fbpx

Pijanista: kako nastaje jedno delo

Izložba "Pijanista - pet godina na ulici" zid i delo biće otvorena u četvrtak, 3. oktobra 2019. godine u 19 časova u Galeriji SKC-a, a obuhvata reprodukcije murala koji promovišu zidove kao kulturalni medijum građanske svesti. Posetiocima će, osim toga, biti predstavljena i istoimena monografija Andreja Josifovskog, autora izložbe. Ovo je bio povod da se sa Andrejem nađemo na Arhitektonskom fakultetu, gde je zaposlen kao asistent.

U intervjuu za Oblakoder pre nešto više od godinu dana, Andrej je naveo da u bliskoj budućnosti želi da završi doktorski rad i odbrani disertaciju, a paralelno sa usavršavanjem tehnike oslikavanja murala, krene i sa nekim svojim, novim tehnikama likovnog prikazivanja. Zato smo ga na početku ovog razgovora pitali da li je ostvario ono što je planirao?

Planovi su se malo izmenili u međuvremenu. Prijavio sam temu doktorske disertacije u maju, ali sam se onda vratio par koraka u prošlost kako bih završio monografiju. Kada si naišla, u toku je bio finalni dogovor za poslednju stranu, pakovanje i slanje štamparu. Na izložbi ćemo i publika i ja prvi put videti kako monografija izgleda i to je verovatno novina u odnosu na druge promocije koje mesecima unapred imaju sve spremno. Kada je reč o slikama na zidu, uradio sam jedan mural tako što sam isprobao tehniku mešanja akrilnih boja sa velikim procentom vode. Sve vreme dok sam ga radio, padala je kiša, tako da je ona pomagala da ta boja curi sa zida, što se jako svidelo i meni, ali i onima koji su to naručili, tako da je na centralnom gradskom trgu u Apatinu osvanuo mural na kome sam prvi put prmenio tu tehniku.

Po čemu je izložba "Pijanista - pet godina na ulici" zid i delo različita od svega što si do sad radio?

Pre svega je različita zato što se nikada nisam bavio hronologijom, da tako kažem (izbegavam reč retrospektiva jer imam 28 godina, a planiram da radim još mnogo), tj. nekom vrstom preseka stanja. Prostor u kome će biti realizovana je kultan. U Galeriji SKC-a su ponikli mnogi ljudi koje ja poštujem izuzetno, pa samim tim meni ima poseban prizvuk i obavezuje me da joj posvetim posebnu pažnju. S druge strane, to je ono što su ljudi očekivali da vide prošle godine. Reč je o prezentaciji mojih radova, zida i dela, što je podnaslov knjige. Na taj način želim da približim ljudima sam proces nastajanja svih tih dela, jer je to ono što ih interesuje. Kada radim na mostovima, obično usledi pitanje kako to radim. Sada će imati priliku da to vide. Biće emitovani i snimci, video-radovi, radovi sa ulice, ali i objekti i skulpture, kao, na primer, zlatni kontejner, kao i neki originalni artefakti sa izložbi, recimo originalna tabla sa Venecijanskog bijenala koja je bila izlagana u našem Paviljonu.

A zlatni lav?

Obavezno, eno ga na terasi, čeka da ugleda ponovo svetlost jedne galerije i svetlost reflektora. Ono što predstavlja još jedan dodatak je to da pravim svoj atelje, odnosno prenosim ga. Zapravo, on je neka vrsta magacina. Ja sam kao neki hrčak koji stalno nešto donosi, tako da ću jedan deo galerije posvetiti tome.

Možemo li očekivati i dela koja niko do sada nije imao prilike da vidi?

Video-radove niko do sada nije video. Ispostavilo se da je to što nisam imao toliko vremena da budem ažuran sa tim, da ih postavim na vreme i montiram, na kraju ispalo dobro jer se sačuvalo do danas. Tu su razni murali, recimo Galeb Džonatana Livingstona i Poruka u boci. Ono što je specijalna draž u svemu tome je da neće biti oficijalnog dela, već će momci iz Državnog posla prezentovati knjigu na način na koji oni budu želeli. S njima sam otpočeo tu borbu protiv prostakluka i kiča.

Ukoliko se osvrneš na tu, kako ti kažeš, hronologiju, šta misliš, dokle ste stigli sa borbom?

Prestao sam da mislim o tome. Samo radim. Ono što je hronologija donela knjizi je to što sam shvatio, odnosno, grafički dizajneri koji su radili na njoj, Vladimir Kovač i Danira Sovilj, da radova ima mnogo. U jednom trenutku su me pozvali da me pitaju da li sam siguran da ne želim da napravimo dva toma od po 500 strana, jer je prvobitno bilo dogovoreno da ih bude oko 300. Nisam bio svestan koliko sam radio, samo sam proizvodio. Hronologiji sam se posvetio u toj meri da sam nabavio poseban papir, posebne korice, posebno knjigovezačko platno, želeo sam da se napravi kutija, da sve bude na najboljem mogućem nivou, jer ta knjiga treba toliko toga da donese i zaista, očekivanja koja imam su velika.

Kakav si kad radiš na nečemu? Da li se isključiš od svega i svih ili čekaš poslednji trenutak da nešto završiš?

U poslednje vreme, sve radim usputno. Za vreme trajanja RunAway-a, probudim se, odem tamo, onda dođem na fakultet da završim radne obaveze, zatim radim na knjizi i crtanju, uveče montiram snimke, spavam po 2-3 sata i to se nastavlja iz dana u dan. Ne volim kada me nazivaju najboljim umetnikom, od toga se ograđujem. Ja stvaram, a vreme će pokazati šta je umetnost i ko su umetnici, ali zato mogu da kažem da sam jako posvećen svom radu, ako ne i najposvećeniji. Predan sam onome što radim i ništa ne ostavljam poluzavršeno ili nezavršeno. Uvek kada vidim neko svoje delo, setim se kako sam radio, na kakve sam probleme nailazio, setim se svih faktora koji su običnom posmatraču nebitni. Recimo, mural u Apatinu. Četiri dana dok sam radio na njemu, bio je potop. Ja sam neprestano crtao, s kabanicom, ispod nje sam imao jaknu, duks, farmerke, ribarsko odelo, a na sve to i sigurnosni pojas. Sve vreme sam razmišljao kako će mural izgledati kada sija sunce i kada je najlepši dan u godini. Tada nikoga neće zanimati kako sam ja to radio i da li mi je bilo hladno. Tokom celog dana sam crtao, a tokom cele noći radio na prijavi doktorata, koja me je čekala odmah po povratku u Beograd. Malo sam se i razboleo, ali sam sve uspeo da završim na vreme, tako da je ponekad cajtnot i dobar.

Da li je tako bilo i sa knjigom?

Kada je reč o knjizi, sve zasluge idu Vladimiru Kovaču i Daniri Sovilj. Nisam želeo da budem klasičan Srbin koji sve zna najbolje, tako da sam im poslao materijal, a oni su sve dalje osmislili, uključujući i dizajn. Mene je izuzetno radovalo da su mi lektori vraćali tekst sa izuzetno pozitivnim komentarima. Postoji deo u predgovoru gde sam pisao kako je deda koga nikada nisam upoznao, tatin tata, omalovažavao njegova umetnička dostignuća. Sport, literarna sekcija i gluma za njega su bili "ripanje, alanje i vikanje". Uvek je govorio da je takvih umetnika pun Guberevac. Jedan od komentara koji sam dobio je da bi deda bio ponosan na mene, tako da mi je to jako značilo. Čak me je i razredna iz gimnazije, Ana Dimitrijević, supruga Gorana Dimitrijevića, koja mi je radila lekturu i korekturu engleskog jezika, pošto je knjiga dvojezična, pitala da napiše nekoliko rečenica o meni, pa se javio i direktor moje osnovne škole, koji me nazvao maskotom. Ima tu svega. Na omotnici, na kutiji knjige, piše čuvena rečenica mog prvog pravog učitelja crtanja i arhitekture, Vojina Novakovića Lole, koja glasi: "Je l' znaš ti kolika su ti muda ako je portret 70 kvadrata?"

Kada si rešio da objaviš knjigu, da li si u glavi imao ideju ili uzor u nekoj knjizi, da si želeo da tvoja knjiga izgleda poput te?

Ne. Ovo je prva knjiga sa ovih prostora sa ovakvom tematikom. Nešto slično je jedino uradio Slaven Kosanović Lunar iz Zagreba koji se već 35 godina bavi street art-om. Aleksandar Đorđević je izbacio "Street Art Belgrade", ali knjige nekog pojedinca nema. Ja sam i napisao da se nadam da će mi se oprostiti što sam se prvi osmelio na takav potez, ali sam to uradio u cilju promocije ulične umetnosti jer mislim da je to važno. Voleo bih da svako od crtača to uradi, jer bi se tada cela priča podigla na viši nivo. Za sada smo samo oni što šaraju po zidovima.

Razgovor vodila: Snežana Pajkić
Fotografije: Andrej Josifovski, privatna arhiva

Leave a reply