Pejak&Protulipac: saundtrek jednog divnog prijateljstva

Na svirke Katarine Pejak odlazim odvajkada. Najlepše u sećanju ostaju one letnje na krovu Čekaonice, mada ste do sada mogli da je čujete i u nekadašnjem Mikseru, Atomu, Metropolisu, Kuglašu, Domu omladine. Pejak je alumnistkinja Berklija, gde je završila smer za kompoziciju i pisanje pesama (eng. songwriting). Orijentisana prema bluzu i njegovim derivatima, Katarina je već izdala tri albuma, dok se četvrti očekuje sredinom februara. U iščekivanju "Roads That Cross", naumila je da napravi koncertni omaž svojim muzičkim herojima i upravo tu dolazi do tačke preseka sa mladom, darovitom basistkinjom jednako neobičnog prezimena, Anom Protulipac. Od Bejonsica (Beyonce Tribute Band) do Irie FM-a, Ana znatiželjno istražuje sve dimenzije svoje muzičke ličnosti i kao što će se ispostaviti u samom razgovoru, saradnja sa Katarinom je bila posve značajna u tabanju svog profesionalnog puta.

Prvi put intervjuišem dve osobe, pa mi se ovaj uradak učinio kao malo pozorišno delo sa sve didaskalijama, upadicama, sukobima mišljenja, ali srećnim završetkom. Razgovora, nikako saradnje. Scenografija: Monk’s bar, nešto jača muzika, ali saundtrek kao pažljivo biran, malo nadvikivanja, Protulipac sa šeširom, Pejak u haljini sa šljokicama, tri šoljice kafe. Rec:

Kada ste čule jedna drugu uživo na svirci, kako otpočinje vaša saradnja?

Katarina: Sarađivala sam u to vreme sa Slavenom Ljujićem u Americi i odlučili smo da dođemo ovde i napravimo seriju koncerata. I večiti problem, ko će da svira bas; što je generalno problem svih bendova, pa i moj tada. Znala sam za Irie FM i viđala sam Anu, ali tek smo ovom prilikom stupile u kontakt.

Ana: Slaven mi je poslao Katarininu muziku i najavio neke koncerte, ja sam to poslušala i bilo mi je užasno zanimljivo. Osim njene autorske muzike, izvodili smo i pesme nekih autora koje ona voli. Dopalo mi se što zapravo nisam znala ništa od toga. I to mi je bio izazov da naučim neki novi muzički stil i podstaklo me da im se pridružim.

Deluje da ste se ukapirale i na nekoj drugoj ravni, ne samo muzičkoj.

Katarina: Do toga je došlo u toku saradnje. Meni je kod Ane bilo najlepše i najfascinantnije koliko je ona instinktivno tu muziku kapirala odmah. To je nešto čega nema mnogo kod nas, taj kvalitet pevanja dvoglasa, tog amerikana saunda. Nije mnogo ni zastupljen takav pristup muzici. Ljudi koji su alternativni ovde više slušaju soul, možda RNB, fank. Noru Džouns, Gilijan Velč, sve te stvari koje su okosnica mog repertoara nisu baš mnogo popularne ovde. A onda se i Ana pokazala kao super čovek, i tako smo se u tom procesu zavolele, čini mi se.

Ana: Jeste, na kraju se pristup muzici, uopšte izbor naših pesama zasniva na emociji. Mi smo u međuvremenu razvile prijateljstvo i poklopile se po senzibilitetu i ukusu i već umele da naslutimo koje bi se pesme svidele onoj drugoj. Čak mi je Katarina rekla da je neke pesme stvarala imajući u vidu da ćemo ih zajedno izvoditi. Jasno nam je šta proizvodimo zajedno, kakvu emociju budimo kod publike kad na taj način izvodimo muziku.

Katarina: Uz sve poštovanje prema drugim saradnicima i projektima, primetila sam da sam malo drugačiji muzičar kad smo nas dve na bini. Ni bolji, ni lošiji, prosto drugačiji, imamo taj neki zajednički vajb u koji uđemo. Posebno kad pišem, jer sam iz bluz bekgraunda, a Ana me nekako vuče u tom drugom smeru, koji je drugi deo moje muzičke ličnosti, i tu postoji neko baš dobro povezivanje.

Kakav je uticaj ta različitost imala na vašu saradnju?

Katarina: Slušam stvari koje su dosta šire od žanra kojim se bavim. Čini mi se da naš zajednički repertoar ne predstavlja ni mene ni Anu u potpunosti, baš je zajednički. Nešto što nam je obema možda B strana ličnosti/ploče, i to jedna u drugoj podržavamo i tako pravimo muziku.

Postoji li neki izvođač ili bend koji vam je od starta zajednički?

Ana: Nismo imale nešto što nam je od početka bilo zajedničko.

Katarina: Ima nekih stvari koje smo jedna drugoj otkrivale. Ana je meni, recimo, otkrila neke novije bendove tipa Iron and Wine ili Lian la Havas. To je nešto što mi užasno leži, ali, ne bi mi palo na pamet da pustim.

Strava, dakle učile ste jedna od druge.

Katarina: Jeste, baš se oslanjamo jedna na drugu.

Gde ste se najlepše osećale dok ste uživo izvodile muziku?

Katarina: Bilo je više takvih iskustava u najrazličitijim prostorima. U Americi sam često imala priliku da sviram na mestima gde znam da me niko ne sluša, tipa u kantri klabu, klubovima zatvorenog tipa i slično. To je za mene bila dobra škola zato što nastupam, ali sam istovremeno opuštena i slobodna. S druge strane, imali smo pre nekoliko godina u Raškoj mnogo lep koncert u njihovom Domu kulture, gde je ton bio savršen, a publika baš onoliko umešana koliko samo možeš da poželiš, davala je energiju, a nije ometala.
Čim je mesto klub gde se sedi za stolovima i gde se služi piće, ne možeš da očekuješ nepodeljenu pažnju tih ljudi. Ali isto tako mislim da nije u redu da ljudi dođu na nečiju svirku, a ne vide se pre toga sto godina, i kao, hajmo na svirku da se ispričamo. Neki meni veoma bliski ljudi prave tu grešku. A eto, u Metropolisu, recimo, nije bio takav slučaj, ton je bio super i publika je bila strava.

Ana: Zavisi sve to od benda, jer ovo što Katarina i ja sviramo nije baš toliko otporno na buku. Vrlo zahteva pažnju, tiše je, tehnički je drugačije. Izraz je drugačiji.

Katarina: Nema onog ojha! momenta.

Ana: Više je usmereno na to da preneseš emociju, dok je, na primer, svirka sa Bejonsicama usmerena na to da zabaviš publiku. I ako se publika zabavlja, ti si ispunio svoju ulogu do kraja. To je s jedne strane vrlo zadovoljavajuće, kad vidiš da si napravio žurku svojom muzikom, ali potpuno je druga priča kad izvodiš nešto akustično, bez bubnja i slično. Slažem se da zavisi i od situacije. Imale smo zajedno svirku u Podgorici. Meni je tad bilo prelepo; ljudi su došli, sedeli, slušali, došli na koncert baš zbog muzike i bili sve vreme usredsređeni i nisu ometali.

Katarina: A opet su učestvovali tamo gde poželiš, i uzvraćali emocijom. Zaboravila sam to da pomenem, baš je bio dobar taj koncert.

Ana: U takvim salama koje ti dozvoljavaju da se opustiš, da znaš da ljudi prate ono što radiš, onda se i sam nekako više uključiš u to izvođenje. A klupska svirka je dobra jer je intimnija, možeš da priđeš ljudima i da im se obratiš, nema tog formalnog momenta.Sve ima svoju draž.

Katarina, često te nazivaju srpskom Norom Džouns, dok bi u slučaju Ane bilo lako povući paralelu sa Anom Popović. Koliko su zahvalna takva poređenja?

Katarina: Menja se moj odnos prema tome. S jedne strane je to pozitivno, kada ti pripišu neki takav epitet, posebno onaj koji je dobronameran. To te približava tvojoj ciljnoj grupi. Kada neko napiše, na primer, kao u mom slučaju srpska Nora Džouns, svi oni koji slušaju Noru Džouns će  se zainteresovati za to. I onda ako zadovoljiš njihova očekivanja ili ih čak nadmašiš, ja sam onda to tržište lakše osvojila nego da sam samo Katarina Pejak. S druge strane, međutim, upravo je taj momenat kakva to očekivanja postavlja užasno opterećujuć, nije lako opravdati takav epitet. Nora Džouns ima ogroman uticaj na mene. Kad sam je prvi put slušala, bila sam mala i mlada, nisam se još bavila nastupanjem. Otvorila mi je oči ka tome da može drugačije da se peva. Čitav njen produkcijski pristup mi je bio predivan. Ali opterećuje u smislu da bih možda nekad zatekla sebe kako napišem neku pesmu, pa pomislim, jao ova pesma je baš bezveze, kad bi ovo Nora Džouns otpevala, ne bi nikad. I onda se saberem i podsetim da sam to ja, sve je to deo mene, iz mene je izašlo; kao da sam na nekakvoj klackalici. Nekad mi je taj nadimak delovao glupo zato što ne mogu ja da budem srpska Nora Džouns, pre svega, zato što pevam na engleskom, konkurentna sam na engleskom govornom području. A onda su me ortaci na Berkliju isto tako prozvali, nezavisno od ove priče, zato što sam svirala u bendu jednog druga. I te upadice koje sam svirala uporedili su sa drugim albumom Nore Džouns. Možda to i nije tako loša stvar, taj nadimak, odnosno takav epitet. A sad se to toliko više i ne provlači. Sada sam potpisala ugovor sa jednom bluz izdavačkom kućom, gde oni hoće da ja budem Nora Džouns za bluz, pa će onda to poređenje od sledeće godine verovatno ponovo da se reanimira, ali kad se čuje album, biće jasno da je to jedna totalno drukčija muzička teritorija.

Ana: Ljudi imaju potrebu da porede izvođače, vidim to po komentarima na Jutjubu, što se tiče spotova i muzike. Kao da žele da otkriju šta si ti to ukrao, koga ti kopiraš. Trude se nekako da te razotkriju. Kao da mi stvaramo da bismo nekoga iskopirali, a to uopšte nije tako, normalno je da ćeš stvarati pod nečijem uticajem, da će se to osetiti u tvojoj muzici. Nemoguće je napraviti nešto nezavisno od svega ostalog što već postoji.
Drugačije bi bilo da se ja predstavljam kao frontmen, da ja stvaram svoju muziku, ne znam s kim bi me uporedili, šta bi mi pripisali, za sada sam trenutno izvođač.

Katarina: Što se tiče tog poređenja, čini mi se da ljudi žele da te demistifikuju. Ali nije to uvek maliciozno, ljudi vole da ti se približe nekako. Tu potrebu osetim kad slušam neki bend kojem se divim, imam potrebu da im kažem da prepoznala izvesne reference u njihovoj muzici. To je taj zajednički jezik koji možeš da nađeš s tim muzičarima. Onda ti ljudi s tom namerom nekad priđu i kao, da, provalio sam šta radiš. Više iz nekih egoističnih potreba, kao da neko nastoji da te približi sebi. To je sve pitanje komunikacije, nije nikakva zla namera, već je pre premošćavanje jaza između izvođača i konzumenta te muzike. Tu potrebu imam i ja, ali se trudim da ne budem taj smarač posle svirke.

Kroz koje platforme danas mora da se komunicira sa fanovima? Koja je uloga vizuale u muzici danas? Danas kao da je nezamislivo praviti muziku, a da nemaš neki propratan vizuelni efekat.

Ana: Mislim da je to jako važno, u to sam se uverila nakon spotova i pesama Irie Fm-a. Ljudi pamte pesmu po spotu, povezuju to i prave bogatiju sliku o tom krajnjem proizvodu koji im ti pružaš. Ima više elemenata koje pamte i sa kojima  mogu da se poistovete, isto kao što muzika ima ogroman značaj u filmu. Na isti način se ovo sklapa u istu priču, celinu. Što se spotova tiče, čini mi se da su postali vrlo važni za plasiranje muzike. A društvene mreže, konkretno Instagram, još je važniji, zato što tu pronalaziš informacije o događajima, upoznaješ izvođače, približavaš im se, neposrednije komuniciraš s njima.

Katarina: Ja, recimo, pratim Instagram Džona Mejera. On je jako velika zvezda, ali kada gledaš njegove storije, imaš utisak da ti je to ortak iz kraja. Počeo je da snima podkast, neku emisiju na Instagram lajvu, što je inovacija, svake nedelje uveče. To traje sat vremena. Ti se uključiš i preko svog telefona, kao da gledaš TV, jako zanimljiv fenomen. Pruža ti iluziju da poznaješ tu osobu neposredno. Mislim da je to i opasno koliko je i zanimljivo.

Ana: Manja je popularnost novina i televizije, gde su se ljudi ranije reklamirali. Ja ne poznajem ljude iz naše generacije ili one koji bi trebalo da predstavljaju našu publiku koji će otići na trafiku i kupiti novine kako bi se informisali o događajima u gradu. Ali slažem se sa Katarinom da je to malo opasno, pogotovu ako si umetnik, pa se porediš sa drugim umetnicima koji se predstavljaju na tim mrežama, pa pratiš koliko oni imaju pratilaca, nekako meriš vrednost njihovog rada sa tom popularnošću, pa gledaš gde si ti tu, pa nisi siguran koja su prava merila vrednosti, da li si ti u pravu ili treba ići u korak sa većinom. Mislim da je to opasno za lično (ne)zadovoljstvo i kreativnost generalno.

Foto: https://www.instagram.com/ivana.cutura/

Katarina: Instagram je posebno specifičan zato što nije kao Fejsbuk, gde tebi ljudi lajkuju stranicu i dolaze do sadržaja, već ti heštegovima možeš da uputiš ljude na tvoj sadržaj na užasno glupe načine. Kad bih recimo imala dovoljno obraza da na svoj video gde sviram neku pesmu stavim hešteg #catvideo, to bi verovatno umnožilo broj pregleda, što i dalje nisu neke cifre u mom slučaju. Svirala sam pesmu Toma Vejtsa Jersey Girl i stavila hešteg #brucespringsteen, jer je on obradio tu pesmu, čisto da vidim šta će da se desi. I taj video naravno ima daleko više pregleda u poređenju sa drugima. Ali to je sve tako fiktivno, nema veze sa poslom, nema veze sa muzikom, i taj vizuelni aspekat, čak i to ima više veze sa našom ličnošću, nego taj puki element promocije, gde ti gađaš neke potpuno random stvari.

Ana: Nekad ne znaš šta je relevantno i da li je istinito, zbog čega je zapravo neko popularan na društvenoj mreži. I onda ako se upustiš u analizu toga, tu nastaje potpuni besmisao. A opet ne možeš da budeš sam u tom sistemu i da se vodiš nekim vlastitim vrednostima i večito se boriš protiv vetrenjača.

U kakvoj su sprezi autentičnost i kompromis, šta odnosi prevagu u muzičkoj industriji?

Katarina: Mislim da autentičnost uvek prolazi najbolje. Samo što, muzika kojom se Ana i ja bavimo u svim svojim konstelacijama, nije to baš toliko neka teška alternativa. Možda nismo dobra publika za to pitanje. Iz moje perspektive, evo ja sam baš, sa ovom saradnjom u koju se trenutno upuštam, može se reći napravila blagi kompromis, jer sam u nekoj meri, ne napustila bluz, ali snimila sam album u Nešvilu koji je bio potpuno i produkcijski i žanrovski... prosto ne može se reći da je čist bluz. Onda je ta kuća s kojom sam bila u kontaktu čula taj album i rekli su mi želimo te pesme, ali nam je produkcijski pristup previše sofisticiran i suviše pop, da bismo to plasirali na našem tržištu. I onda sam snimila drugi album u Teksasu ovog septembra, koji će sada da izađe.  I to sam i dalje ja, ništa tu nije sporno, ja sviram, ja pevam. Ali je razlika zapravo ogromna za onoga ko je u tim žanrovima, on će čuti tu razliku u pristupu, iako to u širem smislu jeste sve ista muzika. Ja sam se priklonila tom bluz tržištu, koje, ne mogu reći da je trendovsko, ali ima svoje neke rigidne kriterijume koje moraš da zadovoljiš u nekoj meri, a opet znam kad bude izašao ovaj album, da će biti drugačije od svega što se plasira tamo. Videću, pitaj me isto pitanje za šest meseci, kad budem videla kako je sve to prošlo. Nadam se dobrom, naravno.

Ana: Nisu to uvek nužno kompromisi. To je više prihvatanje nekih sugestija i predloga. I eto, ti u saradnji sa diskografskom kućom ili nekim drugim saradnikom u muzici stvaraš taj krajnji proizvod i bitno je da si fleskibilan. Da dopustiš da ti neko skrene pažnju na određene stvari zarad te krajnje slike koja treba istovremeno da bude pristupačna publici i ostane autentična, da ostane tvoj izraz u njoj. Nije to ništa negativno, da usmeravaš svoju muziku ka publici i da je ponekad menjaš u odnosu na komentare drugih ljudi, i da dozvoliš da tuđe mišljenje utiče na tvoj rad. Nema ničeg lošeg u tome da se osvrneš na utiske drugih.

Katarina: Potrebna je i ogromna muzička širina da bi ti mogao da praviš intervencije na svom radu. Mnogo je lako imati onaj odnos moje pesme su moja deca, ali mislim (ovo će možda zvučati kao neka predrasuda), da najveći muzičari kojima se divimo su zapravo ljudi koji su mnogo raznih stvari probali i koji su bili spremni da napuste neki stil, neki izraz, neki pristup zarad ili eksperimenta ili zarad toga da pristupe drugačijoj publici. Ejmi Vajnhaus je dobar primer nekoga u čijem opusu je bilo različitih pristupa, ali ona nije bila manje umetnica kada su je produkcijski spakovali u Back to black. To je na svoj način umetničko delo u produkcijskom smislu. Iako je njen izraz ranije bio više džez i više svirački free.

Tom Vejts je takođe dobar primer eksperimentisanja sa različitim žanrovima.

Katarina: Tom Vejts je možda i najekstremniji primer. Mene malo smara što u recimo celoj toj priči postoje neka opšta mesta koja se nameću. Pričali smo o filmu A star is born, gde je protagonistkinja songrajterka, pa onda nju spakuju u paket i onda ona postane ne znam šta. Umorna sam od  tih stereotipa o pop muzici gde je neko bio nešto, pa se onda prodao. Ljudi koji su uspešni u tim najkomercijalnijim žanrovima su u najvećem broju slučajeva zapravo takvi. Kako da objasnim, Kit Urban nije kod kuće Tom Vejts, on je kod kuće Kit Urban. Ili Šanaja Tvejn, ona je 24 sata Šanaja Tvejn, nije ona Bili Holidej, pa se onda obukla u leoparda i prodala se. Nije industrija to veliko zlo sa velikim slovom I koje uzme Anu Protulipac i napravi od nje Lepu Brenu. To prave ti ljudi koji nastupaju s tom muzikom.

Ana: I ti znaš već u kojoj si sferi spreman da napraviš kompromis ili da se izmeniš na određeni način; da li je to u izgledu koji se navodi kao važan kada si izvođač ili u domenu muzike ili gde god, ali znaš svoje granice i vodiš se time. Ne dozvoljavaš da postaneš neko drugi i da se na kraju osvrneš i uvidiš da ceo život radiš na nečemu što zapravo nisi hteo. Ne treba da dozvoliš da ti se to desi, ali treba da eksperimentišeš.

Katarina: Ne tvrdim da je muzička scena dobra i da na svetu pobeđuje dobra muzika, nije to moja teza. Samo kažem da nikad neću doći u poziciju da napravim neki takav dijametralni kompromis, jer kada imaš jasan muzički izraz, takve ti se prilike i nameću.

Ana: Poenta je da ne razmišljaš o tome da postaneš neko totalno drugi, ti si to što jesi. Sad ako ti neko kaže, slušaj ovaj refren bi mogla da promeniš malo, zašto ne uzeti u obzir takvu sugestiju. Mislim da je nemoguća situacija da se ti prodaš. Ne pada mi na pamet to kao mogućnost, mislim da samo treba biti otvoren za savete, to je to.

Rekla bih da se bluz kolektivno doživljava kao dominantno muški žanr, kao i bas gitara kao instrument na kojem su se proslavili muški izvođači.

Katarina: Moram da te prekinem nakratko, ali osnivačice bluza su žene. Ne samo žene, ali prvi komercijalni bluz izvodile su Ma Rejni i Besi Smit, pored albuma Blajnd Lemon Džefersona i Led Belija, ali paralelno sa njima koji su bili gitaristi i pevači bile su stare džez bluz pevačice, koje su apsolutno ravnopravne sa njima. Bluz nije muški žanr i uopšte te odrednice da je neki žanr muški ili ženski bismo mogli da prerastemo, ali da, kolektivna svest o bluzu se vezuje za sviranje gitare od strane muškaraca.

Da li ste kao izvođačice doživele rodno zasnovane predrasude?

Katarina: Ja sam u prilično privilegovanoj poziciji stupila na scenu. Moj otac, Vladislav Pejak, jedna je od figura na bluz sceni (za koju je pitanje da li uopšte postoji); on je držao Saint James; svako ko se bavio bluzom u ovom gradu njega poznaje i čini mi se poštuje. Možda ja nisam bila ni svesna nekih komentara i sumnji, skepticizma, ali to nije došlo do mene, zato što sam možda bila zaštićena od toga. A kada sam se otisnula u inostranstvo, na Berkliju jesam naišla na pretežno mušku sredinu i definitivno znam da tamo ima predrasuda, posebno prema pevačicama. Moj glavni instrument je bio klavir i ja sam zbog toga zaobišla te komentare, zato što tamo najgoru reputaciju imaju vokalistkinje, vokalni odsek, one su tobož sve dive. Glas je svakako specifičan instrument, gde ne vidiš note koje sviraš, i dolaze sa različitim nivoima znanja, dok kad sviraš neki instrument, moraš da imaš neki elementarni nivo poznavanja muzike. Lično se nikad nisam susrela sa nipodaštavanjem niti potcenjivanjem sebe kao svirača. Pred kraj studija i kasnije u Nešvilu, sticajem okolnosti najviše sam svirala sa muškarcima i nisam od njih doživljavala ništa osim poštovanja. Ali pričam samo o svom neposrednom iskustvu, ne znači da to ne postoji. Istina je da kada si žena koja svira instrument uvek moraš malo više da se dokažeš i treba se osloboditi tog opterećenja. Posebno ako si pojava koja privlači pažnju, pa onda ljudi automatski pomisle da ne znaš da sviraš. I onda kad znaš da sviraš, to je dobar element šoka, to Ana odlično zna, kad zapravo gruvaš. Ali bilo bi bolje kad ljudi uopšte ne bi imali takvih sumnji.

Ana: Ali mislim da je to neodvojivo, nažalost. Da se komentarisanje tvoje izvedbe započinje time: pa ti si žena, još si i lepa i još sviraš i bas. Moje sviranje postaje poslednja stavka. To je nešto što je dodatno lepo, ali nije uopšte tvoje primarno obeležje, kao što bi trebalo da bude. Mislim da s tim ne možemo da se izborimo, jer se žena očito tako posmatra, posebno kad se bavi javnim poslom.

Katarina: Žene su generalno više objektifikovane od muškaraca. Kada pričaš o nekom muškarcu, retko kad ćeš istaći njegovu fizičku karakteristiku, osim ako ga opisuješ nekome ko ga ne zna. Ne mogu da kažem da se žena poistovećuje sa svojim fizičkim izgledom, ali definitivno igra ogromnu ulogu u tome kako će biti doživljena pri upoznavanju ili predstavljanju. Mislim da žene treba da se osećaju udobno u svojoj koži, da vladaju time i da iskoriste to najbolje što mogu u svoju korist.

Ana: Ja imam samo pritisak i strah da ne pređem tu neku granicu. Vrlo sam obazriva u predstavljanju svog izgleda i možda sam zatvorenija u tome nego što bih bila kada se ne bih bavila ovim poslom. Baš iz tog straha da će me neko staviti pod lupu na osnovu fizičkog izgleda, a onda potom procenjivati i moju izvedbu. Ali kao što sam rekla, to je neizostavni deo ovog posla i prosto mora da se prihvati i nekako se naučiš da se s tim nosiš.

Turneja Killing the Blues predstavlja vašu prvu saradnju. U čemu se sastojala ta serija koncerata?

Katarina: Sastojala se od mojih pesama, kao i kavera, u nekom odnosu 70:30. Reč je o nizu koncerata posvećenog obradama mojih omiljenih pesama, ljudima koji su uticali na to kako ja sada zvučim trenutno. Killing the blues repertoar bi već sledeće godine mogao da zvuči drugačije. Bilo je tu dosta bluza i kantrija i sve te stvari koje su inače deo mog repertoara, nisam napravila ogroman zaokret. Bilo je možda više mekšeg zvuka, a najveća novina je bilo prisustvo drugog vokala, i to je za mene bilo otkrovenje, kad imaš nekoga ko toliko dobro i stabilno peva harmonije. Nosi te muzika na jedan drugi način. Zadovoljna sam time kako je sve proteklo, bilo je samo tri koncerata i svaki put je bio drugačiji. U Novom Sadu smo svirali u Fokstrotu, to je bila prva svirka i baš dobra. Koncert u Podgorici je bio baš na visokom nivou, u smislu tamošnje produkcije. Da, i u Beču smo svirale.

neke od pesama izvedene na Killing the blues turneji:

Ana: Moram da priznam da sam se u početku postavila kao samo izvođač onoga što mi je zadato, što je od mene traženo i nisam bila toliko opuštena, koliko sam kasnije postala u našoj saradnji jer smo se tek posle zapravo upoznale i shvatile gde je to naše polje koje želimo da razvijamo i tu sam se mnogo više uključila u rad na našem projektu. Tako da mi je u početku to bio kao neki izazovni projekat, jer je to bila muzika koja je meni potpuno nepoznata, ali mi je drago da se desilo, jer sam upoznala potpuno drugu dimenziju muzike.

Katarina: Mislim da je ta saradnja, makar što se tiče Ane i mene, bila samo uvod u nešto što se razvija i što tek sad počinje da poprima još jasnije obrise. Na toj turneji, recimo, nije bilo nijedne pesme koje sam proletos i u toku leta pisala za svoj neki alternativni repertoar koji je manje bluz a više neka eksperimentalnija muzika, neki mekši pristup koji pišem imajući na umu drugi vokal. Tako da je sve to bio uvod i u muzičkom smislu jedna dobra koncertna turneja. Čini mi se da sam sa Anom postavila neku novu osnovu za to kako ljudi percipiraju moj brend, moje ime na ovim prostorima. Početak jednog divnog prijateljstva, kako kaže Hamfri Bogart.

Da li imate u planu zajedničku saradnju u smislu kreiranja albuma? Ana, da li si se ti oprobala u kompoziciji?

Ana: Zanimljivo je što, tek sad uviđam, da smo Katarina i ja dobile poziv da učestvujemo na jednom muzičkom projektu, ali uz zahtev da i ja izvodim svoju autorsku muziku, i Katarina svoju, i da eventualno izvodimo nešto zajedničko. I da ću ja zapravo prvi put izvoditi svoju muziku baš u tom kontekstu da smo nas dve zajedno. Možda da nismo sarađivale, možda ne bi došlo do toga da ja dobijem priliku da predstavim nešto svoje. Čini mi se da je zapravo vrlo povezano sa tim što smo nas dve radile i da mene ljudi nekako percipiraju drugačije, i da uviđaju moj senzibilitet i muziku koju volim i mogu da očekuju nešto od moje autorske muzike na osnovu toga što sam do sad radila sa Katarinom jer je to nekako najbliže onome što ja volim i slično onome što ja stvaram. I dalje se pronalazim u tome i vrlo sam otvorena za saradnju sa drugim ljudima na tu temu, jer nisam sigurna da sam sama spremna da nešto plasiram, ali imam potrebu da stvaram i želim da se sada uključim u to i da radim na tome kako bih kroz rad došla do nečega što mi se sviđa.

Katarina, da li tebi ovo poznanstvo i rad sa Anom menja nešto u pristupu komponovanja?

Katarina: Da, o tome i pričam sve vreme. Ja kad pišem pesme, nema tu neke svesne odluke, prosto te neke stvari odvedu u nekom smeru, nekada pristupim tome u fazonu e sad ću da napišem pesmu sa ovim i ovim tekstom i onda baš formiram ideju arhitektonski,a nekad mi  se prosto desi da čujem nešto i počnem to da sviram. Provalila sam da može baš da se napravi jasan presek kad pišem pesme imajući u vidu taj naš zvuk. Tu sad ima tri, četiri, pet takvih pesama, nema ih hiljadu, ali to je neki alternativni moj repertoar i mogao bi da bude odvojen projekat, a i ne mora. Mogle bi te pesme da se prilagode starom zvuku, ali baš je zanimljivo to što me je saradnja sa Anom pogurala u smeru toga da pišem i neke drugačije pesme. Nezahvalno je da sad prognoziram i najavljujem šta ćemo raditi, trenutno nemam pojma. Meni jeste palo na pamet, i mislim da nas dve možemo da imamo budućnost, zajednički projekat, ali sve to zavisi od okolnosti i mnogih drugih faktora. Svakako, nismo do sad zajedno ništa pisale.

Ana: Ne znam ni kako se to radi, kako pišeš zajedno pesmu sa nekim?

Katarina: Isto kao kad si sam, samo što je tu još neko. (smeh)

Ana: Ne znam, nisam to nikad radila.

Katarina: Ja sam to morala da radim na faksu recimo, i to se dosta radi u nešvilskoj muzičkoj industriji (tzv. co-writing sessions). Meni je lakše kad sam sama, ali to je nešto što bi zapravo trebalo kod sebe da suzbijam, trebalo bi više da se okrećem saradnji. Samo što Srbija nema neku kantautorsku zajednicu koja funkcioniše na taj način. Ima kantautora, ali nemam utisak da je to scena, koliko je samo skup različitih projekata.

Ana: Mislim da ne postoji svest o tome ko je kantautor, muzika se posmatra površno, kao proizvod, ne ulazi se dublje u proces stvaranja te muzike. Ne vrednuje se drugačije ako je neko kantautor.

Katarina: To je ono što je u muzici, čini mi se, nasleđe američkog folka i popa, te tradicije. Na američkoj sceni se baš pravi jasna razlika između izvođača i kantautora. Singer-songrajter je bukvalno žanr, gde god odeš da biraš, kad kupuješ muziku. To je odvojena sfera za sebe. Tu spadaju Bob Dilan, Kerol King, Leonard Koen, Džejson Isbel, Lian La Havas, to je jedan ogroman kišobran koji obuhvata autorstvo, autore kao takve.

Ne žanrove?

Katarina: Ne žanrove, ali to jeste nekako postalo žanr za sebe, slušanje autorske muzike. Postoji prosto tradicija koja se tako vrednuje. Mislim da potiče iz anglosaksonskog folka, ta tradicija trubadora, putujućeg pripovedača sa instrumentom, nešto čemu bi guslarska tradicija kod nas bio pandan. Ali definitivno muzika koju slušamo koju nazivamo u širem smislu rokenrol ili džez više potiče iz te anglosaksonske tradicije, zato se i prirodno kod njih više i vrednuje. Čini mi se i sa kolegama ovde kad komentarišem, svi su u fazonu, onakvo sviranje, ovakvo pevanje, onakvi aranžmani. Retko ko se bavi činjenicom da ja zapravo pišem te tekstove i da je to jedna ravnopravna sfera tog bavljenja muzikom. I čini mi se da kod nas ljudi pišu reči kako bi propratile muziku koju su odsvirali. Kod nas su u stvari najbolji nosioci kantautorske tradicije zapravo Bajaga, Balašević, te figure koje smatramo mejnstrimom, a oni zapravo kantautori, u suštini. Možda su se sad tek u zadnje dve-tri godine na našoj sceni počeli da pojavljuju ljudi koji se bave autorskom muzikom.

Kako bi nam ukratko opisala srpsku bluz scenu i njene značajne figure?

Katarina: U globalnom smislu, bluz je doživeo svoju renesansu ranih devedesetih. Tada je izašao onaj album Gerija Mura Still got the blues (1990). Bluz je bio popularan do kraja sedamdesetih i onda sa pojavom novog talasa i gomilom novih instrumenata u muzici, panka i svega, globalno je zamro osamdesetih. I to je pričao i Uter Alison i BB King, svi su oni tada svirali po klubovima i jedva održavali svoje karijere. Onda je bluz ponovo postao popularan krajem osamdesetih, a Beograd je tad zaista ucrtan na muzičkoj mapi i išao je u korak sa svetskim tendencijama. I bluz i soul i rokabili su tada bili popularni, izašao je i onaj film The Commitments gde neki Irci iz radničke klase sviraju soul standarde, što je popularizovalo te neke stare soul pesme. U skladu sa tim, u Beogradu se paralelno dešava Bluz klub na Mašincu, pa onda Saint James, bluz se mogao čuti i u okviru Beogradskog džez festivala, pa je onda održani bluz festival u Domu omladine (slučajno to znam, jer su ga moji roditelji organizovali). Još osamdesetih su se pojavili ti bendovi koji su i dalje aktivni, i zaista ne zaostaju za svetskim nivoom sviranja muzike. Tu mislim, pre svega, na bend Sirova koža. Gitarista Vlada Stanošević se odselio u Kanadu, ali on je slajd gitarista svetskog nivoa. Jedna velika i istorijski bitna figura za bluz je Pera Džo, usni harmonikaš koji je bio aktivan u mnogim bluz bendovima, nema svrhe ni da nabrajam, ali je imao najmanji bluz trio na svetu, on i Dragan Ružić Macan, tako su se zvali jer ih je treći član ranije napustio. Pera Džo je, recimo, bio sudija na evropskom takmičenju u usnoj harmonici. On se zaista objektivno rangira kao jedan od najboljih, ne zato što ga mi ovde volimo. I naravno, Nenad Zlatanović, on je pripadnik mlađe generacije, ali je čovek koji je slučajno rođen u Srbiji, jedan moderni gitarista iz pokreta Stivi Rej Vona koji je apsolutno na svetskom nivou. U Americi sam slušala mnogo toga u klubovima, i znam da bi Neša tamo savršeno dobro plivao. Nisu oni jedini, naravno, meni su možda najdraži.

Da se vratimo na mlađu muzičku ekipu, kakvi su vam utisci sa festivala Be here and there? Reč je o projektu koji nastavlja da se razvija.

Ana: Tu ekipu mahom čine ljudi iz moje srednje škole, sve ih znam odande, mi smo i tad bili grupica koja je ujedinjenim snagama radila na svom cilju. I bilo mi je drago što su me uključili u taj projekat, iako sam ja ostala ovde, i dali mi da uživam u stvaranju sa njima. Još se pogodilo da je i Katarina sa Berklija, a tamo sam svirala i sa Ognjenom Gotovčevićem i Ilijom Mihailovićem (takođe polaznici Berklija). Meni je to potvrda toga da bez obzira na to što smo udaljeni i dalje međusobno uživamo sarađujući zajedno. Prelepa je ideja, odziv je bio fenomenalan. Lepo je da se obrati pažnja na te ljude koji su tamo, da im se da na važnosti, jer kapiram da se prilično bore kako bi sve to izveli.

Kako se vama čini trenutno aktuelna domaća muzika? Da li ste kritički nastrojene prema aktuelnim trendovima?

Ana: Ne znam koja je svrha te muzike. Ne mogu to da ukapiram. To je više neka muzika za klubove, koliko sam ja skapirala, tome služi. Ne znam da li neko zaista sluša tu muziku kod kuće dok pije čaj ili priča sa drugaricom. Koja je funkcija te muzike? Samim tim to nameće odnos prema toj muzici; tekstovi koji se koriste su orijentisani na provod, alkohol, novac i žene. Da li to uopšte može da se stavi u koš sa ostatkom muzike? Ne znam šta je to, ne mogu da shvatim kao potkategoriju muzike, ne mogu da komentarišem te tekstove i ne mogu da shvatim da neko zapravo dozvoljava sebi da tako nešto izgovori i da to stavlja pod kišobran muzike, to mi je nespojivo. Ako poistovetimo muziku i umetnost, i ovo i muziku, ne možemo da kažemo da to što se dešava u Srbiji jeste umetnost.

Katarina: Imam dosta drugačiji stav. Mislim da to ne pretenduje da bude umetnost, mislim da ima istu onu funkciju koju ima pop u drugim zemljama, samo što mi nikako da se suočimo sa činjenicom da naš pop nije ono što se trudi da zvuči kao svetski pop, nego je naš pop ono što zovemo turbofolkom, zato što i u arapskim zemljama tako zvuči pop, i u Grčkoj, i u Turskoj, mi smo taj melos usvojili i to je realnost. Po nekim muzičkim kriterijumima, to su baš...abrazivni zvukovi, pre svega, ta količina autotjuna ume da bude užasno neprijatna, ali ipak imam antielitistički pristup, ne mislim da je turbofolk specijalnost našeg podneblja, niti bilo šta slično. Zapravo mislim da je upravo taj spektar tema - alkohol, droga, žene, novac -, to je sindrom svih siromašnih sredina. O tome peva svaki pripadnik getoizirane zajednice, to je fokus hiphop muzike, američkog hiphopa, evropskog, naravno onog koji je manje intelektualan jer postoji i taj alternativni hiphop, koji ne spada u ovu kategoriju; to je fokus našeg turbofolka jer smo mi jedna getoizirana zajednica, getoizirani smo svojom političkom situacijom, u odnosu na nešto što zovemo naprednim svetom, mada su sve to vrlo diskutabilne kategorije. Da li ja to slušam? Ne, ne uživam u tome. Da li mislim da to ne treba da postoji, mislim da je ok da postoji, sve dok obezbeđujemo neku alternativu tome, sve dok naša sredina može da ponudi drugu opciju. Mislim da Maja Berović meni nije konkurencija. Nećemo nikada moći da igramo istu funkciju u životu ljudi. Isto kao što mislim da Kejti Peri i Nora Džouns nisu jedna drugoj konkurencija. Ne mislim sad da kada Kejti Peri magično ne bi postojala da bi Nora Džouns punila stadione i bila ringtoun ljudima. To su drugačiji senzibiliteti. Niti Nora Džouns pretenduje da bude konkurentna Kejti Peri, niti ja želim da budem na mestu Maje Berović, da imam takav medijski tretman, da imam takvu zastupljenost, to prosto nisu iste kategorije u mojoj glavi.

Ana: Meni je samo problematično što alternativa u Srbiji ima mnogo malo prostora i pažnje i samim tim malo više smeta što je popularno baš to što je popularno. Ne mogu da verujem da ljudi nemaju ni malo kritičkog mišljenja u konzumiranju takve muzike, da se ne osvrnu na to što izgovaraju, da ne obraćaju pažnju na to u koji koncept ulaze.

Katarina: Mislim da se osvrću, ali ta muzika govori o realnosti i svakodnevnim stremljenjima ljudi u Srbiji. U tome jeste poenta. Trebalo bi da budemo svesni svojih privilegija i da je možda Beograd koji mi živimo nerealan, jedan balon koji zapravo ne postoji. Ima ljudi koji su potpuno drugačiji od nas, sa drugačijim životima, strastima, stremljenjima i to će vrlo često diktirati njihov muzički ukus. Muzika koju mi pravimo ne komunicira sa određenim ljudima, zato što ne govori o njihovom životu. Njima kritičko mišljenje ne zauzima bitno mesto u životu jer možda dolaze iz nekog manje privilegovanog sloja. Ako ti se život svodi na šljaku i na to da jedva spajaš kraj sa krajem, ti ćeš sve pare da potrošiš na provod i ne zanima te kontempliranje, nemaš kritički odnos prema stvarnosti na isti način.

Ima li mesta za narodnu muziku na vašim plejlistama?

Katarina: Ja sam veliki fan narodne muzike, od sevdaha preko starogradskih do Tozovca. (Canetovim glasom) Lepava kad zapeva svima nam je lepo, jelte. Čak mogu da povučem neke paralele, recimo, Toma Zdravković bi mogao da bude srpski Tom Vejts, Aca Lukas  srpski Nik Kejv. U okvirima adekvatne estetike, naravno. Toma Zdravković je totalno oldskul, kafana, kocka i žene, što bi bila faza Toma Vejtsa iz albuma Heart of the Saturday night. A Aca Lukas je zagazio u murder ballads, sa šakom olova i nešto protiv bolova.
Možda sam tu malo pozer, ne slušam narodnjake sama sa sobom, ali nisam neko ko neće na žurci da se veseli uz takvu muziku.

A šta slušate ovih dana, šta biste preporučile?

Ana: Slušam aktivno Bona Ajvera, on mi je inspiracija sada, u ovim zimskim danima se okrećem bendu Iron and Wine, to bih izdvojila kao nešto na šta se oslanjam što emotivno, što kao stvaralac.

Katarina: Ja sam baš pod utiskom novih stvari koje je Nora Džouns izbacila, mnogo mi se sviđa konačno, pošto mi je prethodni album bio ok produkcijski, ali mi pesme nisu nešto legle. Sad je izbacila pesmu It was you, neka više onako malo soul stvar, baš me je iznenadila, baš je dobro. Pratim svaki novi uradak Nore Džouns, preporučila bih eto te nove stvari koje su izašle. Slušala sam pre neko veče sa tatom Dejva van Ronka, savremenika Boba Dilana. Dilan je živeo kod njega kad se odselio u Njujork, njega bih preporučila, malo je intenzivan, nije za svako doba dana, za svako raspoloženje, ali jeste nešto što me je pomerilo emotivno. Što se filmske muzike tiče, evo sad je izašao novi film braće Koen, kod njih je uvek savršena muzika. Od Big Lebovskog, gde ništa nije pisano za film, već je savršeno ukomponovano, do Oh Brother where art thou, što je udžbenik za amerikana muziku (Gilijam Velč, Alison Krau), njihove filmove bih izdvojila ako neko voli muziku kakvu sviram. Sa braćom Koen se ne može omašiti.

***

Katarina Pejak je imala privilegiju da nastupa kao predgrupa sad već beogradskoj miljenici, Bet Hart, što nas je podstaklo da se dotaknemo priče o ulozi mejnstrim ili ostvarenih izvođača u promociji onih manje afirmisanih. Komentariše Katarina da je zadovoljna svirkom jer su uspeli da održe klupski ambijent u jednoj koncertnoj hali. Dok kucam ovo, međutim, uviđam nešto drugo a to je da je Katarina Pejak tako uzela Anu Protulipac pod svoje muzičko okrilje i učinila je nešto vidljivijom na maloj sceni srpskih mladih muzičara i omogućila joj da pronađe svoj izraz i nastavi da ga oblikuje. Na tankom sam ledu patetike, ali ponoviću pohabanu frazu iz Kazablanke i reći da je ovo početak divnog prijateljstva sa mnogo dobrim saundtrekom.

Autorka teksta: Tamara Nikolić

Fotografije: Ivana Čutura , privatna arhiva

Leave a reply