fbpx
STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Pesak, fudbal i još ponešto

Đani Infantino obrisao je iz telefona sliku sa Svetskog prvenstva u Rusiji na kojoj s njegove leve strane sedi Vladimir Putin... Ali je zapamtio da je sedeo zdesna - Saudijski princ, Bin Salman

25. November 2022

Poslušaj audio verziju ovog teksta:

„Šta te briga. Uzmeš nekoliko somića dolara, još skokneš u Vegas, slikaš se kod Trampove kule, vidiš prirodu, ponoviš se… A kad se vratiš, život je uvek pred tobom! A ne moraš se ni vraćati, ako te krene! Oženiš se, dobiješ papire, ostaneš…’’

Svaki srpski student koji se otisnuo na učešće u neki od mnogobrojnih vidova Work&Travel programa, odluku je doneo nakon što je čuo ove slatke reči, i, u najvećem broju slučajeva, iskustva su bila baš takva: bilo je para, neki su ih još iz SAD poslali kući roditeljima, proputovali su kroz tu veliku zemlju, neki su ostali, neki se vratili. Čari pečalbe…

Na drugoj strani sveta, čovek simpatičnih brkova i čokoladne boje kože oprostio se sa sinom Raješom i ženom Latom, uprtio ogromni ruksak na leđa i, mašući im, zakoračio u autobus prepun manuelnih radnika poput njega, i zaputio se ka malom poluostrvu zapadno od njegove rodne Indije, sav ispunjen nadom.

Taj čovek zvao se Madu Bolapali.

Madu je sa stranim poslodavcem potpisao ugovor na nekoliko godina manuelnog rada, za šta je trebalo da bude isplaćen sumom enormno velikom za indijske prilike. Imao je obezbeđen smeštaj i hranu, a nadao se da će posetiti plažu i pustinju, možda se i fotografisati među neboderima od stakla i betona u centru Dohe.

Fotografija bi predstavljala uspomenu na sagrađenih osam stadiona za fudbal, sa inovacijama poput klimatizovanog kompletnog prostora, od tribina do korner zastavice i nazad, kao i na prateće naselje koje je trebalo da primi na desetine hiljada navijača iz celog sveta.

Naime, trebalo je sagraditi čitavu fudbalsku infrastrukturu, takoreći fudbalski grad, jer superbogati gospodari te zemlje nisu zabadava lobirali u Međunarodnoj fudbalskoj organizaciji (FIFA) da im se da prilika da se Svetsko prvenstvo održi u njihovom kraljevstvu prirodnog gasa.

Ta zemlja zove se, naravno, Katar.

Bila je 2013. kad je Madu konačno stigao u smeštajne kontejnere zajedno sa još hiljadu drugih radnika iz Bangladeša, Indije, Pakistana, Nepala i Šri Lanke. Kako to kaže Ilija Čvorović, pre njih, stiglo ih je hiljadu. Posle njih, još hiljadu. Bilo ih je toliko da je u jednom trenutku bilo čak 2 miliona migrantskih radnika u Kataru.

Svega šest godina kasnije, Maduov cimer i migrantski radnik, vratio se nakon obavljene smene u sobu koju su delili. Našao je Madua mrtvog na podu.

Naknadno je saopšteno da je Madu Bolapali preminuo od posledica srčanog udara, odnosno „prirodnom smrću’’, kako je rečeno britanskim novinarima.

Maduova porodica kao naknadu dobila je svega nešto iznad 1.200 funti. Njegov Sin Raješ rekao je kako njegov otac nije imao srčanih mana i da je bio potpuno zdrav.

Madu Bolapali nije prvi, a ni poslednji migrantski radnik preminuo tokom izgradnje super-projekta u Kataru. Za nešto više od deset godina, koliko je trajala izgradnja, 6.500 migrantskih radnika umrlo je u Kataru.

Kako je do toga došlo? Kako je u godinama nakon svetske finansijske krize, a potom i pandemije virusa kovid-19, na kraju, i tokom stvaranja novog Berlinskog zida i zveckanja nuklearnim bombama, zemlja sa populacijom od nepuna tri miliona stanovnika sagradila kompletnu infrastrukturu za najveću svetsku sportsku smotru, takoreći od nule? I kako je prljavi ples svetskih moćnika doveo do toga da se ama baš ništa ne učini da se spreči smrt tolikog broja ljudi i da se na tlu druge najmanje zalivske države održi Svetsko prvenstvo u fudbalu?

Odgovori leže u političkim kampanjama, licemerju političkih moćnika, trgovini uticajem i energentima, mekom moći učesnika ove ujdurme, a, na kraju krajeva, i u samoj fudbalskoj igri, koju vole milioni širom sveta, ali i njenom prokletstvu da bude zloupotrebljena na krajnje perverzne načine.

Te 2017, godinu dana nakon što je Donald Tramp izabran za predesdnika SAD, a godinu pre nego što će se u Rusiji održati Svetsko prvenstvo u fudbalu, vlasnik fudbalskog kluba Mančester Siti, Šeik Mansur bin Zajed, bio je (a još uvek je tu) na poziciji potpredsednika Vlade u Ujedinjenim arapskim Emiratima, zemlji koja je zajedno sa Saudijskom Arabijom i drugim zemljama  odlučila da potpuno blokira i, koliko može, odseče od sveta Katar. Katarske vlasti gotovo su iscrpele robne rezerve, svi letovi bili su otkazani i kratkotrajni haos gotovo je paralisao tu zemlju, usporivši tako izgradnju objekata za Svetsko prvenstvo.

Katar je bivši britanski protektorat, koji se tek 1971. izborio za samostalnost, baš negde u vreme kada je ta zemlja otkrila gotovo beskrajne zalihe prirodnog gasa  podno pustinja na svojoj teritoriji. Od tada, Katar je saveznik zapadnih zemalja koji, u zamenu za jeftine cene gasa, dozvoljava ovoj državi da širi vehabizam po regionu i da na taj način sapliće druge arapske zemlje, pogotovo svoje glavne suparnike – UAE, Saudijsku Arabiju i Iran.

Problem je što Katar nije jedina zemlja sa ovakvom taktikom, ali tek je sa dolaskom Trampa u Belu kuću jedan drugi kandidat za američko prijateljstvo preduzeo konkretne korake da to i postane.

Tramp i Infantino

Potrebno je na ovom mestu istaći i da su u periodu nakon Arapskog proleća 2011, procesa koji je zbrisao niz autokrata koje su vladale arapskim svetom u Saharskoj Africi, sve arapske zemlje na Bliskom istoku, odnosno njiovi lideri, drhtali od sličnog scenarija, i započele su nagle, a opet šture procese liberalizacije svojih društava, kako bi se makar kulturološki više otvorili prema Zapadu.

Najdalje od svih otišao je Muhamed bin Salman, krunisani princ i de facto najmoćniji čovek Saudijske Arabije. On je stupio na vlast baš te 2017, i na zapadu je viđen kao reformator i umereni monarh. Zaopočeo je proces modernizacije svog kraljevstva, prvi put dozvolivši, između ostalog, i ženama da prisustvuju fudbalskim mečevima ili da voze automobile. Za svoje idole navodio je Stiva Džobsa, Margaret Tačer i Ilona Maska. Međutim, britanska obaveštajna služba MI5 je o njemu pisala da je „naoko moderan i savremenih shvatanja, a u suštini prek i impulsivan. Deluje kao da ne shvata kako svaki njegov postupak ima posledice.’’

Istovremeno, u UAE je krunsiani princ postao čovek i danas poznat našoj fudbalskoj javnosti – Mohamed bin Zajed. Sećate ga se – to je onaj lik sa crnom kapom i u smeđem džemperu kojeg je 2012. kroz muzej sa trofejima FK Crvena zvezda na Marakani proveo tadašnji Prvi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić, zajedno sa, od uva do uva nasmejanim, Draganom Džajićem. Bilo je tada neke priče o prodaji srpskog kluba Arapinu (Dejan Anđus je bio šokiran; čak toliko da preko ekrana saopšti: „Pa, ne može to tako, gospodo!’’), međutim ta priča je ubrzo zaboravljena; od čitave farse ostao je samo velelepni projekat Beograda na vodi iz kojeg danas privatno obezbeđenje može da ukloni (sic!) migrante bez prethodne konsultacije sa policijom.

Mohamed Bin Zajed je rođeni brat Šeika Mansura bin Zajeda, već pomenutog vlasnika Mančester Sitija, i čovek koji kontroliše diplomatske odnose UAE. Želeći da spreči opasnost da se Muslimansko bratstvo, politička snaga koja je dovela do smene režima u Egiptu za vreme Arapskog proleća, prelije i na Arapsko poluostrvo, održao je niz i teških, ali bezuspešnih pregovora sa Britanijom pre svih, u cilju veće podrške Emiratima na Bliskom istoku. Na kraju, UAE su se pridružili Saudijskoj Arabiji u blokadi Katara.

Bin Salman, El-Kalifi i Bin Zajed

Donald Tramp te godine biva pozvan u Saudijsku Arabiju, da bi svega nekoliko dana kasnije napisao ovakav tvit: „Tokom moje posete Bliskom istoku, shvatio sam da više ne smemo finansirati radikalne ideologije. (Lokalni, prim. aut.) Lideri su upreli prste prema Kataru i rekli mi – pogledaj ih!’’

To je samo doprinelo daljoj eskalaciji sukoba, pa je tako Saudijska Arabija zapretila Kataru da će duž granica te dve zemlje iskopati dubok šanac, kako bi od Katara stvorila ostrvo, i potom šanac napuniti nuklearnim otpadom (!). Čitav niz suptilnih udaraca su Saudijska arabija i UAE naneli Kataru putem nevladinih organizacija, napumpavanja izveštaja o ionako lošem stanju ljudskih prava u Kataru i slično… A sve to vreme Katar je uspeo da se dublje ekonomski poveže sa Turskom, Omanom… I Iranom, gde je postojala jaka baza Muslimanskog bratstva od kojih UAE i Saudijska Arabija toliko strahuju…

Pored toga, stadioni i infrastruktura nastavili su da, polako, ali sigurno, niču u Kataru. Možda upravo zato, Bin Salman i Bin Zajed pokušali su da iskoriste fudbal kako bi novačanu moć pretvorili u meku moć na Zapadu, koja se, opet, vrlo lako može ovaplotiti i u nekom drugom obliku.

Nakon ostrakiranja Rusije i njenih oligarha, kao što je Roman Abramovič, predsednik FIFA Đani Infantino nije časio ni časa, obrisao je iz telefona sliku sa Svetskog prvenstva u Rusiji na kojoj s njegove leve strane sedi Vladimir Putin… Ali je dobro zapamtio ko mu je sedeo zdesna. Bio je to upravo mladi Saudijski princ, Bin Salman, koji je krajem 2021. kupio Njukasl Junajted, klub na severu Engleske, načinivši ga instant najbogatijim klubom na svetu, miljama ispred Sitija (vlasnik Mansur bin Zajed) i Pari-Sen-Žermen (vlasnik Mohamed El-Kaifi). Pošto je shvatio kako je negde naređeno (rečeno ponovo anđusovskim rečnikom) da ruski novac nema šta da traži u fudbalu, makar do daljnjeg (A tako je lepo počelo! Sponzorstvo u UEFA-inim takmičenjima, domaćinstvo Svetskog prvenstva, Abramovič kao gazda Londona…), Infantino se okrenuo drugoj rupi bez dna ispunjenoj novcem. Okrenuo se naftnom i gasnom novcu, preciznije – arapskom novcu.

Infantino kao da je opipavao puls svim potencijalnim pretendentima. Čak je u jednom momentu predložio da Katar podeli domaćinstvo aktuelnog Svetskog prvenstva sa Saudijskom Arabijom.

A šta se za sve to vreme dešavalo u Kataru? Pa, pored pandemije i izgradnje stadiona, nova normalnost postale su iznenadne i učestale smrti migrantskih radnika zbog neljudskih uslova pod kojima su radili i u kojima su živeli.

Navedeni da pokušaju gotovo bilo šta da bi se izvukli iz bede, radnici iz Indije, Nepala, Bangladeša, Šri Lanke, Pakistana i drugih zemalja, prekarijat i neki od najsiromašnijih ljudi na svetu, ugostili bi u svom domu agenta-regrutera, koji šparta njihovom zemljom u potrazi za gotovo besplatnom radnom snagom. Agenti im iz rukava uručuju pečatirane vize za bliskoistočne monarhije, uz objašnjenje da, ako sada kupi vizu za, primera radi, Katar, i plati je oko 3.500 funti, moći će da zaradi trostruko i više novca kada počne da rmba na 50 i više stepeni Celzijusa letnji dan do podne u pustinji. Možete li da zamislite da odete u najveću bedu na planeti, nađete čoveka koji jedva da zaradi dovoljno za činiju pirinča dnevno i tražite mu, za njega ogroman novac, kako biste postali gospodar njegovog života? Ako je odgovor potvrdan, vi verovatno, kao što to kaže Sju Taunzend, nosite duboke čizme kod kuće, jer bi vam se smejali da u njima izađete napolje.

Oni prekarni radnici koji ne uspeju da pronađu novac, uglavnom založe svoje imanje kod pomenutog agenta i otputuju za Katar. A tamo počinju pravi problemi – plata je daleko manja od one koja stoji u ugovoru, tolika, da gotovo nikakav novac ne mogu poslati kući (znate li koliko košta flašica vode u Dohi u Kataru? Aca Stojanović je trenutno tamo, i često je na Tviteru), ne mogu se čak ni vratiti pre isteka ugovora, zato što bi onda morali da vrate sav pozajmljeni novac kako ne bi ostali bez založenog imanja. Takođe, bez odobrenja poslodavca, ne mogu napustiti posao, a u slučaju Saudijske Arabije ili Katara, ne mogu ni da napuste zemlju ukoliko tako zažele.

A dok žive u Kataru, bore se i za goli život. Jer, najčešći uzroci smrti migrantskih radnika su problemi sa srcem ili otkazivanje respiratornih organa, a koje prouzrokuju ogromna vrućina i vlaga. U izveštaju advokata katarske vlade iz 2014. godine preporučeno je da vlast izradi studiju o smrti radnika migranata od srčanog zastoja i izmeni zakon kako bi „omogućio autopsije(…) u svim slučajevima neočekivane ili iznenadne smrti“. Vlada nije uradila ni jedno, ni drugo.

Obilne kiše koje su zahvatile Katar krajem septembra prošle godine i koje većini predstavljaju puku neprijatnost, za migrantskog radnika Mohameda Šahida Miju bile su smrtna presuda.

„Kiša je poplavila pod njegovog smeštaja i došla u kontakt sa izloženim električnim kablovima. Kada je Mija nagazio na mokri pod, doživeo je strujni udar i na mestu poginuo”, rekao je njegov otac za Gardijan.

Mija je platio agentu za regrutaciju više od 3.500 funti da bi obezbedio posao u Kataru 2017, što je ogroman iznos za porodicu iz ruralnog Bangladeša. Dug je sada prenet na njegove izbezumljene i osiromašene roditelje, koji kažu da tek treba da dobiju bilo kakvu nadoknadu od Mijinog poslodavca ili vlade Katara, preneo je Gardijan.

Gardijanov tekst u kojem se navode ovi užasni podaci kritikovao je Đani Infantino, koji je dao bizarne, licemerne, ili naprosto, izjave koje nemaju uporište u stvarnosti:

„Danas imam snažna osećanja. Danas se osećam kao stanovnik Katara, kao Arapin, kao Afrikanac, kao gej, kao čovek sa invaliditetom, kao radnik migrant’’.

Potom je dodao:

„Ja sam Evropljanin. Za sve ono što smo radili širom sveta u prethodnih 3.000 godina, morali bismo da se izvinjavamo sledećih 3.000 godina, a ne da sada držimo predavanja o moralu. Ako je Evropa zaista zabrinuta za sve ove ljude, može da stvori legalne kanale, kao što je to uradio Katar, pa da radnici dođu u Evropu. Da im daju budućnost, da im pruže nadu’’.

Nije prošlo mnogo, a Svetsko prvenstvo počelo je u nedelju, utakmicom na kojoj je domaćin poražen od Ekvadora sa 2-0.

Ovaj tekst nastaje u sredu, 23. novembra uveče, a sutradan će Dušan Tadić izvesti reprezentaciju Srbije na teren i razmeniti zastavice sa Nejmarom, brazilskom vedetom i desetkom Pari-Sen-Žermena, čiji je poslodavac katarski emir Naser Al-Kelaifi. Inače, leta 2021. taj čovek, odnosno njegov klub, kupio je kapitene dva najveća kluba u istoriji, Real Madrida i Barselone – Serhija Ramosa i Lionela Mesija.

A sada su svi oni (osim Ramosa) u malenoj pustinjskoj državici, vredno treniraju kako bi doneli najvredniji trofej u sportu (ne, Superbowl nije važniji od Svetskog prvenstva u fudbalu) svojim nacijama. Dežurni pajac iz kutije Morgan Frimen kaparisao je još jednu tezgu, a Infantino se visoko u loži zadovoljno smešio pred ne baš punim stadionom. Sve je prošlo i bolje nego što je očekivao.

Preporučeni tekstovi

Skrinšot: Krivica

Skrinšot: Krivica

U sistemu u kome se stalno ponavljaju iste greške i u kome žene nisu bezbedne – ko je zapravo kriv?

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *