Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon

Overdriven Dreams: Dron muzika je maksimalno andergraund koliko andergraund može da bude

Uroš Kostić, eksperimentalni muzičar iz Niša, o dron sceni u Srbiji, stvaralaštvu, neizostavnom šumu, jednoj turneji koja se umalo desila i jednoj koja sledi.

13. October 2021

Pretpostavljam da sam prekršio jedno od osnovnih pravila novinarstva. Ignorisao sam prvu lekciju u knjizi, ono što čujete prvog dana na fakultetu ili nekakvom kursu za novinarstvo. Prekršio sam pravilo, a čini mi se da postajem isuviše star da bih bio buntovan, a da to ne izgleda smešno. Uglavnom, nisam se spremao za intervju.

Okej, nije baš da se uopšte nisam spremao, ali sam gledao da se spremim taman toliko da se ne pravim pametan. Želeo sam da u čitavu priču uđem sa određenom dozom naivnosti i radoznalosti, kao kada sam se kao mlađi, sa mnogo većim entuzijazmom, trudio da saznam više o nekom, za mene, novom muzičkom pravcu. Međutim, taj luksuz nespremanja potekao je prvenstveno iz poverenja, jer sam znao da ću naspram sebe imati sagovornika koji će moći da mi objasni sve što me zanima.

Uroš Kostić je gitarista post-rok sastava There – i nekolicine drugih bendova čiji je angažman teško pohvatati – muzički kritičar i novinar iz Niša. Ali poslednjih nekoliko godina, Uroš eksperimentiše i sa žanrom dron ambijent muzike i nastupa samostalno pod pseudonimom Overdriven Dreams.

„Dron kao pojam u muzici, dosta je star. Potiče iz Indije i zapravo predstavlja beskonačnu repeticiju jednog tona, dakle, ponavljanje jednog istog tona u nedogled. Vremenom je to evoluiralo u taj dron ambijent, u nešto što je usredsređeno prvenstveno na elektronsku muziku što je nešto što i ja radim“, kaže Uroš.

Kako objašnjava, trake na njegovom prvom albumu Decay, koji je objavio u aprilu prošle godine, nastale su manipulacijom zvukova sa kaseta, različitih sintova i snimaka sa terena, kako iz prirode, tako i iz urbanih sredina. Nakon nastupa u Beogradu i Novom Sadu u julu i u Sofiji početkom septembra, Overdriven Dreams se sprema za oktobarsku evropsku turneju, kada će njegovu muziku predstaviti publici u Budimpešti, Beči, Salcburgu, Minhenu i drugim gradovima.

Sa Urošem sam se našao u, za mene, najprijatnijem okruženju – na Zumu. Ja u pidžami, a on u žutoj majici sa natpisom IV-2, gimnazija Bora Stanković. Savršeno opuštena atmosfera, taman za razgovor o dron muzici koja, kako Uroš tvrdi, odiše posebnom intimnošću. Razgovarali smo o dron sceni u Srbiji, njegovom stvaralaštvu, kako sa muzičke, tako i sa čisto tehničke strane, inspiraciji, šumu, turneji koja se umalo desila i jednoj koja bi (držimo palčeve) trebalo da se desi.

Kao gitarista si već jako dugo na sceni, ali koliko dugo postoji ovaj tvoj solo projekat? Koliko dugo nastupaš kao Overdriven Dreams?

Prvi nastup sam imao 2019. godine u niškom klubu Fidbek. Gostovao je bend Material Girls iz Atlante i pitali su me da li hoću da nastupam solo, kao podrška. Međutim, to tada nije bila toliko dron koliko gitarska eksperimentalna muzika, što je meni i dalje zabavno i većinu stvari komponujem sa gitarom, koristeći je na neke sumanute načine. Samo što je vremenom to više preraslo u eksperimentisanje sa kasetama.

Kakvu muziku pravi Overdriven Dreams?

Ovo što sam ja krenuo da radim je najviše ukorenjeno u nekom dron ambijentu sa kraja devedesetih i početka dvehiljaditih godina, koji su forsirali ljudi poput Vilijama Basinskog, koji je meni broj jedan uzor u tom polju. Tu svrstavam i skoro ceo Kranky lejbl, kao i imena poput Tima Hekera i Bena Frosta.

Da li možeš malo da pojasniš šta sve spada u opremu sa kojom nastupaš? Laički posmatrano, izgleda kao da si polovinu pokupio sa seta nekog hladnoratovskog špijunskog trilera.

Kao što sam rekao, prvo sam počeo sa gitarom, sint semplerom i hiljadu nekih zvrčki. Zapravom nisam toliko ni svirao gitaru, nego sam je koristio kao kolektor zvuka. Ali onda sam shvatio da mi je to organizaciono i na hiljadu nekih drugih načina komplikovano. Krenuo sam da se usredsređujem na manipulaciju kasetama uz pomoć četvorokanalnog snimača za kasete. Dakle, na pravljenje kasetnih lupova, što funkcioniše tako što uzmeš i isečeš lup, i to je dosta zabavan proces.

Tako da sam se preorijentisao i sada je taj setap baziran oko četvorokanalnog kaset deka, koji koristim tako da sviram sa njegovim slajderima, a u isto vreme mi služi kao mini mikser za još dva magnetofona na kojima takođe imam lupove, razne snimke, vokale, koji su provučeni kroz mnogo reverba što dovodi maltene do neke neprepoznatljivosti. Dakle, četvorokanalni snimač, dva magnetofona, dosta lupova i par pedala koje mi služe za dalju manipulaciju, kako bih još malo obogatio nastup i imao čime da se igram.

Deluje mi kao da, pored muzičkog, moraš da imaš i solidno tehničko znanje da bi mogao da nastupaš i praviš dron muziku.

U eksperimentalnoj muzici, a naročito u dron muzici, imaš brdo ljudi koji nemaju nekakvo znanje. Jednostavno im se sviđaju zvukovi koje prave. Baziraju ih na repeticiji, puste jedan ton i bukvalno od tog jednog tona, kroz manipulaciju efektima, prave cele kompozicije. Meni je to sjajno, ima mnogo izvođača koje volim da slušam i koji bukvalno imaju jedan ton sat vremena i ništa drugo se ne dešava, samo ga manipulišu na razne načine. Sad, ja volim to da slušam, ali ne volim to da pravim. Dosadno mi je, jer volim stalno nešto da radim, ne drži me mesto, zabavno mi je da imam dosta tih lupova sa kojima mogu da sviram.

Ali sa tehničke strane to nije ništa komplikovano. Bukvalno kabl u kabl, kabl u miksetu itd. Naravno, meni je jako bitan taj momenat da to dobro zvuči, baš zato dosta vremena provodim kod kuće, komponujući u neku ruku sve to.

Kada pominješ dizajn zvuka, zanima me kako tretiraš šum koji nekako ide uz kasete?

Kada radiš sa lo-fi opremom, sve to ima dosta šuma, jer to su kasete, mora da ima šuma. Ali ja sam počeo to da radim imajući taj šum kao osnovu. Ne tretiram ga kao nešto što želim da nestane, nego ga pospešujem tako da to bude deo celog opsega. Šum je razlog zbog kog koristim kasete, jer ako mi smeta šum, neću da koristim kasete, nego Ejblton i sve će biti savršeno. Ali poslednjih godina su mi svi ti opskurni fizički formati zabavniji. CD je super, ali mikro kaseta je real deal, jer ona ima teksturu koja ništa drugo nema.

Tvoj prvi solo album nosi naziv Decay. Na koje tačno truljenje se to odnosi?

Decay, kao termin koji označava raspadanje, truljenje, odnosno, u muzičkoj terminologiji, brzinu kojom jedan ton nestaje, uvek mi je bio fascinantan, te sam po njemu dao naziv prvom albumu. Fascinacija lejerima zvuka koji jedan po jedan nestaju, odnosno imaju svoj život kojim ti upravljaš jednim potenciometrom, kod mene traje od samog početka bavljenja eksperimentalnom muzikom.

Govoriš o slojevima, pa me zanima od kojih je slojeva sačinjen Decay?

Taj album je podeljen u dva perioda. Dve trake su urađene jedne zime 2018-2019, a druge dve stvari su rađene 2019-2020. Uradio sam prve dve stvari, naišlo je proleće, pa leto i nije me vuklo da radim. Radio sam nešto, ali mi se to nikako nije uklapalo sa ove dve trake, jer je kompletna estetika bila drugačija. I onda je naišla druga zima i opet mi se sve poklopilo. Uhvatio sam brdo nekih što snimaka sa različitih terena, što semplova koji su mi lepo legli i sve sam to spajao. Sviđa mi se što je sirov snimak i to je donekle dočaralo celu tu atmosferu perioda kada je sniman album. Čini mi se da je uhvaćena i zima i čitava moja neka emocija koju sam uložio u album. Sve je zapečaćeno tu.

Album si izdao samostalno, u verovatno najnezgodnijem trenutku za izdavanje bilo čega, na samom početku pandemije korona virusa. Kakve su bile reakcije na album?

Da, sam sâm ga izdao jer je bilo suludo u tom trenutku, tražiti izdavača. Nikome se nije isplatilo, bilo je mnogo teže za distribuciju ploča, kaseta ili čega god. Tako da sam izdao sam i nije loše prošlo. Album se proširio po Fejsbuk grupama za dron ambijent muziku. Bilo je nekoliko super recenzija, intervjua koji su isto bili okej, a kada se situacija malo poboljšala u septembru 2020. godine, imao sam nastupe u Beogradu, Novom Sadu, Kruševcu…

Zapravo, ti bi iza sebe imao već jednu evropsku turneju, da se korona nije desila.

Da, prvi nastup je bio zakazan za 13. mart 2020. godine u Sofiji. Vanredno stanje u Srbiji je uvedeno 15. marta, ali se već ranije znalo da od izlazaka iz zemlje i ostalog nema ništa. Ja sam pričao sa organizatorima iz Bugarske, kao, sve je to lepo, ali ja ne mogu da izađem iz države. Ne mogu ni iz grada da izađem, a kamoli iz države. Ubrzo su otkazani i svi ostali nastupi.

Kakva je domaća dron scena?

Pa, scena svakako postoji. Ne mogu da kažem da je jaka, jer dron je maksimalno andergraund koliko andergraund može da bude. Ima dosta nekih ljudi koji su na sobnom nivou, prave muziku za sebe i to izađe ponekad negde. Ali imaš i ljude koji rade zaista dobre stvari. Nije sve to čist dron, ima svega, od baš ambijentalnih muzičara, preko nekih eksperimentalnih stvari, ali ima stvarno odličnih izvođača. Goran Lončarević radi sjajne stvari, kao i Marko Paunović. Njihov bend Andagainandagain je jedan od najboljih domaćih ambijent dron projekata. Ponton je isto sjajan projekat. Ivan Tasić iz Novog Sada radi sjajne stvari sa gitarom.

Ali najveći problem je što retko ko nastupa. Jer nekako je ta scena dosta povezana na globalnom nivou i onda imaš puno ljudi, što iz Srbije, što sa strane, koji izbace muziku na nekom lejblu, i ti vidiš da se to šeruje, da ima stotine kupljenih izdanja na Bendkempu, ali da taj neki producent nikada nigde nije nastupao u životu. Sa druge strane, dobra je i ta intimna dimenzija te muzike. Jer ovaj žanr je dosta intiman. Dosta se zasniva na tome šta si ti sam zaista hteo da uradiš. Lajv izvođenje je neka druga stvar. Neko to voli, neko ne i ja nemam ništa protiv.

Krajem oktobra krećeš na evropsku turneju i čekaju te nastupi u Mađarskoj, Austriji, Sloveniji, Nemačkoj i Hrvatskoj. Ali šta te čeka kada se vratiš sa turneje?

Što se turneje tiče, ne želim ništa da pričam pre 21. oktobra, kada je zakazan prvi nastup u Segedinu. Prošle godine je sve bilo spremno, pa je u poslednjem trenutku sve otkazano, tako da se sada samo nadam da će ova turneja da se realizuje.

A kada se vratim, čeka me rad na drugom albumu Overdriven Dreams. Imam ga iskomponovanog, sada samo treba da sednem, odradim ga onako kako sam zamislio, pa da šaljem nekome da odradi dobar master. Imam određen koncept u glavi, samo treba još da složim sve kockice. Naravno, trebalo bi i drugi album benda There da izađe. Nedavno sam sa dvojicom drugara započeo jedan dron projekat pod nazivom Tymok. Dosta je drugačije od onog što radim kao Overdriven Dreams, ali je podjednako interesantno i intimno, pa se nadam da ćemo to uskoro da završimo.

Fotografije: Nemanja Đorđević

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Prijavi se na Oblakoderov Newsletter i na kraju svakog meseca na mejl ti šaljemo pregled najupečatljivijih tekstova iz prethodnog meseca, informacije o aktuelnim događajima i razgovore sa aktivnim glasovima, mladima koji menjaju društvo!

Uspešno ste se prijavili!