fbpx

Pod kišom od gvožđa, vatre i čelika desila nam se Barbara

Dati Barbari mikrofon je kao dati bebi žilet da se igra - povrediće samo sebe.

Okej, Barbara Životić, novinarka Studija B i njeno uživo uključenje glavna su tema srpskih medija već nekoliko dana, što u našem relativno skučenom medijskom prostoru ne govori da je Anegdota – Barbara od krucijalne važnosti, već se čini da je u pitanju priča o dubljem problemu. Iako su svi zli jezici ovoga sveta jedva dočekali da dotičnu novinarku, mogu slobodno reći, ispreskaču, kako je fuksa, drolja, kurvetina itd, nije na odmet da se možda dublje porazmisli o celoj pozadini ove situacije (a da se pride ne ulazi u razmišljanje o ukusu ili vaspitanju, jer to je tema za drugi tekst).

Gradska televizija kao bastion novinarstva (ma nemoj)

Prvo, očekivati da će "Studio B" na iole objektivan, suptilan i kulturan način izveštavati o događaju kao što je protest opozicije je prva greška svakoga ko se latio ove teme u prethodnih nekoliko dana. Niti ja pravdam neobjektivnost medija, niti sam ljubitelj ove televizijske stanice, ali neki ušljivi instinkt, kojem se čovek teško odupire, mi je govorio da mi ova televizija previše liči na Hepi bez rijalitija i Šešelja u jutarnjem programu, a i pored toga znao sam par činjenica:

1. Vlasničku strukturu ove televizije
2. Način finansiranja (samo u 2018. godini Studio B je iz državne kase dobio 1 550 000 din)
3. Kako izgleda njihovo izveštavanje u prethodnih par godina

Kiša uvreda je pičila nad brestom

Barbara je moj vršnjak, i ono što me je najviše tangiralo u celoj priči je što ni sam nisam siguran koliko je jedna devojka od jedva 22 godine spremna (čitaj: stručna, pripremljena) da odlazi na ovakve radne zadatke. Kao neko ko je jako ponosan što je zanat televizijskog reportera pekao na O2 i Tv Prva, znam i tvrdim da svaki iole ozbiljan urednik neće pustiti novinara sa takvim (ne)iskustvom da se uključi uživo, naročito ako je tema protest opozicije, bez obzira kako stranački bio obojen. U takvoj matematičkoj jednačini jednostavno postoji više mogućnosti da reporter (naročito ovako mlad) napravi glupost i da se spetlja nego da uradi kršten lajv. Način na koji je Barbara pričala, i ponešto gestikulirala, govori mi da ili o temi pojma nema (čitaj: čula za protest sat vremena pre lajva) ili joj je ovo prvo uživo uključenje u životu.

U oba slučaja urednik je pokazao da ima veća muda nego Pavkov u svim utakmicama u Ligi Šampiona zajedno, pa će shodno tim mudima da nosi na duši i karijeru jedne mlade novinarke.

Gde su te društvene mreže?

Glavni medij dvadeset prvog veka je internet i tu spora nema. Međutim priče kao što je Barbarina mogu da nam još kristalnije pokažu neke osobine društva u kome živimo.

Pojavile su se dve grupe kritičara (kao i uvek kada su dnevno-političke teme u pitanju) - oni koji su Barbaru šerovali najčešće uz prilično ogavne komentare, radi skupljanja lajkova po društvenim mrežama i pokazivanja svoje više nego nebulozne, demokratičnosti, učenosti, pa što da ne i normalnosti. Druga kasta bila je posve drugačija (češće i demografski gledano, starija) - oni koji su zaista rezignirani jer ih neko laže u lice, pride neko ko uopšte nije etabliran niti novinar, niti reporter, a još manje je završio kurs za osmatrača na karauli u JNA, pa samim tim teško da može i približno da oceni koliko ljudi je došlo i zašto su se uopšte okupili tu.

Obe grupe nisu ubole srž, a to je da smo u stvari do zla boga nekulturni, neempatični i, bez obzira na političku opredeljenost, spremni da uradimo (skoro) sve zarad naših malih ličnih ciljeva. Opšte dobro, kao što je u krajnjoj liniji politika, od nas je udaljeno svetlosnim godinama.

Na kraju krajeva linija koja se ovde proteže je da će kerovi uvek lajati - u svakom čoporu najglasniji su oni najmanji koji uz to imaju i najmanje moći. Takva je situacija i u domaćem medijskom prostoru - kako u ovim standardnim tako i ovim novim, odnosno alternativnim, medijima.

Mladi novinari

Ovde se direktno nadvezujem na prethodni pasus, čisto da se razumemo. Barbara nije potpuno bez krivice. Uključenje koje je odradila je bilo u najmanju ruku loše (očajno u svakodnevnom govoru). Pored niza poštapalica i aaaaaaaaa zvukova koji jako iritiraju, izgovorila je i vrlo ozbiljnu količinu (polu)informacija koje su (eto najveće greške) bile ispričane zbrda-zdola.

U svakom scenariju - kako u onom gde joj je neko napisao šta da kaže, tako i u onom gde je dotična reporterka rešila sama da se pokaže kao doajen televizijskog novinarstva, ovo nas dovodi do najvećeg problema, od kog boluju svi mediji u Srbiji (a i šire bogami) - niko se mladim novinarima ne bavi!

Retko kada sam čuo svetle primere kako je neki stariji kolega ili urednik seo, pa objasnio jednoj mladoj glavi kako da uradi lajv, napiše reportažu ili snimi radijski prilog (ovde izuzimam novinare koji su se prema mladim reporterima odnosili ipak kao prema kolegama koje poslu treba naučiti). Naučiti novinara kako da pristupi temi, dati mu brojeve sagovornika, pa čak i kako da bude objektivan (što da ne) veoma je važno i najbolje se uči u redakcijama. Često sam čuo da su na kraju ispadali krivci upravo ti mladi novinari koji su hteli da rade i nauče od starijih kolega (pa čak i naučili), ali su, ipak (pošto nisu naišli na podršku, razumevanje, a uslove da ne pominjemo), brže bolje pobegli iz tih medijskih kuća,

Ova analogija me najviše podseća na logički pristup - Direktore i Obojeni program niko ne bi slušao da se nije raspala Jugoslavija. Užasno je očekivati od mladih da budu zadovoljni činjenicom da negde stažiraju (i to godinama), da kada dobiju platu ona iznosi od 11 do 25 hiljada dinara, da rade ko konji, i još da budu ponosni kada ih neko potapše po ramenu jer su uspeli da ishendluju upravo ovakve (vrlo škakljive teme) kakvu je i Barbara dobila.

Pa čekaj, bre, sinovac, niko od tih mladih ljudi nije teglio grbaču nad knjigom 4+ godina da bi mu neko nacrtao ček sa nešto preko 100 evra mesečno. Niti smo mi ludi, niti su naši roditelji budale što su nas u tome svesrdno podržavali i finansirali.

Dakle, Barbara nije plod Gebelsovske propagande, ispiranja mozga ili neukosti. Ona je produkt robovlasničkog medijskog sistema u kome je uvek važilo pravilo ako nećeš ti ima ko hoće.  Ne sporim, ovo pravilo važi. Međutim, pitanje je vremena kada će i ti što pristaju da rade za male plate i koji su spremni da im neko drugi diktira šta će reći prestati da dolaze (jer ni takvih Barbara neće biti večno).

Tada ni te propagandne lajvove i priloge neće imati ko da pravi. Uvozićemo novinare kao što uvozimo tetovac - po skupim cenama, bez rabata i marže jer smo pre toga svoje novinare izvezli na bagatelu.

 

Filip Kostadinović

Ostavi komentar