fbpx

Pavle Popov: "Bitno je da razumeš muziku, a ne koliko si tehnički potkovan"

Pavle Popov: "Bitno je da razumeš muziku, a ne koliko si tehnički potkovan"

Retke su situacije kada se mesto gde neko nastupa i muzika koju neko izvodi toliko dobro poklope da nakon nastupa svi ostanu bez teksta – i muzičar, i publika, kao i oni koji su pomogli da se događaj realizuje. Tako nešto se dogodilo ovog vikenda na koncertu Pavla Popova u prostoru Kvaka 22 u Beogradu.

Kada razmišljamo o koncertima klasične muzike često ih povezujemo sa starim koncertnim halama, institucijama sa tradicijom, neretko uštogljenim i potrošenim. Među mlađim generacijama klasična muzika, bez dodatnih efekata, povezana je i sa dosadom. Međutim, sinoć je Pavle Popov, svestrani muzičar koga ste možda čuli sa bendom Sergio Lounge ili Coucou Abel, izveo svoj projekat za klavir Daydreaming piano. U centralnoj „dnevnoj“ sobi Kvake 22 Pavle je svirao svoje kompozicije nešto duže od sat vremena, dok je nastup pratila projekcija filma "Un homme qui dort" (Čovek koji spava) iz 1974. godine, na video bimu. Pre početka koncerta razgovarala sam sa Pavlom koji je rekao da je njegova muzika nekako medativna i da je njegova želja da se posetioci tokom koncerta opuste i upadnu u neku vrstu sanjivog stanja. Tako je i bilo. U punoj prostoriji Kvake 22 ( ali zaista punoj ) dok je Pavle izvodio svoje kompozicije na klaviru, među publikom se nije čuo muk. Ljudi su bili obuzeti muzikom, filmom, svojim mislima, tu i tamo bi neko snimao telefonom, ali je vladala potpuna usmerenost na ono što se dešavalo u tom trenutku. Divna muzika, uz savršeno isceniranu vizuelnu pratnju. U nekim trenucima, ukoliko biste gledali film na platnu, delovalo je kao da je baš taj deo melodije koji sada slušate napravljen za tu scenu koju posmatrate. Po završetku svog repertoara, Pavle je ustao kako bi se zahvalio svima koji su učestvovali u organizaciji, kao i posetiocima, ali ga je zapljusnuo gromoglasan aplauz i povici publike da svira još. Nakon aplauza odsvirao je još jednu numeru, a svi posetioci, kao i sam Pavle, ostali su iznenađeni, oduševljeni ili možda najbolji opis bio bi – omađijani. Dobrom energijom, divnom muzikom, savršenom estetikom i idealnim prostorom za takvo izvođenje.

Ali pre početka koncerta, mi smo na terasi Kvake 22, dok su se ljudi okupljali, popričali sa Pavlom Popovim o njegovoj muzici.

Pošto si nastupao sa brojim bendovima, kroz koliko si bendova prošao?

Ne znam, mnogo. Maltene pola rokenrol scene.

Kako si počeo da se baviš muzikom, ako izuzmemo album PGP RTS-a i sastav Sve ili ništa?

Zapravo je tako je i sve krenulo. A posle sam upisao Muzičku akademiju, teoriju muzike i kontrabas, to sam završio i onda sam se više zainteresovao za klasičnu muziku i za džez. To mi je nekako sada primarno.

Koliko su klasična muzika i džez zastupljeni trenutno na sceni? Kako ih ti interpetiraš?

Ja uglavnom sviram autorsku muziku i mislim da je to baš retkost. Ljudi uglavnom, pogotovo u klasičnoj muzici, uvek sviraju Šopena ili Mocarta. Ja uvek idem ka tom originalnom izrazu.

Da li imaš neke uzore?

Imam razne, možda jedan od najvećih je Brajan Ino. Kada sam čuo njegovu muziku, to mi je nekako promenilo pogled na muziku, pošto on drugačije shvata vreme koje prolazi dok slušamo muziku. Nije toliko bitno da se muzika sluša skoncentrisano, već da se opustiš, da dremaš, praviš ručak, a da uz to ide neka pozadinska muzika. Ono što ću svirati večeras je dosta na tome bazirano, da se ljudi samo opuste i da ne razmišljaju toliko o konkretnim tonovima koje ja sviram nego prosto da uhvate tu neku atmosferu.

Kako onda nastaje muzika koju stvaraš, u kom si ti stanju kada stvaraš, ako već muzika treba da bude opuštajuća i meditirajuća?

Pa u tako nekom sanjalačkom, meditativnom. To je to. Ja tu klavirsku muziku koristim da se opustim prvenstveno, a druge stvari koje radim su projekat sa Serđom i imamo još jedan zajednički bend koji se zove Coucou Abel, uskoro ćemo izdati album za SKC u Kragujevcu. To je više džez muzika, ali ima world music elemente i etno. Ta folklorna muzika je isto nešto što volim i po mom mišljenju je to stvar koja se izgubila na sceni uopšte. Ljudi misle da su to samo neki likovi sa harmonikama, a u stvari treba nekako i ta naša tradicija da se očuva. To je bitno za kulturu naroda.

Ko ti na sceni privlači pažnju od mlađih umetnika?

Uf, ne znam. Uglavnom sve što mi se sviđa sa scene, manje više sa svim ljudima sarađujem. Trenutno nastupam sa bendom Hashima, to je džez kvartet, bili smo sad za vikend u Rumuniji na maloj turneji. I oni recimo isto imaju kompozicije koje su bazirane na temama Vasilija Mokranjca, tačnije narodnim temama i to mi je super. Jer je isto u vezi sa prethodnom pričom, ta veza sa tradicijom, ali u jednom novom smislu.

Tebi je muzika primarni poziv. Kako izgleda baviti se muzikom, koliko je finansijski isplativo i lako ili teško izdati nešto? Da li je moguće da i stvaraš muziku koju želiš i da imaš finansijsku dobit?

To je u suštini jako teško, pogotovo u našoj sredini. Na neki način, to što se uopšte bavim time je uspeh sam po sebi. Moja odluka da stavljam albume na Bandcamp, a da ne sarađujem sa izdavačkim kućama je neka vrsta stava da se sve danas svodi na uplaćivanje Facebook reklama i slične stvari, što mene uopšte ne zanima. U tom smislu sam se nekako odvojio od toga. A mogu da živim, skromno ali…(smeh)

Da li ti se nekada desilo da moraš da sviraš sa nekim zbog para?

Baš retko. Uglavnom sam uvek uživao u stvarima koje sam svirao. Nikada nisam tezgario ili tako nešto.

Sa kime još sviraš trenutno?

Trenutno ta tri benda. Sergio Lounge, Coucou Abel i Hashima. Ali to je nešto što stalno varira. Ponekad sviram sa Fish in Oil, kontrabas, pošto Bane kontrabasista ima dosta turneja sa grupom Naked, pa kada ne stigne na koncert, ja sam tu da ga zamenim. Takođe, sa Bracom, gitaristom iz Fish in Oil imam jedan duo gde sviramo samo kontrabas i gitaru, isto autorske kompozicije. Imam i ovaj klavirski projekat. To je to.

Ti sviraš kontrabas, klavir i gitaru, je l’ tako?

Tako je, a odnedavno sam krenuo i harmoniku da sviram. Što se tiče gitare, to je prvi instrument koji sam krenuo da sviram sa nekih 8, 9 godina, tu sam najvirtuozniji, a najslabiji sam baš na klaviru, ali sam pronašao način da ne bude ni poenta u tom virtuoznom načinu sviranja, nego u ambijentalnoj atmosferi.

Šta misliš da čini dobrog muzičara?

Mislim da je bitan projekat, da se razume muzika u kojoj se nađeš. I onda možeš sa svojim rečnikom da izneseš to. A nije toliko bitno da si onako tehnički potkovan. Često čuješ neke tako muzičare, sviraju odlično, ali ništa ne osećaš, jer vidiš da i oni ništa ne osećaju. Uvek moraš svoj neki glas da nađeš u muzici, da bi bila dobra.

A večeras ćemo slušati projekat Daydream Piano. Za koje situacije je on namenjen? Kada je najbolje da ga slušamo?

Dosta ljudi mi piše na društvenim mrežama, kažu da slušaju kad uče, pa eto može za učenje i tako za opuštanje. A večeras sam izabrao taj jedan film koji je isto ambijentalan i onako krajnje dosadan i ljudi će moći da sede pa na neki način najviše bih voleo da svi prespavaju koncert, pa da posle pričamo šta su sanjali. To mi je želja.

Da li ćeš nastaviti sa autorskim radom kada govorimo o klaviru?

Sigurno. Ponekad kada nastupam takođe sviram i kompozicije Erik Satija i jednog norveškog kompozitora Oto A Totland. Ali za ovu priliku sam želeo da bude potpuno autorski rad u pitanju.

Na Demo Festu si proglašen za najboljeg gitaristu, kako to doživljavaš?

To je bilo potpuno iznenađenje, bilo je čudno. Mi smo bili iza, u bekstejdžu i nismo ni čuli šta se dešava na bini, od žamora. I u jednom momentu ljudi su krenuli da me guraju na binu, ajde, ajde, ja sam krenuo nekim pogrešnim stepenicama, izgubio sam se tu potpuno, nisam do tog trenutka ni znao zašto idem i samo sam došao i uručena mi je ta gitara. Bilo je potpuno neverovatno.

Kako ti doživljavaš muziku i muzičko stvaralaštvo?

Za mene je to kao posao. Ja sam svaki dan u tome, vežbam satima. Nema mi više neku posebnost u tom smislu. Mislim, ima naravno, zato se i bavim time. Ali to je više kada izađeš da nastupaš, a sve oko nastupa je surov rad, sediš kod kuće i radiš ozbiljno na tome.

Marina Zec

Ostavi komentar