materijom slobodno može porediti sa nekim rediteljima sa ovih prostora.
Što se tiče TV-a, Čarli Bruker je tu obrnuo igru i serijom Black Mirror svima pokazao kako moderan horor (i sci-fi) treba da izgleda. Julia Ducournau je vratila dignitet evropskom šoku sa Raw, ali je već sa Titane pomešala babe i žabe, napravivši veštački kalemljeni stilski mash-up Kronenberga I Điđe Karanovića. Svejedno, za to je uspela da dobije Zlatnu Palmu, što svakako treba pozdraviti. Bolje ona nego neko drugi.
Nažalost, kako filmski Zapad polako dolazi sebi, tako Azija vidno posustaje, iako tamo uvek ima šta da se vidi. Poslednji filmovi iz tog regiona koji su zaista ostavili ozbiljan utisak na mene su pet ili više godina stari – japanski Liverleaf Eisuke Naito-a i južnokorejski The Wailing Na Hong-Jina.
Šta je ono najbolje što se gledali u ovoj godini? Ili iščekujete da tek nešto najbolje gledate do kraja ove godine?
Već sam pogledao četiri-pet jako zanimljivih filmova ove godine, što ide u prilog tezi da, kako situacija u svetu postaje sve gora, tako filmovi postaju sve intrigantniji. Ni za jedan od ovih naslova ne mogu da tvrdim da me je u potpunosti kupio, ali svi imaju sjajnih momenata kakve ne viđamo često, i usuđuju se da idu do kraja – Infinity Pool Brendona Kronenberga, Asterov Beau Is Afraid, kao i prošlojesenji Barbarian Zaka Kregera. Evil Dead Rise Lija Kronina je verovatno najlepše izgledajući horor film koji sam video godinama unazad. Bones And All Luke Gvadanjina me je takođe prijatno iznenadio, a to nisam od njega očekivao posle minulog rada koji uključuje i nesrećni rimejk Arđentove Suspirije.
Šta nas očekuje od vas uskoro, ako govorimo o radu na filmu, TV-u, pozorištu…?
Druga sezona serije Crna Svadba, za koju sam pisao scenario, u režiji Nemanje Ćipranića, je u fazi montaže. Polučasovni film koji sam pisao i režirao, Budimo u kontaktu će valjda uskoro uspeti da izađe iz post-produkcije. Nekoliko filmova gde sam autor, ili ko-autor scenarija bi trebalo da uđe u produkciju sledeće godine. Moja drama Strujosek u Ateljeu 212 igra se već osam godina, I pre pet meseci je imala svoje stoto izvođenje. Još par velikih projekata koje ću potpisati kao autor su u pripremi za sledeću godinu, ali tu ništa dalje ne bih otkrivao, za sada.
Predstavite nam šta ćemo gledati u Kinoteci u vidu programa – 20 godina Šok koridora? Zašto baš ti filmovi?
Na koje filmove misliš, Na Fulerov KORIDOR I BELOG PSA???
Za kraj, kako bi Šok Koridor danas izgledao kao emisija, u vreme podkasta, Jutjuba…?
Mi smo sa Šok Koridorom praktično anticipirali, da ne kažem patentirali model filmskog podkasta i Jutjub kanala, kako oni danas izgledaju. Ta opuštena konverzacija i sardoničan stil koji su iritirali konzervativce u ono vreme su totalno u skladu sa nečim što sada rade, recimo, momci iz Red Letter Media ekipe. Šok Koridor bi, dakle, sasvim prirodno mogao da funkcioniše kao podkast na Jutjubu. A da li će imati tu priliku, videćemo, sve je moguće.
0 Comments