fbpx

Pohvala Dobrom repu

Krajem prošle godine Bege Fank,  poznat i kao DJApe i Lou Benny, ali i kao Predrag Vukčević, objavio je dugo očekivani album jednostavnog naziva: Dobar rep.

8. May 2020

      Ovaj sadržaj nas upoznaje sa osnovama svega koristeći se objašnjenjima prevaziđenih formi…

Krajem prošle godine Bege Fank,  poznat i kao DJApe i Lou Benny, ali i kao Predrag Vukčević, teoretičar hiphopa, prevodilac i kolumnista, objavio je dugo očekivani album jednostavnog naziva: Dobar rep.

Ovaj tekst, sa jednako jasnim naslovom, baš je to što jeste: pohvala Dobrom repu, ali i pohvala dobrom repu. Nastao je u uverenju da su nam pohvale dobru jednako potrebne kao kritike loših pojava, koje u naše doba preovlađuju, ne zato što smo razvili naročit kritički duh, nego zato što je i stilski i emotivno – teže napisati pohvalu. Retko biva da konceptualnost albuma dobaci do ovako celovitog pogleda na svet, a to se evo desilo u našem gradu, na našem jeziku. Mašala!

Sistem apsolutnog dobra Predraga Vukčevića

Veliki događaji kulture uglavnom su ispod radara koji je naštelovan na izvestan tip informacija, određenu vrstu diskursa ili naročit oblik u kome očekujemo da će se nešto veliko pojaviti. Mi, u stvari, živeći iščekivanje, to veliko već posedujemo jer smo ga zamislili po sopstvenim pravilima; pa ipak sve što je veliko ne može se imati, ima svoja pravila i nikad se ne čeka, pošto dolazi iznenada i ne dolazi za nas. To je nešto samo za sebe i u tom smislu ,,apsolutno”; zato je stvarno ,,veliki događaj”. Ovaj album se jeste čekao, ali se čekao kao rep album, a ne kao celovita filozofija jednog (znači svakog) čoveka, koja u ovom našem kobajagi radikalno relativnom svetu otvoreno teži apsolutu, i to apsolutu dobra, čime pokazuje da se ne stidi ni intelektualno ni etički, da nema potrebu da se krije iza suknje mame-cinizma. (,,Na cvako ‘imaš li blama? pitam ‘je l’ ti nestalo?” ” ) Isto tako, u naše kobajagi doba fragmentarnosti otvoreno teži celovitosti, odbijajući čak i da na Jutjub pusti posebne pesme i terajući slušaoca da svaku od njih sluša u kontekstu celine; uz mogućnost, naravno, da se uz mali napor premotavanja i ovo prevaziđe, jer nam svaki bog daje bar minimalnu slobodu. (,,Ja sam bog – a kad je bog bio cicija???”) Ni naše ,,kobajagi” na kome ovde insistiram dobri repozof ne prezire, ceneći kao izraz šmekerskog duha i kategoriju ,,gistro”…

Omot albuma, autor: Branislav Jovanović

Dobri sistem apsolutnog Beege Fanka

Potpuno u maniru renesansne sprezzature (dakle prevazilazeći je) Predrag Vukčević pravi samog sebe na specifičan način: postepeno, po nivoima, premećući se iz forme u formu, od DJ Ape-a, preko Lou Benny-ja, do Bege Fanka, ne prestajući da bude sve vreme Predrag Vukčević rep štreber, ne odričući se zastrašujuće osobine štrebera: dosade. Dugotrajnim mešanjem svojih imena od kojih nijedno nije lažno, dolazi do konačnog blenda u kome može da ispostavi dosadu kao trijumfalnu vrednost, što postaje naročito zanimljivo (!) kada se uzme u obzir dvostruki izvor dosade – dosadan si i kad preterano brbljaš i kad nemaš šta da kažeš. Umnožavanjem sebe samoga Bege Fank stvara jedan osećaj viška koji se može rešiti samo – vertikalnim lajkom…

Apsolutni Fank sistem

„…Nego me loži fank ove situacije…”

Prepoznati fank nečega je šmekerska (dakle fankerska) veština. Da bi se prepoznao fank nečega, mora se imati fank sebe. (,,Samo bog prepozna boga i pobednik pobednika”) Na ovom albumu ima mnogo situacija fanka; moglo bi se reći da svaka pesma ponaosob kreće od situacije fanka, da bi je razložila, izdvojila i podvukla fank u njoj, kako bi se, tako induktivno, moglo doći do konačne definicije fanka. Inovativno je ovde to što se termin ne definiše u onom smislu reči u kojem smo navikli da razumevamo definiciju definicije – nego delatno, sam sobom, implicitno i  – apsolutno. Sama pesma je fank i time što jeste ona ga određuje (,,Ja sam taj koji jesam i osećam ceo svet…”). Ceo album predstavlja sistemski sprovedeni fank. Ponekad je on u bitu, nekad u rimama, nekad u flow-u ili nešto izmenjenom glasu repera, i, isto kao i kum begefanka, menja imena i oblike. Paradoksalno, jedini prostor u kojem je fank eksplicitno definisan jeste ono između pesama, što čini ovaj album u pravom smislu konceptualnim – prostor govora bez muzike, retorički prostor, u kojem se reper svojom elokvencijom suprotstavlja još jednoj klišetiranoj zamisli o hiphopu kao proizvodu niske kulture.

Novi apofatizam fanki apsoluta

Ali i tamo gde govori bez bita na temu fanka on ne govori nego prećutkuje; u stvari, odsustvuje fank sam iz sebe tamo gde je odsutan bit, a prisustvujemo priči i pričanju koje je beskrajno, ne vodi nikuda, i mora da bude iznenada prekinuto. (,,Pa ništa, brate, šta, samo bleja, lajkovanje i”) Nemogućnost da se izrekne bilo šta o njemu, približava fank pojmu za koji je apofatizam izvorno i bio vezan, pojmu od najveće važnosti za ovaj album – pojmu Boga. Postoji ta neka utopija ćutanja, fantazija ćutanja, koja je možda najdalje od svog ostvarenja ovde usred repa i govora, pa mu je možda time i najbliža. Jer, kad se zalažeš za priču, ti se zalažeš za ćutanje.

Samo ću da ostavim ovo ovde

Fank je ožiljak, fank je trauma… razumeš? Ti kad prepoznaš da je nešto fanke ti to prepoznaješ zato što ima gomila stvari koje nisu fanke. I onda… ti, prirodno, želiš da, da sve bude fanke. I, brate, kad sve bude tako ti nećeš moći da prepoznaš taj fank – on će nestati, jednostavno, umreće
Tako isto za sve stvari – za mir, za dobro, za… Znaš, kao, ti, ti kad se zalažeš za mir ti se zalažeš za nemir u isto vreme… ili za rat. Kad se zalažeš za dobro ti se zalažeš i za loše da bi mog’o to dobro da prepoznaš kao dobro. Tako da sve te stvari… ono… možeš samo da rešiš van… van jezika, razumeš, možeš samo da ćutiš o njima.

„Treća smena”, Biki Piks

 Fanki dobro apsolutnog Beograda

„golub je pušten, mač je spušten”

Šta reći?

Beograd koji se u ovom repu pravi najveća je prevara. Nikad lepši, nikad spokojniji. Pun svega, veći od repa, dovoljno velik da bude prisvojni pridev fanka, svemu nadređen, nesaglediv. Teško je nabrojati i još teže objasniti gomilu beogradskih upada i forica u pesmama i između njih, ali ko može da shvati ne mora ni da pita, pa predlažem da se podmažete da vam svima bude dobro i klizite po totalnom Gradu koji je obavezni (?) kontekst ovih pesama. Ovaj album ga predstavlja, slavi, tumači i opisuje, znači izmišlja, a u njemu naročito Dorćol, jedan takoreći mitski prostor na kom se rađaju face, bogovi fanka. Priča o reprezentu je opšte mesto hiphopa, kod Vukčevića doterana do kraja i svedena na apsurd jer on istovremeno predstavlja više persona (jedan Predrag – četri ipostasi!) i u svakoj od njih po jednog istog sebe; međutim, predstavljanje Beograda više je puta eksplicitno naglašeno, a načini na koje se on pojavljuje kao blejač, kao grad, kao majka s mlekom-fankom, nešto su malo više od reprezenta. Jer, kad nešto predstavljaš, ti onda samo stojiš-za-to, kao što lisica predstavlja lukavost, ili lav jevanđelistu Marka, a Lubeni je postao Bege(Fank), nije ostao samo njegov predstavnik, on je Sin Majke (,,Mene rodio je Bg i dojio me fankom”; “Dorćol majka Stari grad”) iako je na albumu uglavnom Otac, on je kum begefanka, cela porodica, ceo paket, ,,ljubav za sve krajeve i sve gadove u njima”, ništa nije ostalo napolju. “Bege mi je kuća a kod kuće su mi ključevi//Ključa je otključana…” I niko nije ostao napolju.

Sistem dobrog vremena apsolutnog repa

,,Na tv-u stalno odloženi prenos//Meni vreme je od tada nešto gotivno i smešno”

Svaki ozbiljniji repozof dotakne se problema vremena, a samo ga naj(ne)ozbiljniji ukinu kao problem. Nulta pesma je 1991, prvi skit Budući bivši fank iz 2078, završna pesma Sećam se iz neke je pomerene perspektive, pa, pored sećanja na prošlost, sadrži i sećanja na budućnost, sa refrenom koji insistira na sadašnjem trenutku. Iz nje je i moto ovog fragmenta, kome i ne treba naročit komentar. Nema žurbe, ima vremena (jer nema vremena) i ničim se ne treba opterećivati uprkos tome (ili baš zato) što se svega sećamo. U ovom završnom čudu retrospektivnog pogleda na budućnost, Bege Fank ubija fank i zariče se na harkor ćutanje, sve ostalo je žurka. Moram jedanput i da se ne složim, da malo začinimo, sa stihom “jesam bog, svetac nisam jer nisam ni mučenik” – ovo rep ja jeste svetac, jer ima i svetaca koji nisu mučenici, i to je baš jedna specifična vrsta sveca, naime svetac prosvetitelj, naravno, u svom sistemu bogovanja. Pozicija boga izvan vremena pretvara se na neki način u mnoštvo bogova u svetu koji više nikada neće biti izvan ovog albuma, nakon što je on pretvoren u vazduh. Na kraju zavet ćutanja, poznata tehnika stvaranja legendi, kao kod Artura Remboa, možda je i najambiciozniji korak Bege Fanka, što će da urodi plodom kad glave budu spremne, u budućnosti koje se on na vreme setio.

Foto: Stefan Momirov

*U ovom tekstu pokušavam (i realno uspevam) sledeće: naime, da izbegnem bilo šta što se očekuje od jednog prikaza/kritike rep ili bilo kog drugog albuma – niti ga prikazujem, niti ga kritikujem. Ne koristim termine bliske muzičkoj kritici, ne zadržavam se na tumačenju pojedinih stihova – samo ih navodim, čiste od svakog daljeg komentara, kao što i treba da budu; ne bavim se ocenjivanjem generalnog estetskog dometa ili potencijalnim pozicijama ovog remek-dela u aktuelnom društvenom trenutku. Ipak se, međutim, izjašnjavam o njemu kao izuzetnom proizvodu kulture, za mene, danas, i čitav tekst posvećen je jednom mom zanosu. Sposobnost da se oduševiš strašno se lako gubi, a dvaput se ne stiče, i ja je negujem prihvatajući dobar život koji je tačno ono što sam naručila. Zahvaljujem i pohvaljujem. Trenutno pišem doktorsku tezu o pohvalama kao starom književnom žanru. Danas je teže nego ikad napisati pohvalu. Pohvala zahteva mnogo od čoveka – za početak da prizna da je nešto mnogo dobro, a nije njegovo. Onda ga i pohvaljuje želeći da u njemu učestvuje. Vukčević je shvatio da ,,treba loma da se deli pored toga što se množi” pa je njegov najveći doprinos ovom svetu, pored množenja (zato dajte kante ako boga znate!) – deljenje, kojim nas je počastio. Tekst je takođe fragmentaran, jer je tako i pisan, jer je takva svaka misao pod utiskom, jer sam htela da napravim kontrast u odnosu na album koji je, kako sam objasnila, tendenciozno nepodeljen na pesme na Jutjubu. Izbegavala sam i preterano duga objašnjenja ili suvišno racionalizovanje, između ostalog i zato što je sam Vukčević poznat komentator hiphopa, a posebno uspešan tumač sopstvenog hiphopa, pa nije potrebno umnožavati već dovoljno produbljene njegove eksplikacije. Dala sam svoje pisanje, onakvo kakvo mi se sviđa, i samo samodovoljno i samozadovoljno poput ovog albuma, kao budući bivši dokaz da je fank bio prepoznat dok je hodao među nama.

Sve tesktove pesama možete pronaći ovde. 

Autorka: Irena Plaović

Naslovna fotografija: Marko Popović

Tagovi:

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *