fbpx

Peter Vajs: Estetika otpora

U svom trodelnom romanu „Estetika otpora“, čiji su delovi redom objavljivani 1975, 1978 i 1981, Peter Vajs je za radničku klasu uradio ono što su Sandra Žilber i Suzan Gubar uradile za feminističku teoriju 1979, a Edvard Said 1994. učinio za postkolonijalne studije: „Estetika otpora“ pružila je sveobuhvatnu reinterpretaciju glavnih elemenata zapadnog kulturnog kanona sa stanovišta do sada marginalizovane perspektive. Pročitati ovaj roman znači doživeti ponovno obrazovanje.

Roman je dugo uživao istaknuto mesto na nemačkoj intelektualnoj levici. „Estetika otpora“ je pre svega bildungsroman, roman u kojem je prikazan unutrašnji razvoj junaka, ali i istorijski roman koji govori o istoriji evropske levice od 1918. do 1945. Vajs je svoj roman temeljio na opsežnim istraživanjima, a njegovi portreti levičarskih aktivista delo su kulture pamćenja, poduhvata sprovedenog protiv zaborava istorije, a posebno protiv načina na koji pisana istorija teži da umanji pobede. Konačno, roman je i ispitivanje načina na koje vizuelna umetnost i književnost mogu predstavljati disidentske poglede naspram hegemonističkih političkih i kulturnih konfiguracija i na taj način osnažiti otpor. Sva tri nivoa objedinjena su svedočenjima o prilikama radničke klase i radu nemačkih komunističkih pokreta, i ispitivanjem umetnosti i književnosti ne bi li se pokazao njen slobodarski ili opresivni karakter.

 

Vaj ispituje uslove pod kojima ličnost iz radničke klase koja je odlučila da sebe definiše kao intelektualca može tretirati evropsku kulturnu baštinu, koja je do sada bila shvaćena kao elitistička vrednost. Kako takva osoba pronalazi svoj glas? Za koga ili protiv koga govori? Intelektualna putanja pripovedača je takođe i utiranje novog puta kroz poznate spomenike kulture koje čitalac nauči da posmatra novim očima. Štaviše, ova otkrića su dvostruko uzbudljiva jer je pripovedač u njih lično investiran, sagledavajući načine na koje naša kulturna prošlost važi za današnje borbe.

Druga narativna linija, koja se tiče istorije evropske levice, tokom romana je posredovana razgovorima sa porodicom, prijateljima, saradnicima i drugovima, tako da oni postanu deo pamćenja neophodan za izgradnju postfašističkog sveta koji bi konačno mogao ugasiti ugnjetavanje radničke klase. Vajsovo predstavljanje istorijske prošlosti kroz razgovor, živu raspravu, čini istoriju delom „aktivne memorije“ koja može poslužiti budućnosti. Razumevanje estetike otpora značilo bi shvatiti kako Vajs namerava da svojim radom omogući novi zaokret za nemačku kulturu, kao i za kulturu preporođene međunarodne levice.

Peter Vajs

Estetika kao otpor je treća i centralna tema Vajsovog romana. Pripovetka počinje prizorom trojice prijatelja koji stoje ispred Pergamonskog friza  22. septembra 1937; Hitler je na vlasti, a Kopi je već proveo godinu dana u zatvoru zbog rasturanja zabranjenog materijala. Pripovedač se sprema za odlazak u Španiju, gde će se boriti sa Interbrigadistima. Oni se susreću poslednji put, mada će duhom ostati ujedinjeni u borbi protiv fašizma. Frizovi oltara prikazuju mitsku bitku između olimpskih bogova i rase Titana, sinova Gaje (Zemlje) koji su se pobunili protiv Zevsa, pa se junaci usredsređuju na prikazanog Herakla, koji je, prema mitu, ovom prilikom pomogao bogovima da odagnaju svoje neprijatelje. U Heraklu trojica prijatelja vide sliku oslobodioca koji postaje uzor svakom od njih dok se bore protiv fašizma. Činjenicu da u frizu nije očuvan gotovo nikakav trag njihovog junaka (samo prisustvo lavljih šapa na istočnom frizu ukazuje na njegov položaj pored Zevsa) tumače kao znak da moraju sami da ispune njegovo mesto.

Mešanje različitih epoha i istraživanje paralelizama dijalogom karakteristično je za Vajsov narativni stil: kada se raspravlja o Pergamskom frizu, on je tek povod za nastojanje da se  razumeju borbe sadašnjosti. Baš kao što divovi nisu imali ništa osim kamenja i gomila zemlje za borbu protiv bogova koji su bili teško naoružani kopljima i štitima, revolucionari 1918. godine takođe su bili nenaoružani protiv snaga koje su ih na kraju srušile. To znači da Vajsov tekst uspeva da napreduje na sva tri nivoa odjednom, jer se kulturni uvidi primenjuju u tekućim političkim borbama i takođe podstiču pripovedačevu zainteresovanost za književnost. Kao i u raspravi u vezi sa Pergamskim frizom, pojedinačni elementi reprezentacije prevedeni su u ikonografiju ideološke borbe. Tehnikom umetanja estetičke analize i vrednovanja u razgovor Vajsu detaljno ispituje sliku, smeštajući čitaoca u ulogu posmatrača. Efekat Vajsove vizuelno evokativne proze je zapanjujuć, jer je slika slike, izvedena iz teksta, obdarena svežim značenjem.

Možda najpoznatiji od svih odlomaka romana je Hajlmanovo pismo prijatelju (pripovedaču) u poslednjim satima pre pogubljenja. Zebald ovo vidi kao Vajsov pokret ka samouništenju: „Beleženje nagomilanog osećaja straha od smrti gotovo je iscrpeo svog autora; taj račun je mesto sa kojeg se Vajs kao pisac ne vraća.” Ne slažem se sa primedbom da se Vajs postavio na Hajlmanovo mesto — ali pismo ima testamentarni karakter. Hajlman piše da „ostajući otvoreni za one koji su otišli pre nas, odajemo počast onima koji su došli.“

Posle ponovnog ujedinjenja Nemačke i kraja Hladnog rata, roman je igrao važnu ulogu ne samo zbog uspostavljanja revidiranog istorijskog sećanja na Nemačku koje je sadržalo iskustvo Nemačke demokratske republike, već i zbog „rekonstrukcije levičarske vizije svog zvanja i uloge u svetu.” Iako je tema „Estetike otpora“ poraz antitotalitarističkih pokreta, ona ipak nudi, kao što Voker Braun sugeriše, razlomljene komade prošlosti koje možemo započeti da sastavljamo u nastojanju da oblikujemo bolju budućnost.

 

Autorka teksta: Marija Todorović

Ostavi komentar