Poezija utorkom: Milica Kostić

onako platonski

opet sam se probudila
pre nego što sam te dotakla
ovaj put si bio dovoljno blizu,
dovoljno blizu da sam mogla
svoju vazda hladnu ruku
odmoriti na tvom suvom obrazu,
obrgliti tvoje uho
svojim srednjim prstom i kažiprstom
istim onim kojim upirem u tebe
unutar sebe
svaki put kad java postane previše visok zid

tada mi se javlja prividan izbor
ili
da srušim taj ozidani besmisao
koji mi muti sva čula
ili
da poletim

rušenje zahteva oslobađanje
ovog izmučenog ja
koje se ne da odvojiti
od onoga što je bilo dok
mi je za letenje nasušna samo,
ali samo jedna misao-
tada mašta,
ono najfiktivnije u meni
hipnotisano i bezbolno
klizi baš ka tebi

Milica Kostić rođena je 2001. godine u Beogradu. Studira psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Empatija joj je mana u obliku prejake osećajnosti koju leči pisanjem i prednost koju se nada da će iskoristiti u budućem radu sa drugima. Voli da traži sitnice u stvarima oko sebe i da previše vremena provodi u maštanju, otuda velika ljubav prema književnosti koja je to i podstakla. Nakon par godina koautorskog proznog rada, prirodniji tok misli joj se nedavno pojavio u vidu poezije.  Najdraže od svega joj je samo izvođenje pesama na poetskim večerima kako tada uspeva da ih oživi.

Ilustracija: Marija Ognjanov

Podstičemo vas da nam, ukoliko i sami pišete poeziju ili prozu, pošaljete svoje radove na našu mejl adresu: oblakodermagazin@gmail.com