STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Pavle Ćurčić: Najveću inspiraciju pronalazim u svom okruženju

Sa mladim umetnikom, Pavlom Ćurčićem, o Bijenalu Mladih, temama koje ga inspirišu i roze dušeku, koji je postao umetnički rad

17. September 2021

Poslušaj audio verziju ovog teksta:

Ukoliko ste posetili Bijenale mladih, mogli ste da primetite fotografije roze dušeka i momka koji se sprema da na njemu uplovi u kanal u kome plutaju fekalije. Reč je o radu mladog umetnika Pavla Ćurčića koji je na ovaj način želeo da ukaže na problem sa kojim se svakodnevno suočavaju stanovnici Koteža, a to je neadekvatno odlaganje komunalnog otpada.

Pavle Ćurčić rođen je 1998. godine, završio je Fakultet likovnih umetnosti na smeru Slikarstvo, a kroz dosadašnji rad bavio se multimedijom, oslikavanjem murala i osmišljavanjem umetničkih instalacija. Za njega je umetnost nešto što treba da provocira, a, kako kaže, najviše inspiracije za stvaranje i rad dobija iz okruženja. Dok iščekuje početak master studija slikarstva, Pavle sa nama deli iskustva koja je do sada stekao i priseća se svojih radova, dok pitanje čime će se baviti u budućnosti, za sada ostavlja otvoreno.

Pavle Ćurčić

Kakvo iskustvo nosiš sa Bijenala mladih?

Pavle: Sjajno! Mislim da je super što se po prvi put desilo Bijenale mladih u Beogradu i mislim da je super što su se novi mediji uključili – multimedijalnih radova je bilo baš dosta. Mislim da je to stavilo Bijenale na evropsku scenu u tom smislu, održavalo se na više lokacija i bilo je propraćeno u gradu. Komunikacija je, takođe, bila veoma jednostavna jer nisu zahtevali previše neke papirologije. Postojala je, naravno, procedura, kao i formulari za predaju rada, ali taj proces nekada ume da bude zaista zahtevan.

Opiši nam rad koji si predstavio.

Uzeo sam roze dušek, obmotao peškir oko struka, namazao se kremom i stavio krastavce na oči i plutao sam u kanalu u kome plutaju i fekalije, zbog toga rad i nosi naziv „Kanal“. Dosta sam morao da mozgam kako da sve prođe u najboljem redu sa tehničke strane, odlazio sam tamo, pravio štih – probe da vidim koliko će dušek da upadne… uz pomoć kolega je sve na kraju ispalo kako treba. To je bilo nešto što je animiralo ceo kraj, ljudi su se okupili da vide moj ulazak, pa su nastavili svojim putem. Imao sam i tremu. Realno, ti samo plutaš na dušeku, ali ipak – nije samo to u pitanju. Kad je snimanje dronom završeno, drug me je letvom izvukao odatle, našli smo pogodno mesto za izlazak – isto ono na kom sam
ušao.

Šta si uradio s dušekom?

Odmah sam ga polio vodom, isprao crevom i dezinfikovao i sada je on umetnički rad, kao deo instalacije. Na Bijenalu je trebalo da budu video i dušek, međutim, izložio sam fotke zbog tehničkih stvari, a dušek je bio izložen na Fakultetu likovnih umetnosti na godišnjoj izložbi.

Je l’ roze dušek zato što je on bio dostupan u tom trenutku ili ipak i boja ima neko značenje?

To su neka znanja koja sam pokupio iz dizajna. Boja je upečatljiva, kontrastna i kada se radovi gledaju na taj način, onda moraju da budu kompetativni. Rad mora da vas privuče na bilo koji način, bilo konceptualno, ili vizuelno. Ja sam želeo da bude jak sa obe te strane i otud roze boja.

Kako je izgledao proces od ideje do realizacije?

Sećam se da sam hodao ulicom i shvatio da sam u fekalijama. Kotež je inače specifičan po tome i ne znam da li se u još nekom delu grada tako tretira komunalni otpad. Bilo mi je zanimljivo da to predstavim kroz svoj rad jer mi je u neku ruku bilo i smešno to što se ti trudiš, radiš, cimaš, studiraš, gledaš da središ kuću, a onda izađeš napolje i u fekalijama si, kao i svi ostali koji tu žive. Srećan sam što je taj rad zadržao dozu duhovitosti u sebi, ali je ipak i ozbiljan jer to što sam predstavio jeste ozbiljan problem. Ja te godine nisam išao na more i hteo sam da vidim šta mogu da uradim u svom kraju i na koji način da iskoristim letnji raspust. To je zahtevalo dosta razmišljanja, iako rad deluje prosto. Sviđa mi se što rad poseduje tu neku jednostavnost, dok za koncept mislim da je jako snažan i da puno referenci može da se izvuče iz njega. Sve je to rezultat nekih stvari koje su se prethodno desile – na festivalu 9 sam upoznao čoveka koji ima dron, pa sam i rad mogao da zabeležim snimanjem dronom. Na kraju se ispostavi da svako zašto ima svoje zato. Meni je svaki segment bio prezanimljiv, ali neka ipak najjači utisak bude trenutak kad sam ušao u kanal.

Na koji način ti posmatraš umetnost?

Uvek želim da moji radovi na neki način poljuljaju i da promene perspektivu gledanja na neke stvari, da provociraju, na neki način, pa čak i da se pojavi neko ko će moju ideju da opovrgne. Bitno mi je, naravno, i da komunicira sa društvom i da okuplja ljude. Kada sam radio na „Kanalu“, zabeležio sam i audio zapise gde su se ljudi pitali: Šta radi on? Je l’ normalan? Vadite ga odande! Ne mogu da verujem! Drug mi je poslao fotografiju gde je neki njegov drug koji me ne poznaje fotografisao to što radim i poslao mu, ne znajući šta stoji iza toga. Super mi je što sam na taj način skrenuo pažnju na problem koji je donekle i očigledan, ali ljudi su se izgleda pomirili sa tom situacijom, tako da mi je drago što sam ih svojim radom ponovo zainteresovao za to.

Koja društvena pitanja te interesuju?

Sve što mislim da predstavlja neki problem. Nije to samo ekologija, iako donekle jeste. Cilj mi je da se više pažnje obrati na okruženje i šta je ono što mi možemo da uradimo kako bismo promenili nešto, makar i u svojoj ulici.

Da li se sećaš svoje prve izložbe?

Da, izlagao sam sa koleginicom Nevenom Ostojić sa slikarstva i to je bilo u galeriji Tvrđava na Kalemegdanu. Bio je neki kišovit dan i izlagao sam svoje crteže, ali je bilo dosta posećeno, pamtim da sam se jako lepo ispričao sa svim ljudima koji su došli. Tih radova nema na internetu, nema ih na Behance-u, nema ih u portfoliju, ali planiram da ih stavim u portfolio za master. To su neke skičice za grafite koje podsećaju na dečje crteže, ali su meni mnogo drage. Radio sam ih usputno, ali ih je profesor prepoznao kao nešto kvalitetno i kao nešto što treba da bude izloženo.

Pavlovi radovi sa prve samostalne izložbe

Šta te inače inspiriše?

Zavisi od toga šta radim. Ako za primer uzmemo te skice, vizuelni sadržaji su nešto što me je privuklo, ne ni neki problem u društvu, ne ni određena tematika, već sama želja da se vizuelno izrazim i poigram s likovnim elementima. S druge strane, rad na Bijenalu je potpuno inspirisan okruženjem u kom se nalazim, a nekad to budu i pitanja koja postavljam sebi – ko sam ja, gde se nalazim, šta sam – student, umetnik, ništa od ta dva? U razgovoru sa kolegama i ljudima koji razmišljaju na umetnički način, dolazim do nekih zaključaka i perspektiva drugačijih od mojih i odale se izrodi neka ideja.

Kakvo je tvoje dosadašnje iskustvo sa ostalim galerijama i umetničkim prostorima, s obzirom na činjenicu da si izlagao u mnogim?

Mislim da svako ko želi da dobije prostor, može, jer se u poslednje vreme razvila i alternativna scena. Ima dosta prostora i mislim da svako ko bi stvarno želeo da izloži nešto i da se izrazi, sigurno ima prostora u Beogradu za to.

Na čemu trenutno radiš?

Primarno me zanima slikarstvo, iako sam možda krenuo obrnutim putem jer, kako sam upisao slikarstvo, uopšte se nisam time bavio, već multimedijom, filmom, montiranjem, instalacijama u prostoru i muralima koji donekle imaju veze sa slikarstvom. Usput sam se bavio humanitarnim projektima, ali i onim ličnim i razvijao se na polju primenjene umetnosti. Izdvojio bih projekat koji smo radili u saradnju sa srednjom školom Boško Buha, u kojoj uče deca sa smetnjama u razvoju. Tu smo oslikali ogradu, radili smo na domu za invalidna lica jedan ogroman mural, zatim festival 9, gde smo sa decom koja žive u romskom naselju naslikali ogroman bilbord. Dvadesetog oktobra počinje Art week u Beogradu, biće izložba u Hotelu Beograd sa 40-ak soba, a koncept je takav da će svaki umetnik imati svoju sobu u kojoj će moći da radi šta hoće. Ja planiram da tamo izložim slike.

Slika za Belgrade Art Week

Zbog čega si odlučio da se baviš i humanitarnim akcijama?

Nema odgovora na to pitanje, nekako mi je bilo logično jer su to projekti sačinjeni samo od dobre volje. Meni je to nešto što ima smisla.

Da li si to radio sam ili kao deo nekog kolektiva?

U pitanju je bila umetnička grupa pod nazivom „Kak8ćeš“, sačinjena od petoro-šetoro članova koji su se menjali, uglavnom su sve to bile moje kolege. Nažalost, ovaj kolektiv više ne postoji jer je svako krenuo nekim svojim putem, ali ostala su lepa iskustva iz tog perioda.

A kako ste se organizovali oko realizacije humanitarnih akcija – da li je to bilo samoinicijativno ili na nečiji poziv?

Obično se sami organizujemo, ali dešava se, kao što je bilo na festivalu 9, da su nam tražili da oslikamo bilbord i dogovorili smo lokaciju. Onda smo mi uvezali šta šire od toga možemo da uradimo, tako da to ne bude samo oslikavanje, već jedno lepo iskustvo za sve iz kog ćemo naučiti nešto novo.

Mural na Domu za odrasla invalidna lica

Zbog čega si se zainteresovao da uradiš plakat na temu cirkularne ekonomije za koji si i nagrađen 2019. godine?

Bio je otvoren konkurs na Geografskom fakultetu koji se svake godine održava na Dan planete zemlje. Drug mi je javio i ja sam počeo da istražujem temu. Iako sam se interesovao za ekološke teme, nisam znao o čemu je tačno reč, ali sam se upoznao sa samim konceptom i uputio se u to gde se primenjuje. Za svoj dizajn osvojio sam drugo mesto, ali nije mi bila važna nagrada, koliko činjenica da jedan fakultet organizuje super projekat, i to, čini mi se, sami studenti sa profesorima. Ja sam posećivao i predavanja na tu temu koja su oni takođe organizovali, i ako tako gledamo, makar su jednog čoveka naučili nešto novo, a sigurno da nisu samo jednog, nego i više njih.

Koliko vremena posvetiš istraživanju neke teme?

Otvorim prva tri linka na Guglu, i to ne idem na tekst, nego na Images. Šalu na stranu, uglavnom razgovaram sa relevantnim ljudima iz te oblasti koju istražujem, koji mogu da mi kažu nešto više o tome. Ne idem u biblioteku i ne čitam enciklopedije, ali kada osetim da sam dovoljno spreman i da dovoljno znam o nekoj temi, kada mi se poslože kockice u glavi, odlučim da li po nekom pitanju mogu ili ne mogu nešto da uradim.

Znači da postoje i radovi od kojih si odustao?

Postoje, kako ne. Uvek napravim ili neku skicu u svesci ili kolaž u fotošopu i kada preturam po hard disku, uvek mi bude zabavno. Nekada nešto što sam zapisao i pokažem nekome jer mislim da je jako važno da delimo ideje.

Grafiti radionica sa učenicima iz Škole za Dizajn

Koji dosadašnji projekat ti je ostao u sećanju?

Izložba u Pančevu, gde je profesorka koja nas je spremala za fakultet pozvala mene i mog kolegu da učestvujemo na jednom savremenom umetničkom projektu. Ona je intervjuisala ljude u kafani i postavljala im pitanje Šta je umetnost? Mi smo njihove odgovore ispisivali po zidovima galerije i jedna slika mi je baš ostala urezana, zato što je u pitanju fotografija na kojoj moj kolega ispisuje velikim štampanim slovima I UMETNICI SU LJUDI. Ostalo mi je u sećanju i oslikavanje murala na festivalu Lost&Found u Boru. Oslikavanje murala u dvorištu Slovačke ambasade, takođe, jer smo tada imali slobodu da uradimo bilo šta. Za školu Boško Buha su nam isto rekli: dajte da uradimo nešto. Ponudili smo im 3 skice od kojih su oni odabrali jednu. To se dešavalo u vreme letnjeg raspusta, pa u oslikavanje nismo mogli da uključimo i decu, ali im je na taj način pružena pažnja.

Iz tvoje perspektive, kakav je položaj mladih umetnika u Srbiji?

Postoji ta neka struja mišljenja da se ne ističe dovoljno šta mladi rade i da im se ne dalje dovoljno prostora. Ja mislim da se poprilično dobro snalazim, a nešto ne vidim razlog da se i drugi ne snađu. Ima super projekata u Beogradu, ima dosta stipendija i izlagačkih prostora, studentskih razmena… Lepo je kad te neko pozove da uradiš nešto, ali skroz je okej da se ti obratiš nekoj instituciji, ukoliko te zanima da pitaš nešto, da zakažeš termin, pitaš kakva je procedura, ako je ima. Ako je nema, isto je okej da pitaš zašto je nema. Sve je to normalno i ja tu ne vidim problem. Moglo bi sigurno da se izdvoji više budžeta za kulturu, ali sem toga, postoje ljudi koji uspevaju da funkcionišu sa manje ili više uspeha. E, sad, šta je za nekoga uspeh, to je individualna stvar i povlači neka druga, treća, peta i šesta pitanja.

Da li možda imaš u planu odlazak u inostranstvo?

Imam te ambicije, slao sam više puta neke upite i radove na konkurse, ali za sada sam odbijen za nekoliko projekata. To me ne obeshrabruje, tih prilika je dosta i okej sam sa tim i ako uspem, i ako ne uspem, ali sam siguran da će ih biti još.

Gde sebe vidiš u nekoj bližoj budućnosti u profesionalnom smislu?

Hajde da ostavimo to pitanje otvoreno.

Fotografije: Privatna arhiva

Ton: Marko Đukić, Digimedia

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *