Pet puta u hotelu Bristol 

Pet puta u hotelu Bristol 

O hotelu Bristol znam mnogo manje nego što bih volela. Počeo je da radi 1912. godine i nalazi se prekoputa mog fakulteta. U kafeu u prizemlju hotela sedela sam svega pet puta. U prvi mah, kada sam razmišljala o tome, učinilo mi se da je taj broj znatno veći. Nije, samo pet. Jedan odlazak na pivo, jedan na pileću čorbu i tri na kafu.

Ono što sasvim izvesno znam o hotelu Bristol jeste da ima izuzetno ljubazno osoblje. Nisu mi bili potrebni sati kako bih to zaključila. Poznaju se godinama, šale se jedni sa drugima i sa stalnim gostima. Slušaju, najčešće od taksista, o politici, neljubaznim mušterijima i turistima i klimaju glavom. Ono što takođe znam je da sam jednom, kada sam sedela sama čekajući drugaricu čula od dva starija gosta romantičnu priču. Prisećao se jedan gost, a drugi ga je slušao kako je jedna lepa Mara njemu obećala da će se naći ispred Bristola kako bi popili kafu i jeli kolače. Mara se nije pojavila. Kasnije je saznao da se Mara udala, a da joj je bilo glupo da mu kaže, jer se sve dogodilo mnogo brzo. Imala je dugačke noge i crnu kosu, ko zna šta je sad sa njom, je li živa uopšte.

Znam i da sam jednom sedela na bordo plišanim foteljama hotela Bristol sa momkom koji mi se mnogo sviđao i da sam, dok je on bio u toaletu, gledala u plafon i mislila koliko bi bilo lepo da pričam nekad nekom kako smo se baš tu smuvali. To se nije dogodilo, a ja neko vreme nisam sedela na bordo foteljama.

Vratila sam se, ipak, i sa fotelja se pomerila u salu za ručavanje. Konobar me je ljubazno pozvao da se prebacim tamo, tek kada su mi ugrejali čorbu. Htela sam tada da pitam koliko košta noćenje, više iz radoznalosti - nisam planirala da zapravo dođem. A možda bih i došla, jer me je zanimao izgled soba.

Moram, nakratko, da se vratim na još nešto što znam. Znam da sam se prvi put kada sam ušla u hotel Bristol osetila isto kao kada sam ušla u prostorije Francuske 7. Osetila sam breme vremena. Osetila sam korake – sastanke i rastanke, pijanke i anegdote.

Ove nedelje hotel Bristol je zatvoren, a ja se ne sećam kada me je nešto rastužilo kao fotografija zaposlenih ispred hotela. Tužna mi je bila pomisao i na poslednju kafu u Bristolu, jer nisam znala da je poslednja. Od tupoće osećaja, negde na dnu stomaka, od misli na kafu, taksiste, Maru i pileću čorbu danima pevušim Kendijevu pesmu Arapske pare. Ne volim Kendija, ali izgledaće grad kao Marakeš, kao Bangladeš, samo daj im keš. 

Autorka teksta: Sara Arsenović

Leave a reply