STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Područje bez signala: Umetnost imamo da ne bismo propali od istine

O čemu govori jedna od najboljih regionalnih serija 21. veka?

15. March 2022

Područje bez signala šestodelna je dramska mini-serija u koprodukciji Hrvatske, Slovenije i Srbije. Godine 2021. dobila je nagradu za najbolju seriju na festivalu „Series Mania“ u Lilu, dok je na festivalu „Seriencamp“ u Minhenu osvojila nagradu publike. Kod nas je počela da se prikazuje 19. februara na kanalu RTS1, a poslednja epizoda emitovana je 6. marta. Autori su producentkinja Ankica Jurić Tilić (Ne gledaj mi u pijat, Poslednji Srbin u Hrvatskoj, Zora) i reditelj Dalibor Matanić (Zvizdan, Novine, Zora), dok su scenario adaptirali Hana Jušić (Ne gledaj mi u pijat), Milan F. Živković i Jelena Paljan (Dnevnik Diane Budisavljević) prema istoimenom romanu Roberta Perišića iz 2015. godine.

Ova serija govori o dva rođaka, Olegu (Rene Bitorajac) i Nikoli (Krešimir Mikić) koji dolaze u izmišljeni hrvatski gradić Nuštin i ponovo oživljavaju fabriku turbina koja je prestala sa radom u tranzicionom periodu nakon rata devedesetih. Ponovno pokretanje fabrike ne daje novi život samo njenim radnicima, već i ostatku ovog provincijskog grada na koji ova reanimacija tvornice ima efekat injekcije adrenalina. Iako je radnja smeštena u mali grad u Hrvatskoj koji je toliko zabačen da u njemu nema ni signala, nuštinska reputacija nekadašnjeg industrijskog mesta podsetiće mnoge na slične gradove širom bivše Jugoslavije. Mislim da većina domaće, pa čak i strane publike ili živi u jednom od takvih gradova ili zna bar za jedan od njih. U tom smislu, radnja serije ima dovoljno širok okvir, iako je lokalizovana, a obećanje koje dva brata donose žiteljima Nuština deluje zavodljivo ne samo Nuštincima, već i samim gledaocima. Međutim, oni iskusniji među njima očekivaće podvalu iza svakog ćoška i ona će se zaista i razotkriti već na kraju prve epizode. Shodno tome, publika će znati na čemu je od samog početka, što se ne može reći i za radnike. Glavni inženjer sa kojim braća stupaju u kontakt, Janda (Izudin Bajrović), u početku je obazriv, ali vremenom potpuno prihvata novu realnost u kojoj je ponovo deo kolektiva, bez daljeg preispitivanja.

Novi direktor fabrike turbina Nikola (Krešimir Mikić) i glavni inženjer Janda (Izudin Bajrović)

Scenaristi su priču podelili na šest epizoda od kojih je svaka posvećena perspektivi jednog lika. Ton svake epizode kalibrisan je prema stanju junaka o kome govori, te je tako Olegova epizoda najzabavnija, Nikolina je anksiozna, Jandina setna… Ostale tri usredsređene su na Šeilu (Jovana Stojiljković) – devojku koja je okušala svoju sreću u inostranstvu, pa se ipak vratila u rodno mesto, Branoša (Goran Bogdan) – predstavnika mlađe nuštinske radničke generacije, i Lipšu (Tihana Lazović) – devojku koja nikad nije napustila Nuštin i koja u Olegovim mutnim poslovima vidi svoju priliku. Televizijski scenario redukuje narativne tokove u odnosu na roman (ne bavi se skoro uopšte socijalističkim osamdesetim i ratnim devedesetim), menja neka imena, pa i same likove (npr. Sobotka postaje Janda, dok je Branošu data veća važnost nego u knjizi), a uvodi i nove (jedna od njih je upečatljiva sekretarica Alisa koju tumači Milena Zupančić).

Ali, uprkos promenama u odnosu na književni predložak, serija uspeva da prenese tihi ritam beznađa nuštinske svakodnevice. Ovo je, najpre, postignuto osobenim vizuelnim stilom i rediteljskim umećem Matanića, ali i umešnošću scenarista kojima je pošlo za rukom da sažmu jednu  slojevitu književnu celinu u kompaktnu priču bez praznog hoda. Ne samo da svaka epizoda funkcioniše kao zasebna podcelina, već se one organski nadovezuju jedna na drugu, iako su, naizgled, veštački podeljene. Tajna je u tome što svaka epizoda ne prati iste događaje iz perspektive novog lika (kao, recimo, Kurosavin Rašomon, ili, recentnije, Skotov Poslednji dvoboj), već radnja sve vreme teče, ali je prikazana iz različitih vizura. Tako će gledaoce u celu priču uvesti Oleg, kroz nju dalje voditi Nikola, Šeila, Janda i Branoš, a iz nje izvesti Lipša.

Branoš (Goran Bogdan) sa radnicima

Ovakvo scenarističko rešenje znači da su neke epizode uspelije (Olegova, Jandina), a neke dosadnije (Branoševa). Dolazi i do izvesnog zamora usled rediteljeve sklonosti ka ponavljanju dugih kadrova uz pratnju tužne muzike (mislim na onu komponovanu za potrebe serije) u momentima u kojima bez reči treba naglasiti emocije junaka. Još jedna stvar na koju bih mogla da se požalim je nerazrađenost i neubedljivost negativca Ragana (Slavko Štimac), koji je, po mom mišljenju, najslabija karika serije jer odaje utisak preprodavca zimskih guma na Najlon pijaci. Sa druge strane, životinjska crta ovog lika u romanu toliko je dobro podvučena, a zatim i prepuštena čitalačkoj mašti radi dalje aluzivne nadogradnje, da ne mogu da zamislim kako bi se ta surovost mogla uspešno preneti na ekran. Nisam sigurna da na našim prostorima postoji glumac koji bi mogao da je iznese u svoj punoći.

Nazovimane koje sam upravo pobrojala meni lično ne kvare utisak celokupne serije, više ih doživljavam kao usputne iritacije koje upućuju na to koliko su odlični njeni ostali aspekti. Gluma (ceo ansambl je, sa izuzetkom Štimca, fantastičan, a Bitorajac je posebno neverovatan), fotografija, izbor lokacija, posvećivanje pažnje samom procesu izrade turbine (čega u knjizi uopšte nema), prirodnost dijaloga što je za domaće serije, čini se, nepremostiva prepreka, i na kraju već pomenuti zreli, izvešten autorski pečat scenarista i reditelja. Ovo je prva novija serija koja me je svojim tempom pripovedanja i izgledom ubedila da domaća/regionalna televizijska produkcija zaista može parirati i našoj trenutnoj filmskoj, i stranoj televizijskoj produkciji. Autori Područja bez signala vratili su mi nadu, uprkos oporom završetku poslednje epizode.

Šeila (Jovana Stojiljković)

(Slede spojleri.)

I u romanu i u seriji kraj ostavlja gorak ukus u ustima. Područje bez signala završava se poput Šekspirovih tragikomedija: većina junaka je na dobitku, ali ipak ostaje senka onih koji su na gubitku. (Na primer, u Mletačkom trgovcu, srećni spoj Porcije i Basanija suprotstavljen je Šajlokovoj nesreći.) Ne samo da se otkriva da je Oleg pokrenuo fabriku zbog jedne jedine turbine i da će radnici ostati bez posla čim je isporuče, nego još i Janda gine od Raganove ruke, a situacija se dodatno komplikuje time što Oleg ne može ni da dođe do naručioca. Drugih naručilaca nema, budući da je u pitanju zastareli tip turbine, te radnici ostaju iznevereni i donekle prevareni, a Olegov život lebdi u opasnosti daleke afričke zemlje. Radnici ipak odlučuju da završe turbinu, makar ona i nemala kupca, pošto smatraju da je ta turbina jedino što može dati smisao njihovom dosadašnjem radu i životima u tom trenutku. Zahvaljujući Šeilinim međunarodnim kontaktima, od turbine i cele priče o ponovno pokrenutom samoupravljanju pravi se izložba u inostranstvu. Turbina je na toj izložbi plasirana kao „poslednji socijalistički artefakt“ (što je ujedno i naziv Područja bez signala na stranom tržištu), i u ničeanskom maniru ona postaje umetnost koja još uvek žive radnike i ostale likove sprečava da umru od istine.

Međutim, na banalnijem nivou, nakon prodaje ovog poslednjeg socijalističkog artefakta, umetnost će Nuštince zaštititi i od umiranja od gladi, a ne samo od istine. Iako Branoš u svom govoru na izložbi kaže da radnici ne prodaju svoje mrtve prijatelje, već prodaju turbinu kao produkt svog rada, izvestan sloj cinizma obavija se oko ove racionalizacije kao lepljivi celofan. To je cinizam koji obuhvata i obnovu socijalizma u periodu u kome za njega nema mesta (a možda obuhvata i onaj odranije), ali i kapitalizam koji proždire one na periferiji svake vrste. Takođe, činjenica da je uvijanje turbine u umetnički ukrasni papir jedini metod kojim Nuštinci mogu da je uvale potencijalnom kupcu, ironijski je način da se zapljune i savremena umetnost, te da se ugrubo naznači problem motivacije onih koji u njoj učestvuju (Iako se i u knjizi i u seriji izbegava rasprava o tome šta sve može biti umetnost, nemoguće je ne pomisliti i na taj aspekt ovakvog raspleta).

Lipša (Tihana Lazović)

(Kraj glavnih spojlera.)

Jedna od poruka Područja bez signala svakako je to da prošlost treba da ostane u prošlosti i da se njome ne treba igrati, a kamoli je oživljavati. U seriji je ovo još jasnije, s obzirom na to da su scenaristi radnju smestili skoro potpuno u „sadašnjost“ koju čini sredina dve hiljade desetih. Sam kraj poslednje epizode neuporedivo je efektniji od kraja romana u prenošenju pomenute poruke. Dok se knjiga završava Olegovim obraćanjem iz nekog drugog područja bez signala, u seriji trudna Lipša hoda praznom fabrikom, ulazi u kalup za turbinu i leže u njega, kao da polaže žrtvu na odru. U pozadini, kao i na kraju svake prethodne epizode, bruji partizanska pesma Konjuh planinom u izvođenju Zbora „Joža Vlahović“. Ovaj maestralni muzički odabir premazuje narativnu konstrukciju cele serije još jednim slojem simbolike i sigurna sam da nijedan gledalac ne može ostati ravnodušan, kao što ni ja nisam. Danima tokom i nakon gledanja Područja bez signala nisam mogla da izbacim tu pesmu iz glave, niti da prestanem da razmišljam o poslednjem kadru i jezi koju on izaziva. I dok sa zadrškom dopuštam celom autorskom timu da me uveri da iz prošlih vremena možemo poneti „samo“ umetnost – bilo to u vidu turbine unutar romana, samog romana ili serije – ne mogu da suzbijem očekivanja povodom rezultata njihove sledeće saradnje. Jedva čekam!

Preporučeni tekstovi

Usamljenost

Usamljenost

Šta sve radimo da bi smo izbegli usamljenost u današnje vreme? Koliko je ona strašna i da li mora uvek biti loša?

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *