STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Oslikavanje mentalnog pejzaža, misli i osećanja

Marko Reeboskic o svojoj izložbi My Home Is An Afterthought u prostoru Kula
Piše: Marija Milić

9. March 2022

Batik je tradicionalna indonežanska tehnika oslikavanja platna koju će nam mladi umetnik Marko Reeboskic predstaviti u novootvorenom prostoru Kula u Cetinjskoj 15. Izložba My Home Is An Afterthought nastala je tokom Markovog usavršavanja u Indoneziji. A on je upravo u batiku pronašao dom, daleko od kuće. Stoga je i naziv ove izložbe simboličan, a izložba veoma lična.

Ova drevna tehnika nastaje upotrebom vrućeg voska koji na platnu predstavlja negaciju, dok specifične boje koje se koriste vekovima, daju radu pravu dimenziju. Upisivanje DNK u tkaninu, kako Marko opisuje ovaj način oslikavanja, meditativan je proces za njega.

Radovi su koncipirani tako da postoje siluete dnevnih objekata koji mogu da se nađu i u kući, što još više doprinosi konceptu, odnosno stvara atmosferu doma.

Sa Markom Reeboskicem razgovarali smo o umetničkom procesu, ulozi kustosa, o tome kako je saznao za batik i kako izgleda proces izrade, ali i o umetnosti i životu u azijskoj kulturi.

Kako je došlo do saradnje sa Kulom?

Marko: Do Kule je došlo tako što od ranije znam te ljude. Počelo je telefonskim pozivom i savetom ljudi koji su mislili da taj prostor baš odgovara mojim radovima. Kada sam posetio Kulu i video prostor, to je bilo to, ekipa je bila otvorena za saradnju.

Kako si došao na ideju da izložba nosi baš taj naziv, da li si ga već imao na umu dok si pripremao radove ili je nastao kao skup misli nakon što su radovi već bili završeni?

Radovi su nastali pre godinu i po dana, dok sam boravio u Indoneziji, ne razmišljajući kako ću da ih izložim i da li ću da ih izložim. U tom momentu bilo mi je bitno da stvaram. Nije mi bilo važno gde će to da me odvede. Kada sam se vratio za Beograd, koncipirao sam tu veću izložbu, gde mogu da ujedinim sve te radove. My Home Is An Afterthought se bazira na osećaju doma, daleko od doma. U kontekstu toga da sam se pronašao negde van mesta u kojem sam odrastao. Taj proces batika i trenutak stvaranja jeste postao dom za mene. A kada se desio ovaj poziv za izložbu, taj naziv je bio pravi. 

Pomenuo si proces, umetnici ga često pominju i naglašavaju koliko im je važan. Šta za tebe predstavlja proces i kako si ga ti doživeo tokom izrade ovih radova?

Proces je za mene ritual kreiranja, kontempliranja. Konkretno, ovaj proces je trajao mesecima. Sadržao je sve one dnevne rituale, gde ustajem, cedim voće, kuvam kafu i rolam cigaretu. Nakon toga, odlazim u studio, pustim muziku – uvek istu plejlistu, i sednem da stvaram. Svaki dan mi je bio donekle isti. Za mene je to jako bitno, da su ti dnevni rituali uvek isti jer mahinalno znam šta je sledeće. Ne razmišljam o tome, već u glavi imam vremena da mislim i bavim se nečim drugim. Nekako sam sebi organizovao tih par meseci. Sam proces je to dnevno ponavljanje, ali misli nikad nisu iste. 

Radovi su po konceptu slični, ali su paterni različiti, jesu li oni povezani sa tim tvojim razmišljanjima u toku rada?

To nisu neke projekcije skica, šema, istraživanja. Prosto, kada sednem da radim, sve to se dešava u trenutku. Ne idem dalje od toga, nemam sumnje, niti premišljanja šta bi sledeći potez mogao biti. Mahom su velika platna, te ne postoji ta distanca, jer moram da budem blizu platna kad oslikavam. Tek nakon iscrtavanja, bojenja i iskuvavanja, mogu da se distanciram i sagledam rad. Kada gledam u taj patern i pravce linija, setim se svojih misli, otprilike znam gde sam bio u svojoj glavi. To koncipiram kao neko svojstveno mapiranje mentalnog pejzaža, misli, osećanja. 

Približi nam tehniku izrade, odnosno batika?

To je tradicionalna indonežanska tehnika oslikavanja tekstila koja potiče sa Centralne Jave, grada u kojem sam i živeo. Tamo sam se susreo prvi put sa ovom tehnikom i mesecima merkao cimerku kako batičari i sa strane posmatrao pre nego što sam uopšte odlučio da probam. Tek kada smo bili u karantinu, u svom domu, uhvatio sam se batika. On je na granici između tekstilnog dizajna i slikarstva. Volim da kažem da je batik upisivanje DNK u samu tkaninu. Krajnji rezultat daje istu sliku sa obe strane, dok je slikarstvo jednolično.

Opiši nam kako izgleda to DNK oslikavanje?

Nastaje uz upotrebu vrelog voska. U jednoj posudi se topi vosak na tihoj vatri jer, dok je vruć, ja pravim liniju koja će da uhvati tu tkaninu. A vosak tu predstavlja negaciju crteža. Na platnu iscrtam voskom, a onda, kada obojim i uklonim vosak, on daje konturu crteža jer vosak blokira protok boje. Sam proces kreiranja batika ima dosta etapa u izradi. Meni je to jedna vrsta meditacije, pogotovu u karantinu, na drugom kraju sveta, tako da sam se totalno upustio u to.

Kako će izgledati postavka u Kuli, s obzirom na to da su u pitanju veći formati i da si pomenuo da ne želiš da ih postaviš u taj galerijski format, odnosno da ih postaviš u ram?

Biće izloženo negde oko dvanaest radova. Neki su manji, neki veći. Kula je idealna kao prostor za ove radove jer ima visinu. Neki radovi će biti okačeni u prostoru, neki će biti na podu, zidu. Koncipirano je tako da postoje siluete dnevnih objekata koji mogu da se nađu i u kući. Upravo zbog te asocijacije doma, da se uveže ceo taj moj osećaj, šta taj batik za mene predstavlja. Rasprostranjeni su na tri nivoa, koji su podeljeni po vremenu nastanka. Na kraju se ispostavilo da sam uradio seriju nekih sličnih platna, dok su neka nastala sama za sebe. 

Koliko je za tebe važna uloga kustosa? Koliko je teško pronaći i uklopiti se sa osobom koja treba da razume tvoju ideju, posebno kada je u pitanju nešto lično, kao što je sada slučaj sa ovom tvojom izložbom?

Uloga kustosa je jako važna, kao i odnos umetnika i kustosa. Ja znam šta sam radio i šta to za mene predstavlja, što ne mora nužno da znači i za ostale. Na ovoj izložbi sam radio sa dve kustoskinje, studentkinje, koje su to pretočile u jasan izraz. Verovatno bih se ja ili raspisao na pet listova ili bih to stavio u pet rečenica. Zato mi je i bilo važno da imam kustose. Zahvalan sam Bojani i Dušici, nadam se da ćemo i u budućnosti raditi zajedno.

Kako ti gledaš na doživljaj tvoje umetnosti od strane posmatrača? Koliko ti je važno da publika spozna tvoju priču i razlog nastanka?

Ovo je moja prva samostalna izložba u Beogradu. Prikazujem radove koji su meni jako bitni, koji su jako lični za moj stvaralački proces. Zato imam tremu jer se ljudi prvi put upoznaju sa nekim mojim radom.

S obzirom na to da su radovi nastali u Indoneziji , kako si ih transportovao za Srbiju?

Sve je stalo u par kofera. Sve što sam poneo bila su ova platna i materijal da mogu da nastavim da stvaram i ovde. Međutim, to se nije desilo. Batik jeste i dosta kontekstualan – kada sam se vratio, uvideo sam da mi je baš čudno da stvaram u ovom okruženju. Zbog korišćenja specifičnih boja, voska, alata, ograničen sam stvaranjem. Ovde sam se bavio slikom nakon povratka, a batik ostavljam za tamo. 

Posle arhitekture, usavršavao si se i u oblasti dizajna enterijera u Vijetnamu, a nakon toga si otišao u Indoneziju, i to baš na slikarstvo. Kako je došlo do toga, da li te je nešto ranije privlačilo u tim azijskim kulturama?

Tokom master studija sam išao na usaršavanje u Vijetnam, i vratio sam se ovde sa jednim iskustvom o Aziji. Nakon mastera sam otišao u Indoneziju, na slikarstvo, jer sam se još tokom studija iz hobija bavio slikanjem i ilustracijom. Hteo sam da se, bar na kratko, odvojim od arhitekture.

Šta ti je tamo bilo interesantno, kako si ti doživeo njihovu kulturu, tradiciju?

Grad u kome sam ja bio je Yogyakarta, koja možda ima i najviše univerziteta u zemlji, te postoji velikih broj mladih ljudi sa različitih strana. Tradicija je tamo dosta ukorenjena, kao i religija. Samim tim što je grad tradicionalan, jeste i konzervativan, ali ti mladi ljudi izvlače neku novu energiju. Vide se jasno te podele, ali živi se skladno. Dobio sam dosta odgovora, na pitanja koja možda nisam ni postavio.

Kakva im je umetnost? Možeš li da napraviš paralelu u odnosu na našu?

Ima raznih događaja u sferi umetnosti, od malih privatnih galerijskih izložbi, do velikih stalnih postavki. Umetnička zajednica jeste dosta drugačija od one koju poznajem ovde. Čini se da su tamo ljudi otvoreniji i slobodniji za saradnju, to je moje iskustvo. Prijala mi je ta njihova energija, sredstva nužno ne postoje, ali će se nešto svakako izvesti.

Kako gledaš na domaću scenu?

Mislim da je ona u procesu.

Kako teče proces stvaranja ovde, da li planiraš da nastaviš da stvaraš u Srbiji, ili se, ipak, vraćaš batiku?

Vidim sebe da stvaram. Danas ima dosta rezidencija, tako da bih voleo i tamo i ovamo. Moja baza je u Srbiji, zato što sam odavde. Vezan sam, sada još više, sa iskustvom biti negde tamo, ali bih voleo da se vratim u Indoneziju i zbog stvaranja, izlaganja, prijatelja umetnika koje sam pronašao. Znam da ću stvarati gde god otišao! 

Izložba će biti otvorena do 17. marta, od 18 do 22h.

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *