fbpx

Pod medenim nebom - treći dan Arsenal FESTa

KONAČNO! Svirke na otvorenom!

Ove godine sam prvi put posetila Arsenal fest, a  razlozi za odlazak, za razliku od Egzita gde (mi) odzvanja samo The Cure, su bili definitivno brojniji; Kurt Vile, Autopark, Đorđe Miljenović, Artan Lili, Vlatko Stefanovski, Buč Kesidi, Vojko V su samo neka od imena koja su me odmah privukla, a bilo je prostora i za otkrivanje muzike koju ranije nisam slušala.

Grad ulepšan festivalskom atmosferom, koja je bila prijatna, umirujuća, nenapadna kao što je to u većim gradovima i na većim festivalima. Dva poslednja dana na kojima sam bila su itekako posećena, ali dosadne gužve i čekanja ni u jednom momentu nije bilo.

Struktura festivala - 3 dobro raspoređena stejdža koja su bila prigodna za imena njima namenjena, kao i za publiku. Moram da istaknem, Garden mi je omiljeni stejdž, što zbog bendova koji su tamo nastupali (i ozvučenja koje je pokidalo), što zbog samog izgleda - ušuškanost i drvce u sredini.

Pre polaska smo sedeli na terasi, gledali zalazak i slušali Džef Baklija. Nebo se prešaralo pedeset puta u roku od pola sata, što mi uvek bude 'vau', ali sad je bilo još više posebno -  trebalo je da se krene na Autopark (! treći put ove godine !). Tako smo se ubrzo zahvalili Džefu i divnoj terasi i potrčali u ludilo.

Autopark je svirao na Gardenu, počeli su oko 22h, ne znam tačno, i to pesmom ''La Reunion'' (koju su nedavno svirali u emisiji 24 minuta sa Kesićem). Prolazi mi kroz glavu da li su normalni, kako da preživim omiljenu pesmu na samom početku, ali Autopark svojim nastupom i ponašanjem na bini uvek kaže: lako, srčano, prirodno.

Zatim ''Tvoja zabava'' i ''Isplaniraj mi dan'', a mi postajemo skakutave figurice, čak i u onim delovima u kojima se ne očekuje da neko skače. Prethodna dva koncerta u Elektropioniru i Dragstoru jesu bila intimnija, zatvorena, bili smo tako blizu da smo mogli da vidimo samo bend i ništa više, ali ovo je bilo podjednako divno, sa još više prostora i slobode za igranje. ''Kapisle svetle'' kao uspešan poziv ljudima koji su bili malo dalje da se približe i izbliza osete svaki rif i stih. Više puta sam rekla da je ''Traže te'' muzički talas koji potapa sve kukavičluke, površnosti, spašava nas i kaže da uvek ima preživelih. ''Stavljam ruke u džepove, pronalazim svoje ključeve, znam da ovako bolje je, osmeh krije sve / niko ne zna da odlazim, nikada se neću vratiti, tragove ću da zavaram, osmeh krije sve'' stihovi pesme ''Ovde ispod zemlje'' i njihanje/šugejzovanje koje uveliko traje. Olja je svaku pesmu otpevala tako snažno i osetljivo, kao što su momci svirali, uz osmehe i povremeno obraćanje publici da čuva planetu i da joj doda kokice. Kraj nije mogao da bude bolji - ''Biti srećan pa šta'' i ''Mi tonemo'' , ma idemo, ko uz dirljivost i originalnost Nikoline gitare ne bi želeo da potone. Ispravka; kraj bi mogao da bude bolji samo kad ne bi postojao. Autopark je bend koji stoji iza onoga što predstavlja, stvara i poklanja publici koju izuzetno poštuje, a ko ih nije čuo još uvek, ima priliku 28. juna uz opaki Garbage.

Ubrzo se na bini pojavljuje gospodin Đorđe Miljenović aka Skaj Vikler. Oduvek sam bila oduševljena njegovim eksperimentisanjem u muzici i svestranošću. Volela sam Viklerovu rep karijeru, i sa Bed Kopijem, ali još više solo. ''Ortaci ne znaju'' mi je uvek bio i ostaće jedan od omiljenih albuma sa par vrhunskih ljubavnih pesama. Nije mi nikad smetala njegova ''emo'' strana i pevušenje u pesmama koje je neke toliko iritiralo da su pravili verzije bez Skaja. Takođe, dnb karijera sa Rahmanijem i projekti sa MKDSL-om ukazuju na ogroman talenat i ljubav prema muzici u svakom pogledu. Kada je počeo svoju Đorđe karijeru obradovala sam se povratku, ali priznajem da me nije privuklo i pogodilo kao neke ranije stvari. Ipak, jedva sam čekala da čujem kako to uživo zvuči, i zaista je ozbiljno, opasno. Pojavio se u crnoj košulji sa svojim bendom i već na početku najavio haos koji se obistinio. Svirali su stvari sa oba albuma ''Amovi'' i ''Sam pao, sam se ubio'' i zvučalo je vrhunski, bilo mi je žao što sam propustila svirke u Elektropioniru. Bend je potpuno usviran, uvežban, a o vokalnim sposobnostima Đorđa (uvek mi je čudno kad napišem Đorđe, a ne Skaj) je sve bilo jasno i ranije. Drago mi je što je otišao ovako daleko u svom eksperimentisanju i što je pronašao publiku koja to ceni i podržava, kako na internetu tako i uživo.

Većinu vremena sam provela na Gardenu i bilo je zanimljivo posmatrati mešanje, odlaženje i dolaženje ljudi, fanove ovog ili onog benda, svi su bili toliko entuzijastični i svaki bend koji je nastupao je imao podršku kakvu treba da ima.

Posle Đorđa je svirao ludački američki hevi metal bend iz Portlanda koji se zove Red Fang. Nisam čula ranije za njih, niti volim metal (u bilo kom obliku), ali sam uz neki hajp ostala skoro do kraja. Bilo mi je novo to što slušam i zabavno da ih posmatram na bini, hm, možda zato što me je basista (Aaron Beam) podsetio na Matt Berningera (The National frontmen). Takođe su bili simpatični kad su ulazili u bekstejdž dok je Đorđe nastupao, pa su hedbengovali u hodu. *Dobra svirka*

Uz Artan Lili sam se opet vratila u normalu. Artane sam prvi put slušala prošlog leta na Beergardenu, a sviraju i ove godine, 29. juna (Dogs in Kavala kao predgrupa). To je jedan od bendova čije tekstove baš volim zato što su pametni, promišljeni i nisu plitki. Očaravajuće je bilo gledati ih. Svetla su se menjala non stop, najbolje im je pristajala tamno zelena boja, podsećalo je nekako na Linča, samo što ništa nije bilo bizarno. Neke od pesama koje su svirali su ''Srce'', ''Nije svejedno'', ''Džoni'', ''Ako stanemo tu'', ''Ono što te neće''. Najveći hajp dok traje ''Najbolje što znam'' - to je prva njihova pesma koju sam čula i često joj se vraćam, ohrabruje. Jedina zamerka koju sam imala je neka doza napadnosti u njihovom nastupu, preterano obraćanje publici, mislim da će svi aplaudirati i ako se ne ponovi 50x ''ajmo sad svi ruke'' ili nešto slično. Takvi momenti me malo izbacuju iz same priče, kao reklame tokom filma.

Ostatak večeri smo proveli tumarajući između Explosive stejdža i Chill zone. Te večeri na Mainu sam zakačila samo dve pesme pred kraj svirke Eyesburna. Da, Garden me je potpunio očarao, čak i hevi metalci iz Portlanda. Ispunjeni smo se vratili do stana i  dočekali sablasno gašenje ulične rasvete, 4 ujutru.

Hvala Arsenalu, vredelo je, vredite, jedva čekam opet!

Pogledajte i utiske sa treće večeri kroz objektiv Nemanje Đorđevića:

Autorka teksta: Kristina Milosavljević

Ostavi komentar