Početak antipesme

Početak antipesme

Nikola Trgić je student treće godine Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Pre samih studija napisao je zbirku pesama „Početak antipesme“ u kojoj je zabeležio sve one momente na koje mi, ljudi koji često nemamo dovoljno vremena, nismo obratili pažnju. Pozabavio se svim socijalnim temama koje tište društvo i kroz zbirku postavio veliko pitanje svim svojim čitaocima. Za razliku od većine pisaca, Nikola nije ostavio nikakvu jasnu poruku svog dela, niti se trudio da objašnjava pojedine segmente, već je ostavio svakom čitaocu da na svoj način razume svet u kome živi i sam izvuče poruku. Nije mario na veru, nacionalnost, obrazovanje, društeni status i svoju zbirku je prilagodio svakome ko želi da se zapita i pogelda svet oko sebe.

Šta je uticalo na tebe da počneš da pišeš?

Majka je imala presudan uticaj da se zainteresujem za književnost uopšte. Još u osmom razredu sam čitao "Stranca" i mogu reći da je Alber Kami taj koji je imao uticaj i na moju poeziju. Takođe, jedan prijatelj je pisao, doduše iskljičivo ljubavnu poeziju, pa sam želeo da zabeležim društvo onako kako ga ja vidim. Teško je odrediti momenat u kom sam dobio želju za pisanjem. Više sam svoju poeziju doživljavao, nego što sam je pisao.

Da li je ovo tvoje prvo delo?

Zapravo, imao sam zbirku pre ove koju sam „spalio“ (obrisao iz memorije kompjutera). U tom periodu bilo je više u pitanju opipavanje sposobnosti za pisanjem. Svaki mlad čovek želi da se iskaže na ovaj ili onaj način, a ja nisam video nijedan u kojem sam bolji od ovoga. Takođe trenutno pokušavam da napišem nešto novo. U pitanju je zbirka kratkih priča.

Šta te je navelo da pišeš o društvenoj (ne)solidarnosti?

Svaki socijani aspekt koji sam video oko sebe me je naveo na razmišljanje. Pitao sam se da li i drugi ljudi vide ono što ja vidim. Imao sam prlilike da vidim devojčicu od, otprilike, dvanaest godina kako prosi do kasno u noć i slično, naravno da to nije retka pojava, ali mi je bilo jako čudno kako drugi ljudi ne daju na značaju takavim stvarima. Ponašamo se kao da je to svakodnevnica. Kada sam počeo da istražujem i tražim mišljenje drugih ljudi, slušao sam priče kako prosjaci rade, banalno zvuči, za neku mafiju. Zastao sam i razmislio. Ne govorim da nema zloupotreba već govorim o tome da ima i pravih prosjaka, govorim o stvaranju čitavog niza mehanizama odbrane društva od pojava koje su, pa moglo bi se reći, nepoželjne. Ti mehanizmi, u suštini, znače potpuno slepilo na probleme koji nas okružuju.

Rekao si da je pisanje ispunilo tebe kao ličnost, a da li misliš da bi ova zbirka mogla da promeni ugao gledanja drugih ljudi ?

Ovom zbirkom nisam pokušao da ispunim samo sebe već i da zabeležim socijalni i duhovni osećaj individue. Ono sto bih ja voleo je da kada neko uzme i čita moju zbirku prvenstveno vidi sebe, a ne mene. Ne smatram sebe piscem, već čovekom koji je zabeležio sve ono sto ljudi ne vide, ili ne žele da vide. Voleo bih da neko ko ovo bude čitao posle ove zbirke sedne i razmisli o svemu. Želeo  bih da sam sebi postavi pitanja i da na ista sam odgovori. Ja svojom zbirkom ne nudim rešenja, niti tražim da neko ovo razume, samo želim da se čitalac zapita i traži odgovore. Ne milsim da ću promeniti društvo, niti to očekujem, niti očekujem da svi ovo razumeju, samo želim da se zapitamo. Kako o društvenim aspektima tako i o duhovnim. Postajemo društvo istih umova i razmišljanja.

U tvojoj zbirci postoji 31 pesma, da li to ima neku simboliku?

Zbirka ima 31 pesmu, i ako vidimo 31 pesmu to je za svaki dan u mesecu. Pesme su nenaslovljene upravo zato što predstvaljaju svaki dan, ne moraju da idu redom kojim su pisane, čak više prva pesma je ujedno i poslednja. Sve se odvija ciklično. Svaka pesma se može drugacije tumačiti, sve zavisi od onoga ko je čita. I svaka predstavlja neki novi zabeležen momenat.

S obzirom da svaka pesma predstavlja novi dan, kao i drugu društvenu tematiku, koji su sve socijalni segmenti koji su obuhvaćeni ovom zbirkom?

Govorio sam i o različitim društvenim statusima, religiji, politici, narkomaniji ali i ljubavi svake vrste. Ja kada upoznam nekoga ne pitam ga za, na primer, nacionalnost, a to očekujem i od drugih ljudi. Ne zanimaju me statusne razlike. Pretvaramo se u gomilu koja ide i razmišlja isto. Obuhvaćeni su svi delovi socijanog i pshihološkog segmenta pojedinca u drustvu. Potrebno je analizirati sebe. Analizirati i druge to nije loše, ali je loše što površno analiziramo druge, a još površnije same sebe.

Neophodno je da stvorimo svest o ljudima oko nas! Želeo bih da shvatimo da smo svi različiti i da je upravo ta različitost i lepota društva. Postoje ljudi drugčije vere, drugačije nacije, drugačijeg shvatanja i razmišljanja, drugačije kulture, i ko može da kaže da je baš njihovo razmišljanje dobro ili loše!? Svestan sam da ovo zvuči isuviše banalno ali sam siguran da bi ovo trebalo ponavljati.

Tvoja zbirka je vrlo specifična s obzorom da znakovi interpunkcije nisu na uobičajenom mestu i da strofe počinju malim slovima, da li si razmišljao o tome da to otežava čitanje?

Moja prvenstvena namera pisanja je bila razumevanje ideje zbirke i, moram reći, da ga nisam dobio u nekoj velikoj količini. Smatram da se ne mora uvek držati pravila. Moje pesme imaju tačku tamo gde sam ja osetio potrebu da je stavim. Zarez takođe. Umeo sam da novi stih otpočnem malim slovom. To sam ja. Pišem kako osećam i to je moje pravo, kao i čitaoca da to shvati kao nešto dobro ili kao grešku.

U zbirci su pesme moj lični doživljaj društva, to nije društvo u opštem smislu te reči i bitno je napraviti tu razliku. Pisao sam sa ciljem traženja čitaoca, ne pravim razliku ko je razumeo, a ko nije, i samim tim smatram da ukoliko neko želi da čita ne može ga ništa sprečiti, pogotovo ne znakovi interpunkcije i slično.

Koja pesma najbolje pokazuje nezaiteresovanost društva za pojedince?

Pesma broj šest se bavi tipičnim ponasanjem društva kada je u pitanju narkomanija. Ja lično vidim to ovako: društvo je spustilo roletnu na prozoru i ne zanima ga šta se tamo negde dešava. A to „tamo  negde“ je ustvari ovde. Društvo smo mi. Svako od nas. Bežimo od onoga što bismo jednog dana i sami mogli postati.

Za koju svoju pesmu misliš da će najviše uticati na čitaoce?

Možda pod rednim brojem deset. To je osecaj individue. Dosta je eksplicitna i razumljiva pesma. Samim svojim ponašanjem pomešanim sa nezainteresovanošću postajemo marionete društva. Dobijamo društveni identitet nevoljno. U toj pesmi sam pokušao da prikažem sopstvenu sahranu. Znam da ce vam ovo zvučati morbidno ali nije. Sahranio sam svoju individuu da bih pokazao lični identitet nezavisno od okruženja. Nezavisno od onoga što se očekuje od mene. Praktično, pokušaj sahranjivanja samog sebe u društvu koje te vidi kao deo njegovog identiteta, a koje te ne vidi kao individuu drugačijeg shvatanja i razmišljanja. To je užasno.

Za koju pesmu možeš da kažeš da si uložio najviše truda?

Možda pesma pod rednim brojem 24. Tu sam bio povučen Majakovskim i pokušao sam da opišem kako se pojedinac oseća u društvu i individualno sa prolaskom vremena. Kako iz stanja enormnog društvenog aktivizma koji se nikad i ne završi povoljno po aktivistu dolazi do depresije, usamljenosti, usled ličnih frustracija, na primer kod mene lično do neverovanja u vrednost moje poezije i slično,  pa iz te depresije dolazi do apsolutnog samoljublja jer se rađa neka vrsta protekcije kada ste sami sa sobom i odvojeni od svega, a potom na kraju dolazi do apsolutne tišine pojedinca. To je nekako i teško objasniti, dolazi se do spoznaje da je sve apsurdno ali ostaje ta tišina kao jedina istina. Takođe, možda i pesma pod rednim brojem 23. Mislim da je to pesma sa najviše intertekstualnih dozivanja, i dosta mi je bilo teško da to sve objedinim u celinu, u pesmu. Ja kao muškarac nisam nikad negovao stereotip da je žena manje vredna od muškarca, ali opšte stanje društva ga neguje. Tu sam kao primer uzeo Dafinu iz romana „Seobe“. Pokušao sam da postavim pitanje o položaju žene, čak sada kada razmišljam, iako nisam imao nameru, ova pesma se može  smatrati odgovorom na čuvenu rečenicu Crnjanskog „Tužno je biti muško.“,odgovor bi bio „Preteško je biti žensko.

Koja je pesma tebi najdraža i zašto?

Pod rednim brojem jedan, zato što predstavlja dobru tekovinu satanizovanog socijalizma-  samokritiku. Kad pomislimo da nas neko bliznji podržava u nečemu iz dobre namare, svako od nas bi trebalo da se podvrgne samokritici i razmisli šta je zapravo i koliko je kvalitetno to što radimo. Roditelji često govore kako nije njihovo dete krivo već je profesor kriv, a da li je zaista uvek tako? Smatram da je samokritika nešto što bi trebalo svako od nas da neguje. Pesma počinje stihom ,, Ko me voli, neka me žali, oplakuje i moli, za pesmu bez pesme o vazduhu koji ubija božansku srecu?". Pokušao sam pokazati da i pesma, pa i ova zbirka kod ljudi koji me poznaju često izaziva pogrešan osećaj, osećaj da ne treba da se bavim ovakvim stvarima, da je pogrešno govoriti uopšte o temama koje su problematične ili tabuizirane i slično, da je to uzaludno ali i u toj pesmi se jasno može videti da upravo iz tog razloga i želim da govorim o tome. Bit je da uzmimamo tri stereotipa i odstranimo nekoga, a zapravo ne znamo ko je i kakav je taj neko.

Ko je bio tvoj uzor kada su u pitanju književnici?

Uzor mi je bio Crnjanski i to prvi period njegovog pisanja, prvenstveno „lirika Itake“. Pisana je u periodu Velikog rata i po mom mišljenju, metaforični rat još uvek postoji, naravno ne na taj način. Nije pitanje da li je to krvnička borba samo za goli život ili težnja da budeno ono što zapravo jesmo-da radimo šta želimo, da kažemo šta mislimo ili da se saosećamo sa drugima. Za mene taj metaforički rat još uvek traje. Crnjanski je u njemu video apsolutnu uzaludnost i revolt što se uopšte takvo nešto i desilo čovečanstvu i ja se potpuno poistovećujem sa tim mišljenjem. Čitava zbirka jeste pokušaj da se osvestimo i shvatimo da taj metaforički rat mora prestati. Zatim Niče. Doduše ja njevova dela shvatam na svoj način. Moram da kažem da su na moj rad imali uticaj i Kami i Beket. Čitava moja poezija i jeste teorija apsurda. Dešavaju se stvari na koje teško možemo da utičemo ili čak više ne možemo da utičemo uopšte. Problem apsurda je što se svi vraćaju svojoj individui . I ja sam individua, ali ne želim da svi radimo samožive stvari. Uvek se traži komformizam i izgovor da nema naše uloge u tome što se dešava. Ako se nešto dešava i ja ne utičem na to, to zapravo znači da se ja slažem sa tim. Smatram da bi trebalo da svako od nas izrazi svoje mišljenje. Ćutanje je znak odobravnja.

Autor teksta: Katarina Korać

Leave a reply