Poezija utorkom: Stefan Stanojević

„Empatija” ove nedelje u okviru naše književne rubrike

28. July 2020

Empatija

Bio sam probirljiv u detinjstvu
nisam jeo mnoge namirnice
sve dok mi otac nije rekao
kako moji vršnjaci u Africi
umiru od gladi i čekaju
avionske pošiljke pirinča
i proklijalih krompira.

Onda bih celu noć
mislio o crnom dečaku
i sutradan bih silom jeo
izgovarajući u glavi
ovo je za tebe, prijatelju.


Kad bih se žalio na dosadu
životne potrebe i svakodnevicu
puštao vodu da teče iz slavina
zaboravio da sredim posteljinu
otac bi govorio o indijancima
koji čekaju zaraženu ćebad
i prljavu vodu u rezervatima.


Onda bih celu noć
mislio o dečaku sa pletenicom
koji drhti u naručju majke
i sutradan bih bio pažljiv
vredan i o svemu vodio računa.


Jedini put kad sam zakasnio
na doručak u obdaništu
jer smo otac i ja prethodne noći
igrali video-igre na Sega konzoli
ušao sam i video sitnog dečaka
kako plače i trči za grupom dece
po sobi, a oni beže, zgađeni.


Došao je do mene, nerazbuđenog
i uzvratio sam pozdravom
ka njegovoj pesnici koju je pružao.
Prestao je da plače i pratio me.


Kasnije u toku igre, primetio sam
kako nema razvijenu šaku.
Ono nije bila pesnica
ali je svakako bio pozdrav.


Na putovanju do slane obale
prestao bih da slušam
kako majka priča o planinama
i zagledao se u ruševine domova
ogromna i strma groblja, posađene
spomenike koje razlikuje jedino
jedna horizontala po sredini.


Radoznalo prekidam majku
i propitujem o istoriji ovih mesta.
Onda zamišljam naš dom kako gori
zamišljam sve naše fotografije
knjige, krevete i stvari u plamenu.
Ljude koje prvi put vidim
veliku buku, viku i nasilje
komšije i društvo iz naselja, mrtve.

Svaki sledeći put, ućutao bih se
puštajući šuštanje radija da popuni
tišinu u ovim zelenim grobnicama.


Bilo kakav nasilnički čin prema ženama
razbesni me jer uvek zamišljam majku.


Kad god bih sreo skitnice, prosjake
i bogalje, uvek bih zamišljao
lica svojih poznanika umesto njihovih
kad god bi neko pričao o bolestima
i smrti, uvek bih zamišljao poznanike.
Neke ljude volim više i od sebe
ponekad se pitam da li se njima
nešto loše desilo jer sam zamislio to.
Ne bih mogao da oprostim sebi
da sam odgovoran za tuđu nesreću.


Izbegavam savete da ne gledam dole.
Dole su sitna bića, nikome bitna
mogao bih da ih zgazim i zgnječim.


Mnogo puta sam zamišljao da sam buba
da sam ptica ili riba ili gušter
kako sam zaboravljen ili odbačen.
Mnogo puta sam razmišljao da me nema
kako nemam šake, udove, zdrava pluća
kako nisam stigao da završim pesmu.
Pitao se kako bi se drugi osećali
veći deo vremena brinem o tome
šta ostali osećaju
tek nedavno setio sam se sebe.

Bio sam mnogo grub prema njemu.

Stefan Stanojević (1995, Pančevo). Studira srpsku književnost i jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavljen na više internet portala, u onlajn i fizičkim izdanjima časopisa, u zborniku „Rukopisi” 39, 40, 41, 42 i 43. Od 2015. održao preko trideset večeri poezije i tako vratio učestala čitanja poezije u svom gradu. Od januara 2018. uređuje jedini pančevački književni serijal „Punchtown poetry” u klubu „Štab Pogon.” Objavio je zbirke poezije „Mladi Atlas” (BKG, 2016) i „Napad panike” (Edicija Najbolja, 2020). Radio je kao novinar, fizički radnik, profesor na zameni, magacioner. Član je Udruženja književnika i književnih prevodilaca Pančeva.

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *